Sve su vlasti poražene

Čuo sam je mnogo puta prolazeći stazama i bogazama otadžbine. U danu kada je vetar nekako pirnuo donoseći dah svežine davno zagušene i narušene prestonice slušao sam one koji dolaze radujući se promišljenim rečima mladosti. Tu, simbolično na Slaviji, gde su generacije slušale probrane reči nekih mladih ljudi koji su merili staze od Vidovdana do današnjih dana. Pobeđivali su ljudi u sebi svoje poraze vremena smutnih verom i ljubavlju prema radosti i hrabrosti jedne nove mladosti.

Svi su bili tu, na jednom mestu, bez obzira na ideologije koje su listom uprljane politikanstvom i mutnim vodama pohlepe i otimanja od strane istih.

Da onih koji sebe nazivaju državom zaboravljajući da taj aparat predstavljaju ljudi zbog kojih i postoji. Otadžbina je nešto nemerljivo na kantaru sile i gomile srebrnjaka u kandžama rđave mašinerije sve da je u svili i kadifi.

Te prilike nemaju veze sa svetlošću dana, njih to ne zanima. One isisavaju i ono poslednje zdravo, preostalo. Ono što je ostalo zbijeno u redove svih suvoborskih greda i „termopilskih“ klanaca da probudi svet alav i svet ludi.

U prolazu, tesnacu koji izbija na dvorištance okruženo zidovima natopljenim suzama od dima, jecajima srca mladih ljudi, video sam hrabrost odvažnih mladića koji su štitili devojke. U prostoru ugušenom dimom stanari su iznosili vodu i maske, otvarali prozore, pomagali kako su znali i umeli. Tu u jednom dvorištu koje je podsećalo na kavez svih kaveza i logora napravljenih bezumljem bezumnih i onih koji su služili svim bezdušnim vampirskim sortama. Krv, suze, očaj, vapaj, laž, pometnja, sve je ostalo na asfaltu u centru grada kraj jedne od crnih kula, kako su jednom zvali Beograđanku. Sad mi je jasno i zašto.

U noći nekakvih mundira zbijenih u redove, u očima baš tih, pojedinih ljudi, video sam tugu. Kao da su znali da nemaju zemlju drugu, i kao da su znali da studenti i đaci, ljudi očajni i parovi sa decom u kolonama nisu posegli za kamenicama već za slobodom. Videli su nekakve senke iz tame koje su istrčavale sa kamenicama. I to čini se traje, dugo.

Kraj nesrećnog „Londona“, tu, nadomak raskrsnice kralja Milana i kneza Miloša , stajala je ekipa državne televizije. Nemo su gledali u prizore čemera.

Hitna pomoć je odvozila devojku na čijoj su majici bili tragovi krvi.

I onda slika pred kojom zastaje sve. Baš sve. Dve devojke sa zastavom Srbije prosto su naišle od nekud i zastale između dva kordona. I taj trenutak, taj zaustavljen sat je odgovor. I on nadvladava svaku drugu reč ove noći koja traje. Noći Vidovdana.

I ko je tu onda pobedio?