Sudbina i proširenje Evrolige – koliko novca može da kupi sve?

Lični stav 18. jan 202407:42 9 komentara
N1

Kako se polako kuva priča o proširenju Evrolige na uštrb dva tima, Partizana i Crvene zvezde, koji tom takmičenju daju srce i dušu, i koji bi da su danas učesnici NBA lige bili među top deset najgledanijih timova, ispred kultnih Lejkersa, Klipersa, Voriorsa i mnogih drugih. Priča o principima, Saudijskoj Arabiji, hipokriziji, indulgencijama.

Ugledni španski list „El Mundo Deportivo“ objavio je prošle nedelje da će Dubai u sezoni 2024/2025 igrati u Evroligi i ABA ligi, i da će Ujedinjeni Arapski Emirati za šest sezona investirati 150.000.000 evra u Evroligu, što bi značilo da će svaki klub sa „A“ licencom od sledeće sezone moći da računa na garantovanih milion evra po sezoni. Na drugoj strani, Evroliga će Dubaiju dati mesto u evropskoj eliti.

Tačnije, oni će je kupiti.

Nakon toga je usledio intervju Paulijusa Motiejunasa, izvršnog direktora Evrolige portalu Basket News, koji je protumačen kao suptilno najavljivanje faktora koji će presuđivati o učešću, ostanku u Evroligi. Između redova – novac, što je legitimno sve dok on ne počne da jede samu srž onoga čega je samo deo – sporta.

Hipokrizija

„Nemoguće je sve učiniti srećnima. Nemoguće je doživeti sva najbolja mesta gde se igra košarka. A Beograd je jedan od najboljih gradova, naravno. Ali, moramo da prođemo kroz brojeve i vidimo sve druge klubove i tržišta koja rastu“, rekao je Motijeunas.

A brojevi kažu, po najnovijem preseku Evrolige, da su ubedljivo dva najgledanija kluba u tom takmičenju beogradski velikani Partizan i Crvena zvezda.

Koliko su te brojke velike, govori podatak da bi večiti rivali bili među top deset najgledanijih timova NBA lige (Partizan četvrti, Zvezda 10), ispred giganata poput Lejkersa, Klipersa, Sparsa, Voriorsa, Baksa. Nadrealno.

Motijeunas je dakle, mislio na neke druge „brojeve“, kojim se vode i najveći velikani evropskog fudbala zarad novca, uskraćujući svoje najvernije navijače čak i za finala domaćih takmičenja.

Evroliga se tako već u najavi pomalo distancirala od Partizana i Zvezde, ali ne deluje tako na njenim socijalnim profilima i mrežama. Velika većina tog sadržaja dolazi upravo iz Štark arene, a sve u kontekstu „to što Evroliga ima niko drugi nema“. Uostalom, Beograd je 2018. i 2022. bio domaćin Fajnal Fora, koji je besprekorno organizovan, bastion košarke u koji se svi kunu.

Kada taj sadržaj, na oduševljenje Amerikanaca pređe i okean, Evroliga se šepuri, samo i lajkuje komentare egzaltiranih američkih komentatora, eminentnih portala i samih NBA igrača.

Glavne zvezde na Tviteru i Instagramu Evrolige su ovih dana bila dva zagrljena Partizanova navijača, koji proslavljaju Nanelijevu trojku, pre toga to je bila atmosfera na večitom derbiju. Čovek bi pomislio, to je to, zbog ovoga se igra košarka, zbog te strasti, posvećenosti, magije, onoga što parama ne može da se kupi.

Onda smo se probudili, a ono što će vrlo verovatno biti realnost su poluprazne hale u Dubaiju, i publika koja je ulaznice dobila kroz korporacijske konekcije. Neće biti tih klinaca, strasti, još manje magije. Biće samo para. Ali ni to neće dugo trajati, jer se Dalipagići, Petrovići, Kićanovići, Bodirogi, Kukoči, svi oni koji su iz temelja promenili evropsku košarku nisu pravili na plažama po Džumeiri već po halama u našem regionu. Umiraće tako košarka kao što umire i danas. Nema više naših talentovanih klinaca, već samo hordi američkih košarkaša od kojih tek poneki uspostavi konekciju sa timovima, koja nije isključivo finansijska.

