Vrčin kao test: Može li Srbija da se odupre deponijama opasnog otpada?

Piše: Profesor Dr Branimir Jovančićević, Univerzitet u Beogradu, Hemijski fakultet, (profesor Organske geohemije i Hemije životne sredine)

Već više od 20 godina Srbija ima Ministarstvo koje je zaduženo za životnu sredinu. U ranijim periodima oblast životne sredine je bila dodeljivana drugim srodnim ministarstvima.

Bilo je to pomalo i nerazumno, ako se ima u vidu koliko je ova oblast postala dominantna u opštim društvenim kretanjima u svetu još krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Kao takva je nezaobilazni činilac i u ekonomiji, i u obrazovanju, nauci, bezbednosti, i konačno, u politici. Zemlje Evropske unije su to prepoznavale i uvrstile je u aktivnost unutar svojih vlada kao dominantnu i među najvažnijim.

Osnivanje resornog ministarstva za ovu oblast u prvoj dekadi ovog veka davalo je veliku nadu svima koji prepoznaju značaj očuvanja životne sredine. Međutim, svedoci smo da pozitivnih pomaka u Srbiji nije bilo.

Rezultat je potpuno devastirana životna sredina. Brojni problemi su i u oblasti otpada, aerozagađenja, zagađenja zemljišta, zagađenja površinskih i podzemnih voda.

Nema sanitarnih deponija, nema prečišćavanja otpadnih voda, nema recikliranja otpada, nema odgovarajućih filtera i odgovarajućih tretmana odsumporavanja u termoelektranama, nema valjane edukacije dece i građana, nema inspekcijske službe, odnosno nema gotovo nikave kaznene politike. Ili, ima svega pomalo, ali toliko malo da je Srbija danas na začelju evropskih država kada je u pitanju ekološki status.

I onda ne treba da čudi kada se u takvom ambijentu u nečijim glavama rodi suluda ideja, da usred naseljenog mesta, u blizini kuća za stanovanje i u blizini škole, otvori deponiju, ili skladište "opasnog otpada". Primer je, za sada, beogradsko prigradsko naselje Vrčin. Ako ideja bude stvarno i realizovana, primera će, svakako, još biti. I zbog toga je važno suprotstaviti se toj ideji. I zbog Vrčina, a onda i zbog cele Srbije.

"Neopasan" otpad nepravilnim upravljanjem može postati vrlo opasan

Postoje brojne klasifikacije otpada. Jedna od njih kaže da postoji "neopasan" i "opasan" otpad. Teorijski gledano ovo može da bude prihvatljivo, ali ovakva klasifikacija nailazi na brojne praktične teškoće. Prvo, granica između ova dva tipa otpada nije jasno definisana. S druge strane, u ekološki neprimerenim državama, čiji je odličan reprezent Srbija, svaki "neopasan" otpad nepravilnim upravljanjem može postati i vrlo opasan.

Najbolji primer je komunalni otpad. Teorijski on pripada neopasnom otpadu. Međutim, primeri iz bliske prošlosti govore o tome u kolikoj meri komunalni otpad može da naškodi životnoj sredini, a time i svom živom svetu, uključujući i čoveka. Na taj način on prelazi u kategoriju i te kako opasnog otpada. Dovoljno je podsetiti se požara na užičkoj deponiji Duboko. Nepotpunim sagorevanjem organske supstance koja se nalazi u deponovanom komunalnom otpadu, iniciranim mikrobiološkim metabolitom, metanom, stvoreni su uslovi za pojavu smrtonosnih dioksina, furana i brojnih policikličnih aromatičnih ugljovodonika. Oni akutno zagađuju vazduh, a na duži period i okolno zemljište, kao i površinske i podzemne vode. Tako je bezazleni komunalni otpad lošim tretmanom i lošim upravljanjem preveden u vrlo opasan otpad.

S druge strane, ako se otpad koji je unapred definisan kao opasan tretira na način kako vrlo strogo definišu propisi koji se na njega odnose, onda on prestaje da bude opasan. Ali Srbija, na žalost nije primer za takav trend.

Kada se govori o otpadu u Srbiji, bio on "opasan" ili "neopasan", epitet najopasnijeg nosi sa sobom maćehinski odnos prema njemu.

Prvo, nedozvoljeno velika količina svih vrsta otpada je van kontrole. Onaj nazovi neopasan, raštrkan je po javnim površinama u formi ogromnog broja smetlišta, odnosno divljih deponija. Ovaj drugi, opasan otpad, skriven je, ali i ne toliko skriven, u brojnim aktivnim i napuštenim magacinima, ili na deponijama, recimo, vojske, policije, železnice, medicinskih ustanova, ili napuštenih fabrika još iz perioda stare Jugoslavije.

