"Sve je isto, sve je u parama, ko veruje u ideale je budala, svi su isti... Ne budi lud, ne cimaj se, ne možeš ništa da promeniš..."

Ove rečenice se po pravilu već godinama valjaju preko usta građana Srbije, kada god se desi neki razlog za pobunu, borbu, protest… A ima ih.

Osim defetizma koji je često izgovor za nemoć, prakse koja objektivno pokazuje da su loša rešenja u Srbiji češća od dobrih, tu se krije i prikriveni spin Srpske napredne strane (SNS).

Najčešće ga plasiraju ljudi koji zvanično nisu u partiji na vlasti, niti deluju tako, ali su po pravilu dobrostojeći, i kad se malo zagrebe, ispostavi se da su „u priči“. Najčešće zbog novca, što je glavna pokretačka stranke na vlasti. Osim njih, tu je i grupa, ona koja je prihvatila takvu propagandu i povukla se iz bilo kakvih društvenih tokova, baveći se svojim mikrosvetom. No, zadržimo se na onima koji su „u priči“.

Mnogi znaju nekog od njih, a oni sami su nekada bili na drugoj strani. To su oni koji po pravilu ne objavljuju bilo kakve angažovane postove po društvenim mrežama, jer se kao „gade politike“ ili su „apolitični“, pa makar povod bio i pad nadstrešnice u Novom Sadu i lavina emocija koja je pokuljala iz ljudi širom Srbije. Oni će dosledno objavljivati „zeke i mede“, idilične fotografije ili videa iz restorana, sa putovanja, kucama, macama, kao da žive u najboljem od svih društava na planeti zemlji.

Oni su sada u ekipi koja se „pita“, „kuda, kako dalje“, „nema ko“, „ne mogu da izađem, radim“, „vodim decu na trening“, „hoću da znam ko stoji iza svega ovoga pa onda“, „imam uplaćen aranžman baš tada, pa da ne propadne”, „plašim se nereda“, „deca treba da idu u školu po svaku cenu“. Povremenu uslovnu podršku uvek „začine“ sa ali. Osim što ne izlaze na ulice, nećete ih videti ni kako nose pomoć studentima.

Sada često preziru ili omalovažavaju one koji su ostali svoji, pokušavajući da svoju savest umire tako što će drugima spočitavati da „ne znaju“, „ne shvataju“, „ne vide“, da se ništa neće promeniti, da je bolje misliti o nečem lepom. Ti kalkulanti, ovih nedelja su tiši i čekaju na koju stranu će se okrenuti ćurak, pa da shodno onda tome zauzmu redefinisane pozicije. U slučaju promena, umesto „sve je isto“, setiće se mnogih stvari koje su nas snašle u proteklih 13 godina.

No, koliko se stvari menjaju, ali i da neke ostaju iste, lako je proveriti, samo je potrebno podsetiti se.

Pogledajmo 40-ak godina unazad. Naša zemlja se zvala Jugoslavija, imala je socijalističko uređenje, bila tri puta veća od Srbije, domaćin Zimskih olimpijskih igara, bilo je nestašice ulja, kafe, benzina. Zdravstvo i školstvo su bili dostupno velikoj većini, zemlja je bila stabilna, vakcine su se primale, radno mesto sigurnije nego danas, dok je na Jadranskom moru bio veliki broj radničkih odmarališta.

Deset godina kasnije, sve je bilo drugačije. Umesto Olimpijskih igara, u Sarajevu se ratovalo. Pucalo se i uništavalo i u Hrvatskoj, dok je Srbija odnosno SR Jugoslavija bila pod rigoroznim sankcijama, harala je hiperinflacija, stepen kriminala je bio visok, nasilje na ulicama svakodnevno. Vlast je prvo otela deviznu štednju, a zatim kroz piramidalne bankarske šeme pokrala silne novce građana.

Nestašice su bile ogromne, prodavnice prazne, novac bezvredan. Umesto socijalizma, uređenje je postalo kapitalističko ili tačnije „tranziciono“, što je sinonim za pljačku i nepravednu privatizaciju.

Još jednu deceniju kasnije, opet je dosta toga bilo drugačije. Srušen je režim Slobodana Miloševića, zemlja je prošla kroz bombardovanje, završeni su ratovi u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, ukinute su sankcije, SR Jugoslavije se spasila bankrota, veliki deo dugova je otpisan, privreda se oporavljala. Nastavila se i pojačala divlja tranzicija, ubijen je demokratski premijer Zoran Đinđić. Srbija i Crna Gora posle refeferenduma u CG nisu više jedna zemlja, a Kosovo je jednostrano proglasilo nezavisnost.