Mnoštvo pravih košarkaških centara već je uništeno. Trostruki prvak Jugoplastika, danas Split (89,90,91), dvostruki Cibona (85,86), Bosna (79). Borac iz Čačka i Zadar nekako su uspeli da se vrate iz ponora uz nadljudski entuzijazam tamošnjeg sveta koji za te klubove živi.

Sa druge strane, nastali su instant projekti koji se na silu guraju jer klubovi dolaze iz velikih gradova, koji mogu dobro da se naplate, ili se prave timovi koji služe kao kupoprodajni izlog bez ikakvih rezultatskih aspiracija, kakve su recimo jednom Zadru pomogle da sa Vladom Đurovićem osvoje titulu u Zagrebu protiv nepobedive Draženove Cibone.

Saudijska Arabija i indulgencije

Španski Superkup između Reala i Barselone odigran je pre nekoliko dana u Rijadu, i igra se četvrti put u toj zemlji od kada je pre pet godina takmičenje prošireno sa dva na četiri tima. To zadovoljstvo plaćeno je pobedniku dva miliona evra, dok će drugoplasirani tim zaraditi milion evra.

Inicijalni i celokupni ugovor iz 2019. je navodno vredeo 120 miliona dolara, a trajaće po svemu sudeći do 2029. godine. Nisu se samo navijači bunili, kritike su stizale od mnogih, a Amnesti internešenel je predvodio proteste i optužio španski FA za „saradnju u pranju imidža Saudijske Arabije“, gde se navodi da je bilo vrlo malo poboljšanja u „sistematskom zlostavljanju homoseksualaca i kontinuiranoj diskriminaciji žena“.

Kada je novac u pitanju može da se zažmuri, pa tako i na zviždanje na minut ćutanja nemačkoj i svetskoj fudbalskoj legendi Francu „Kajzeru“ Bekenbaueru na polufinalnoj utakmici navedenog Superkupa između Reala i Atletiko Madrida. Očekivana tišina postala je podsmeh praćen zvižducima iz gomile, uz muzičku podlogu koja se takođe puštala kroz ozvučenje.

Igrači su ostali zbunjeni očiglednim nedostatkom poštovanja, kao i navijači koji su gledali izdaleka koji su svoje nezadovoljstvo izneli na društvenim mrežama, od kojih je jedan španski novinar poentirao – „Nepoštovanje. La Liga je prodala svoje dostojanstvo za novac. Zašto ne igrate u Španiji?“.

Zov novca ide i do Amerike, pa će tako Bekamov Inter Majami igrati protiv Al-Hilala 29. januara, i protiv Al Nasra u kojem igra Kristijano Ronaldo 1. februara. Cifre možemo samo da zamislimo.

Želeli su i Turci deo svog kolača, pa su zakazali meč svog Superkupa između Galatasaraja i Fenerbahčea za 29. decembar u Rijadu, i mogli su da se uvere šta znači ona stara „moj novac moja pravila“. Naime, igrači oba istanbulska fudbalska tima hteli su da nose majice sa likom Mustafe Kemala Ataturka, osnivača moderne turske republike, uključujući i one sa Ataturkovim sloganom „mir u kući, mir u svetu“, tokom zagrevanja pre utakmice, ali ih saudijski organizatori nisu ovlastili da to učine.

Meč je otkazan, pa su tako Turci postavili granicu do koje novac u njihovom slučaju može da dopre.

