Goreo je onomad na vreloj Gazeli asfalt na plus ko zna koliko kada se stotinak ekologa okupilo pozivajući Beograd da im se pridruži. Nije to bilo tako davno, nije ni važna godina. Tada sam napisao tekst pod nazivom „300“ inspirisan Termopilskim klancem i velikim spartanskim junakom Leonidom.

(Lični stav Dejana Radulovića, autora TV reportaže „Slike života“ koja se emituje nedeljom od 15:15)

Bilo je to tu ispod podvožnjaka koji je poput goleme lipe davao hlad ljudima koji su upozoravali na dolazeće ekološke jade. No, kad malo ko sluša i čita, nije na odmet da objasnimo da je taj mladi i hrabri spartanski kralj odbio da posluša veće mudraca koje nije želelo da se suprostavi velikoj Kserksovoj sili spremnoj da pregazi ne samo Spartu već i čitavu Heladu. Priča kaže da su ti tzv. vlastodršci, čitaj veće staraca, bili dobro „podmazani“ kako bi pomenuta sila prošla nesmetano uz nekakav vazalni odnos. Svi drugi gradovi-polisi su uplašeni pred ogromnom vojskom toga vremena. Da uprostim, nije ni bilo naznaka ujedinjenju pred osvajačima. Leonida je izabrao malu, ali odabranu četu i stao na kapije Termopila da zaustavi dolazeće jade. Pridružili su se hrabrim vojnicima seljaci obližnjih mesta koja su prva bila na udaru, zanatlije i tako, neki za mnoge nepoznat svet koji je znao šta dolazi sa osvajačima. I gle čuda, u tim Termopilima sila je zaustavljena. Danima su Spartanci odolevali zajedno sa pomenutim meštanima. Jeste da je ostao na štitu hrabri mladi kralj sa svojim junacima, ali ne uzalud. Bilo je to dovoljno vremena da se probude ostali polisi (gradovi) i shvate šta dolazi.

Da skratim, sila je zaustavljena i vraćena tamo odakle je došla.

Eto, nije na odmet da se ponekih velikih ljudi podsetimo. Jer, može da se nauči ponešto od svakog.

Tako su opet naišli vreli dani, opet se ponavlja, pa i vreme i mesto. Kao neki začaran krug. Valjda zato što se sila Kserksova i tamo nekih osvajača ciklično, kao fatamorgana pojavljuje svukud po svetu.

Na asfaltu, opet vrelom, prestoni grad se nekako uželeo zdrave reči. Biće da je više onih koji su stegli kaiš ili nisu uzeli kredu da odu do Helade da se razlade. Možda bi skoknuli do prirode, tu do Barajeva, ali su nastupile muke sa vodom. I ne samo tu, svukud, malo-malo pa pukne poneka cev. To je zato što se redovno održava, uređuje i doteruje, baš kao i kanalizacija, ali onda kad grunu kiše pa odnesu. Toliko o vodi, ima još, ali to tek treba da naiđe, posebno ispod plodonosne Mačve ili dolinom Jadra…

„Nećete kopati“, orilo se iz grla hiljade i hiljade ljudi u centru Beloga grada, tu kod „Moskve“, na Terazijskoj česmi, gde je čovek mogao u razna vremena da se napije vode i nasluša svakojakih priča i besednika.

Kako je većina priča ispričana, ljudi iz SEOS -a (Saveza ekoloških organizacija) rešili su da prestonom gradu kažu da ne daju zemlju koja hrani, napaja i daje život odvajkada. I zaista, ljudi su došli, da ih čuju i podrže u nameri da se od iskopavanja litijuma odustane. Čula ih je i Srbija, jer su danima obilazili varoši i budili sve ono što je prosto čekalo buđenje.

Nisu to ratnici u oklopima. To su obični ljudi koji žive od svojih deset prstiju, narodski rečeno. Od zemlje što rodi, krave koja daruje mleko, sira za kojim traga gradski čovek i svega onog što još diše, miriše i daje plodove.

Ne stide se da kažu da su seljaci i da se ponose svojim radom. Svako je mogao da ih upozna ko je želeo. Njihova domaćinsta su otvorena za čoveka, putnika namernika, nisu to kule ograđene zidinama i kojekakvim čudesima. Ne, to su ognjišta na kojima su stvarali, radili i živeli njihovi preci. To je baš ta zemlja seljaka na brdovitom Balkanu opisana u mnogim pesmama.

I to je ono što oni brane i čuvaju. To su oni koji su pretekli sve industrijalizacije i sačuvali zdrav život koji nedostaje svima, nema govora, čak i najrazvijenijim zemljama sveta.

I učeni i mučeni. Neka se niko ne zavarava da nije tako.

Nije ovo hvalospev o ekološkim organizacijama. Ovde govorim o ljudima koji su borci vremena naših u svakom smislu te reči. Njihov dan počinje u pet sati ranom zorom. Završava se u sitne sate kad namire domaćinstvo.

Davno su „vatali“ one što vrše istražne radove na njihovim proplancima i upozoravali šta se sprema.

Privođeni, saslušavani, zastrašivani, tučeni… diljem Srbije.

Narod ih je dočekao i pozdravio na velikom mitingu u Beogradu. Pratio u stopu ka čuvenoj Gazeli.

Nisu stigli do Termopila iako su bili spremni da ostanu. Šetnja se završila, a najuporniji su uhapšeni na železničkim šinama koje su blokirali.

Sila Boga ne moli, govorili su stari, a nastavili novi po potrebi. Na to bi, negde između planina čuvara, u noći kad su zvezde i retke svetiljke davale putokaze ka ognjištu, starina uz čašu rakije i pečen krompir odgovorila: „Jeste, tako je, ali i Bog silu ne voli!“

I ta priča nikada nije ispričana do kraja.

I svaka lirika obojena istorijskim faktima vremena kada se trgovalo resursima dobro je viđena širom sveta.

Prosto je.