U drugoj deceniji 21. veka desio se demokratski prelaz vlasti sa koalicije okupljene oko Demokratske stranke (DS) na partije oko Srpske napredne stranke (SNS). Izbori su bili regularni, iako su baš iz SNS tvrdili da su pokradeni. To se zabravilo kada su formirali skupštinsku većinu.

Danas, jednu deceniju kasnije, nepoverenje građana prema vlastima i institucijama je najveće u novijoj srpskoj istoriji. Poverenje u pravedan izborni proces praktično ne postoji, dok predsednik najavljuje borbu na život i smrt ako se pomene tehnička ili već neki oblik prelazne vlade.

Korupcija je postala endemska, verovatno najraširenija u novijoj istoriji Srbije. Od portira i čistača, pa naviše. Nekadašnji primeri rasipanja novca poput kupovine najskuplje jelke na svetu plaćene 83.000 evra za vreme gradonačelnikovanja Siniše Malog, danas verovatno ne bi zavredela da bude udarna vest. Sada se radi o milionima.

Školstvo i zdravstvo se nalaze očajnoj situaciji, a prosveta je u štrajku od decembra. Sudstvo je u najvećoj meri zarobljeno. Adekvatno lečenje nije dostupno za većinu građana. Zagađenje vazduha je ogromno, rekordno u Evropi, a kućni prečišćivači vode su česta pojava. Govor mržnje je postao zvaničan, prevara manir.

Primena zakona je postala selektivna, nepravda očigledna, a nestručnost i atmosfera nasilja u društvu odnosile su živote. Desile su velike tragedije, sa desetinama nevino nastradalih, a vlast, uprkos protivljenju struke i većine građana uporno pokušava da napravi od Srbije rudarsku koloniju. Nezakonito su rušeni delovi glavnog grada, kome se bez rasprave otimaju stotine hektara najvrednijih površina kako bi se opet uz „zaobilaženja“ zakona uprepodobilo za potrebe investitora, odnosno krupnog kapitala.

Vlast neko vreme pokušava da organizuje izložbu EKSPO, koja kao slične investicije izvodi uz praktičnu suspenziju Zakona o javnim nabavkama, uz smanjenje bezbednosnih i eliminaciju ekoloških standarda, najavljujući nekontrolisanu potrošnju od 12 do 18 milijardi evra do 2027. godine.

Stanje u medijima se drastično promenilo. Umesto profesionalnih, imamo veliki broj propagandističkih medija, kojima istina i kodeks novinarstva ne znače ništa. Kada su u pitanju državni organi, novinari već godinama jako retko dobijaju odgovore jer se ignorišu, što osim što otežava posao novinarima, uskraćuje javnosti pravo da se zna šta se radi u njihovo ime i sa njihovim novcem. Crtanje meta radnicima u medijima postala je redovna pojava.

Za razliku od nekih ranijih vremena, predsednik sve vreme najavljuje krvoproliće, pospešuje sukobe, preti, vređa građane Srbije kao nijedan predsednik u srpskoj istoriji.

Neke stvari su slične. Kao i pre 25 godina, nezadovoljstvo je slično i ponovo se obaraju rekordi po broju ljudi na ulicama, ali i mestima koja su pobunila.

Ipak, najveća promena – nova generacija mladih zatekla je sve. Oni su prvo iznenadili milione građana Srbije, a sada nastavljaju da iznenađuju. Uvode novu normalnost, a to su empatija, solidarnost i ljubav kao odgovor na nasilje, pohlepu i podele. Brzo, masovno i iz korena.

Setimo se samo da je šetnja studenata od Beograda do Novog Sada bilo nešto neviđeno. Sada je normalno da pešači nekoliko kolona istovremeno, a da su razdaljine dva i više puta veće. I sve to svega par meseci od 22. novembra kada su nasilnici pokušali da batinama uklone sa blokade studente Fakultet dramskih nauka u Beogradu. Da li je to neko mogao da predvidi?

Kratkim osvrtom na neke od upečatljivih momenata u samo poslednjih 40 godina lako je uočiti nekoliko velikih, tektonskih promena, više nego što neke uređenije države dožive vekovima.

Jedni od onih koji se promenili su i oni koji govore „svi su isti“ i „sve je isto“. Nekada sa druge vrednosne strane, prešli su na onu koju su prezirali ili makar nisu cenili. Izgubili su hrabrost, poštenje, čast. U stvari, većina njih izgleda ne shvata da njihovo vreme foliranja prolazi. Kao što napisaše studenti „pamtićemo i one koji su ćutali“.