„Sportsko pranje“

Saudijska Arabija je na tapet Zapadnih demokratija posebno došla nakon ubistva saudijskog novinara i disidenta Džamala Kašogija u istanbulskom konzulatu Saudijske Arabije kada je zadavljen u operaciji odreda koji je brojao 15 saudijskih operativaca. Njegovo telo je raskomadano i odloženo.

Njujork tajms je u junu 2019. objavio da je saudijska vlada uložila velike napore da prikrije ubistvo, uključujući uništavanje dokaza. Nakon što je više puta menjala svoju priču o tome šta se dogodilo Kašogiju u danima nakon ubistva, saudijska vlada je 25. oktobra sledeće godine priznala da je ubijen u ubistvu s predumišljajem, ali je negirala da se ubistvo dogodilo po naređenju Mohameda bin Salmana, prestolonaslednika i premijera Saudijske Arabije.

Ubistvo je izazvalo intenzivnu globalnu kontrolu i kritike saudijske vlade, a kritičari su dolazili i sa strane Trampovih republikanaca, koji je nevešto ostao nem na ovaj događaj. Tada je senator Lindzi Grejem obećao „bipartijski cunami protiv Saudijske Arabije“ uz obećanje da “ nikada neće poseti Saudijsku Arabiju sve dok je prestolonaslednik na vlasti“.

Par godina kasnije, aprila 2023, sastao se sa bin Salmanom sa kojim je imao „veoma produktivan, iskren sastanak“.

Dan nakon ubistva Kašogija zvanično je najavljen egzibicioni meč između Rafaela Nadala i Novaka Đokovića u Rijadu, u kojem su obojica trebali da prihoduju po milion evra. Nakon ogromnog pritiska javnosti meč je otkazan, uz solomonsko obrazloženje da Nadal ima „manju povredu zgloba“. Svetski mediji, poput Gardijana pisali su tada „da će tenis odahnuti i izbeći sramotu pozajmljivanja imena dvojice najboljih tenisera događaju u zemlji upletenoj u ubistvo novinara“.

Par godina kasnije, Rafael Nadal je pristao da postane ambasador teniske federacije Saudijske Arabije, dok je Đoković odigrao revijalni meč u Rijadu protiv Karlosa Alkaraza , verovatno za veću cifru od one dogovorene za prethodnu, neodigranu egzibiciju. Rafaela Nadala uskoro čekaju škakljiva pitanja na konferencijama za štampu.

Saudijska Arabija, takođe je određena da bude domaćin muškog ATP finala sledeće generacije (Next Gen) za najbolje igrače od 21 i mlađe u Džedi do 2027. godine.

Igranje mečeva u Saudijskog Arabiji u svim sportovima je dobra stvar za taj region i sport ne treba da zna za granice, sve to po sebi nije sporno. Vidljivi su i neki pomaci u relaksiranju rigidnog sistema te države, koja se sve više otvara ka svetu, ali uglavnom na način na koji ona to želi.

Ono što je problem je da ti mečevi dolaze kao vid indulgencija koje Zapad prodaje za novac, što u negativni kontekst ne stavlja Saudijsku Arabiju koliko Zapad, koji nije morao da se busa u grudi za vrednosti i principe, na koje je zaćutao kada su milioni legli na račune. Licemerje.

To što Saudijska Arabija negativnu reputaciju „pere“ kroz sport i sportske manifestacije njeno je legitimno pravo. I naše je legitimno pravo da stvari nazovemo pravim imenom, i da ih konstatujemo.

U krajnjoj liniji, sve navedeno nije izuzetak, nego postaje deo pravila. Svetsko prvenstvo se igralo u Kataru u sred zime mimo svih logika, tradicije i rezona, uz dokazane malverzacije Sepa Blatera i vodećih tadašnjih rukovodilaca FIFA. Primera ima mnogo, više nego što ovaj tekst može da svari, ali nije zgoreg da ih se podsetimo, čisto i da sebi smanjimo očekivanja kada se sledeći put budu delile vajld karte za košarkašku Turkiš Erlajnz Evroligu.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare