To nije Srbija kakvu poznajemo

„Imamo sve, a nemamo ništa“, svedočilo se u srcu zemlje Srbije dok se rušilo njeno prepoznatljivo nasleđe.

„Na mestima gde je bio raj sada je ostala tuga“, govorila je starina u plodonosnoj krajini na obali drevnog Dunava.

„Ovi što stavljaju reke u cevi sa njihovim mini-centralama nemaju pamet, ubijaju sav životinjski i biljni svet“, kazivali su ljudi na jugu.

„Tu i Evropa ćuti, zašto ćuti, nešto se tu kuva“, nagoveštavali su gorštaci u potpuno pustim mestima podno zdravih planina Rodopa.

Šta se kuva? Pa da uprostimo. Prvo ljudi, to je najvažniji resurs. Obesmisle, osiromaše, dovedu na rub egzistencije, otruju iz jezivih medijskih trovačnica tzv. velikih medija, a onda, kad svi pomenuti začini „legnu“, i taj preostali je na kolenima.

To smo definisali.
Kad se proces završi onda se pojave „igrači“  zapadnih i istočnih kompanija, probaju, omirišu, dodaju šta treba i, kako narod kaže, počnu da kusaju. I to dobrim, velikim kašikama, pa može se reći i kutlačama, posebno tamo gde cena metala i koječega ide u nebesa. U stvari, da ne komplikujemo, to su svetske ili, još bolje, belosvetske kompanije koje čovek ne može da uhvati ni za glavu ni za rep.

Da nije tako, ne bi izvesna gospoda iz Nemačke pohvalila Rio Tinto u njegovim dobrim ekološkim nameramna da zagospodari dolinom Jadra. Eto, g. Šolc je, koliko smo ga razumeli, objasnio potrebu za srpskim litijumom kao rešenje za svet koji stremi čistim energijama. Doduše, tom svetu, čitaj EU, Srbija još ne pripada, ona je samo na putu. Čudi me da niko nije postavio pitanje zašto još nije krenula proizvodnja litijumskih baterija u zemljama EU koje „napredno“ sprovode zelenu agendu. Biće kaže u Češkoj, Finskoj, Portugaliji... i tako.

Pa zar to nisu sve tehničko-tehnološki, ekonomski i  kako god, zemlje koje su daleko ispred jedne osiromašene putnice ka EU. Osnovna prava čoveka na rad, život, slobodu reči i svega drugog za sad nisu na prvom mestu. A baterije od litijuma, e to je bitnije od čoveka.

Jer dok se taj pomenuti čovek iseljava, odlazi, raseljava i mučen pronalazi osnovnu egzistenciju u sklapajućim uslužnim firmama, te obasipa pričama „čarobnjaka“ o zlatnom dobu, brzinom svetlosti emisari multinacionalnih kompanija stavljaju„spasiteljski“ pečat za čovečanstvo, na grbači zemlje seljaka brdovitog Balkana. Šta tu nije jasno, možda istok Srbije. Tamo gde se pustinja nemara progresivno širi u nemilosrdnom jurišu na sve što košta. Tamo gde kancer kao kuga obara stanovništvo, a svi drugi štetni elementi satiru zemlju, vodu i vazduh. Kad nestane autohtonog rudarskog čoveka, biće zamenjen drugim mučenicima iz tzv. trećeg sveta.

Čulo se još i to od evropskih, čitaj svetskih, ljudi da se Evropa zalaže da sačuva prirodu, ljude, i to jasno, precizno. Srbija je i dalje na evropskom putu sa poznatim kineskim kompanijama koje dominiraju istokom zemlje. Samo čoveku zatečenom na njivi, proizvođaču hrane, čuvaru reke, vode, planine, još nije objašnjeno kojim putem da krene i gde da se napije zdrave vode kad udare suše, počnu da prelivaju kanalizacije u tzv. gradovima, a pesak iz novonastalih pustinja nadvlada zdrave proplanke.

Jesu li to one, nove, očekivane izbeglice iz Srbije o kojima su nagoveštavali misleći ljudi citirajući strane novine u „Slikama života“, pokušavajući da objasne šta znači reč „nepomenici“ koja se odnosi na one koji se stavljaju na pijedestal novog doba u zemlji staroj?

I da, sve ovo već nije zemlja kakvu znamo. Fali joj planina, reka, vazduh i prava priroda za Čoveka.  Al' bez sekiracije. Toliko je napredovala proizvodnja zlata, bakra i svega ostalog da se već ozbiljno vidi „napredak“. Mislim  u eksploataciji čoveka. Sve drugo, samo što nije.

A onaj lonac, on vri, baš kao i vreli dani okupani „letećim objektima“ koji su za neke očigledno sve što treba čoveku kako bi opstao.

Dejan Radulović, autor dokumentarne TV reportaže „Slike života“