Tri Sofije, dve stigme, jedan izbor

(Autor Ličnog stava je Dario Rosi, predsednik udruženja "Autizam - promena za 180")

Ova zemlja ište delije da rade i tuku se kad pritreba i trusne cure da kuvaju i rađaju, a mi smo balast čija ih različitost iritira. Pa sam morao da napustim ulogu sede glave koja poznaje problem i relativno suvislo o njemu govori. Zato što su neki u beznađu pomislili kako im možda mogu pomoći. Jesam savetovao, pisao žalbe, spajao i prespajao, a onda su se ljudi otvorili i progovorili o strašnim stanjima pred kojima sam potpuno nemoćan. Takvima da čupaju srce i savijaju kičmu, svakako preteškim za moja leđa. Autizam i agresija je priča koja se retko i teško načinje. Fizičko nasilje koje trpe roditelji od svoje dece je problem o kome se radije ćuti.

Ovo je priča o moje tri drugarice, tri Sofije koje se naravno ne zovu tako, ali su se našle pred “Sofijinim izborom” teškim kao i onaj Meril Strip u istoimenom filmu. A sve počne kao igra, tu i tamo se štipne, pa se grebne. Svako upozorenje kao da udara u zid, a pokušaj odbrane raspomamljuje. Pa se roditelji prepuste i samo čekaju da prođe. Pa ćute jer se stide. Činjenica da ih rođeno dete tuče a da oni to sve teže podnose, multiplikuje “redovnu” društvenu stigmu. Onome “ma kakav poremećaj, bezobrazluk je to” pridružuju se tabloidni analitičari masovnog ubice, ali i “vi niste radili dovoljno” osuda roditelja čija su deca na lakšoj strani spektra. Obilaze lekare koji povećavaju doze lekova koji ne deluju, boravak i predah objekat otkazuju saradnju jer ne primaju agresivne, Centar za socijalni rad konstatuje hitnost problema ali za njega nema ni rešenje ni nadležnost, psihijatri nude privremeni smeštaj na nekom odeljenju visokog rizika. Malo po malo stan postaje ćelija iz koje se sve ređe izlazi, nasilje eskalira, telo trne, a duša tone u beznađe.

I onda naiđe trenutak kada se više ne može, trenutak za Sofijin izbor, za procenu hoće li detetu biti bolje ako roditelj umre ili ako dete negde smesti pa nastavi da se o njemu stara. Prva Sofija je prelomila, uspela da smesti sina na Bežanijsku kosu, a nedugo potom sklopila oči i otišla na nebo međ’ anđele (kako rekoh mom Pavlu kada me je za nju pitao). Druga Sofija je prelomila, sin joj je u Stamnici a ona je umrla. Diše, jede, radi, kreće se, brine o sinu ali je mrtva. Mi pričamo čak se i nasmejemo, a oboma nam je jasno da je umrla. Treća Sofija mora, a ne može da prelomi. Zato sve češće i sve duže leži u “Lazi” dok joj ćerka sedi kod kuće. Ove Sofije su inače iz tzv. potpunih porodica. Osim njih na vezi sam sa još četiri Sofije koje su samohrane majke. Jedna mi kaže kako nema ni jednog živog srodnika, dok svako veče sa sinom prelazi kilometre ne bi li ga izmorila u nadi da će i udarci oslabiti. Koji je njen izbor i kakva je pred njom i tim detetom budućnost u zemlji u kojoj joj niko ne može pomoći, sve i da hoće.

Lepo je i neophodno nabrajati primere dobre prakse, lepo je slaviti uspehe i diviti se malim pomacima, ali je zločin ćutati o ljudima koje je život postavio pred “Sofijin izbor”. I ne zaboravite - autizam je širok spektar svih nijansi crne boje.