Tragedija negrišorskog spomenika

Sećam se da je bilo baš rano, hladno, sipuckala je i kiša, a ništa novo ni da se vidi, ni čuje. Niti je stanica u Stepanovićevu gotova, obećani rokovi za tu prugu inače su već uveliko probijeni, niti predsednik reče nešto novo.

Gacamo po onom blatu, trčkamo oko svite da nešto snimimo, možda ipak neko kaže nešto vredno prenošenja, kad u jednom momentu zastade predsednik pored neke table, na kojoj je bila iscrtana trasa te pruge i upisana svaka stanica sve do Horgoša. Tu, kod table, bio je jedan kineski radnik, rekla bih neki višeg statusa, inženjer, da prezentuje nacrtano. Ja stojim pored obezbeđenja, bliže radniku, slušam i mislim - ima svašta da im se zameri oko te gradnje, ali kako je čovek savladao vojvođanska sela, pa to je za svaku pohvalu. Lepo čita sve, Kisač, Stepanovićevo, Zmajevo, Mali Iđoš, Bačka Topola….

I sad, znajući kako je ta kineska disciplina neverovatna, sasvim je moguće da je i tamo neki drugi radnik istog tog “Čajna komjunikejšn konstrakšn kompanija” koji pravi sve puteve i pruge u Srbiji, savladao naš jezik, pa na skoro čistom srpskom, iščitao Ružić Stanislav, Sretenović Đorđe, Topalović Milovan, Gaborović Borislav, Gaborović Vojko, Gaborović Milisav….. pa sve do Topalović Radinke i Tihomira ispod čijih imena lepo stoji “građani sela Negrišora 4. oktobar 1980.g” a iznad - “Palim ratnicima 1912-1918” i “Palim borcima i žrtvama fašističkog terora 1941-1945”.
Onda se setih, ćirilica je teža. Možda je ovaj radnik savladao samo latinicu pa pa nije zaključio da su to imena 144 ljudi, koje su maleni Negrišori, koji danas broje samo 499 stanovnika, za slobodu žrtvovali. I podigli im spomenik sami.

Ali čekaj, ima tu i petokraka, a i 1941-1945. Ovo bi već i kineskom radniku moralo bar nešto da znači. Nije da te godine i na svojoj koži nisu osetili. Broj njihovih žrtava meri se desetinama miliona, a kada Peking obeležava godišnjice završetka Drugog svetskog rata naglasiće da je “zemlja pretrpela brutalnu invaziju i okupaciju Japana”.

Pa kako se onda ni posle ovoga nije upalila bar jedna lampica, kako nije prozviždao neki alarm - gde ćeš, bre, čoveče bagerom na spomenik?! Šta su ti skrivili Janko, Blažimir, Glišo, Rosa i Zorka?!

U redu je i da ti ne znaš da je Janko od Gaborovića, onaj sedmi po redu na ploči, između Đorđa i Milije, među ovima koje je ubio Švabo. Ali, kako ga ne vide iznad te table? Ovaj sa puškom i podignutom pesnicom? Pa vidi mu prkos na licu. Pa vidi Gliša Dunjića, i on sa puškom. Istina, kost i koža, rebra možeš da mu prebrojiš, ali vidi mu lice, kaže - pucajte, imam za šta i da poginem, ja za ovu zemlju, za njenu slobodu, život dajem.

A Rosa Dunjić? To je ona sa kikama, do Blažimira Gaborovića. Kakva je to partizanka bila. Nikada te ne bi odala. U jednoj ruci puška, a drugom vuče ranjenog druga. Ova levo od Gliše Dunjića je Zorka. Zorka Dunjić. Nju su, kažu, uhvatili Nemci i mučili. Pričalo se po selu da jauka nije ispustila, do poslednjeg. Ovog, koji joj bio na licu sve do rušenja.

Palo mi je na pamet i to da jedan kineski građevinac stvarno ništa od ovoga nije učitao. Rat je završen pre 78 godina, on realno ima nekih 30, 40 do 50 godina, možda je celog života želeo samo da vozi bagere i ruši. Šta ga briga je li to istorija, kulturno nasleđe ili samo neka ploča i neke figure ljudi, koje su se našle na putu progresa.

Uostalom, ima ko će o tome da brine šta se ruši. Je li Zavod za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu još pre dve godine tražio da se za spomenik nađe drugo mesto, jeste. Je li se našlo - nije. Ako ćemo strogo, po papirima, kolege pišu da je u Negrišorima upisano samo groblje, koje inače ima rimske stele i spomenike iz 19. veka i za sada ima dosta dobre šanse da ne bude preorano.

Kažu da su se Kinezi izvinili i da će “nadoknaditi štetu”. Ne znam stvarno kako se “nadoknadi” glava Gliša Dunjića. Prepoznala sam na slikama njegov obezglavljen trup po onim, za kožu zalepljenim, rebrima.

Ubijen je drugi put. I on i Janko i Blažimir i Rosa i Zorka.

Njih su ubili drugi put, a decenijama već polako, perfidno i vrlo uspešno, na žalost, ubija se svako sećanje na ono za šta su se oni borili. I izborili.

I tu, sada, nema nazad. Nema nazad ni za spomenik, iako tvrde napraviće novi “ljepši i stariji” što reče jednom jedan kamiondžija, spletom nesrećnih okolnosti političar, kada se rušio Dubrovnik.

I znate šta, neka ruše. To je nama naša borba dala.