Istina, postoje pokušaji da se jedan deo sakupi, klasifikuje, upakuje, skladišti, a onda i transportuje u neku drugu državu, koja ima razvijenu metodologiju za uništavanje opasnog otpada. Naša najčešća destinacija je obližnja Austrija.

Poštovanje propisa je od neprocenjivog značaja

Imajući u vidu prirodu i heterogenost opasnog otpada, od neprocenjivog značaja je da se u celom tom procesu svi precizno definisani propisi u potpunosti poštuju. Zbog toga je važno da se ovakvi poslovi dodeljuju proverenim i odgovornim institucijama. Neprihvatljivo je da to budu oni koji u svemu tome vide priliku za dobrom zaradom.

Radi se o vrlo osetljivoj delatnosti, gde stoprocentni cilj treba da bude zbrinjavanje otpada. Podneblje u kojem živimo nalaže da to onda moraju da budu državne institucije, a nikako gramzivi pojedinci skloni samo dobroj zaradi. Takvim pristupom ozbiljno ugrožavaju životnu sredinu, njen živi svet i svakako zdravlje čoveka.

Komponente opasnog otpada su same po sebi toksične, a vrlo često su i kancerogene, mutagene ili teratogene. Ceo problem koji ih prati je još ozbiljniji ako se ima u vidu da se neodgovarajućim tretmanom hemijski mogu prevesti u druga jedinjenja sa još razornijim dejstvom.

Još bez postrojenja za uništavanje opasnog otpada.

Srbija još nema pravo postrojenje za uništavanje opasnog otpada. Sve je još u početnim fazama i pokušajima. Sam transport opasnog otpada je vrlo skup. Zajedno sa svim drugim fazama koje transportu prethode, zbrinjavanje takvog otpada ume da bude i skuplje i od samog procesa proizvodnje predmeta koji su u otpad dospeli. Time se stvara vrlo interesantan mamac za mnoge.

Međutim, imajući u vidu u kolikoj meri je ceo tretman sa opasnim otpadom osetljiv i delikatan, nikako ga ne bi trebalo poveravati onim "biznismenima" koji su svoje menadžersko iskustvo sticali u radu sa kockarnicama, kladionicama, sumnjivim trgovinama i transakcijama, ili, daleko bilo, nekim kriminalnim radnjama. To je posao isključivo za odgovorne i poštene državne institucije. Ako ih u Srbiji uopšte još i ima.

Ne možemo da kažemo da se u biografijama tvoraca ideje o deponiji opasnog otpada u naselju Vrčin mogu pronaći neki od nabrojanih elemanata. Međutim, u njihovim biografijama teško je pronaći potrebne, odnosno neophodne pozitivne reference iz oblasti ekologije i zaštite životne sredine. U njima se ne prepoznaju elementi ekološkog entuzijazma, a problemi u oblasti životne sredine ne mogu da se rešavaju nesistemskim aktivnostima pojedinaca zarad profita. Naravno, vezati očuvanje životne sredine i finasijski profit, na drugoj strani, nije zabranjeno. Ali samo ako je prvo dominantno, i ako predstavlja osnovni cilj. Obrnuto, ne može da pruži opštedruštveni pozitivan rezultat.

U Srbiji postoje propisi, postoje zakoni. Za otvaranje planiranog objekta pitaju se mnoge institucije. Pita se grad Beograd koji treba da donese odluku o pogodnima lokacijama, Ministarstvo građevine i Ministarstvo životne sredine za promenu namene objekata, pita se MUP za lokacijske uslove, zatim Zavod za zaštitu prirode treba da da svoje mišljenje, i još dosta toga.

Međutim, nosioci ideje, odnosno investitori kao da pokušavaju da sebi olakšaju komplikovanu proceduru tako što će ući u politiku, i pozicionirati se na strani vlasti, a borce za sprečavanje otvaranja skladišta povezati sa tim strašnim "blokaderima" i "studentima mitingašima".

Dakle, i sam pristup ima obrise političkog. Ali u politiku ga nisu uveli "studenti blokaderi" i građani Vrčina. Jer nisu oni ti koji pokušavaju da administrativne prepreke reše jednim skokom sa političke odskočne daske.

Da budemo iskreni, jesu studenti i meštani Vrčina dali ovom događaju politički ton. Međutim, on se sastoji u stvaranju ambijenta u kome će se poštovati propisi i u kojima potpisnici raznih potrebnih dokumenata ne mogu, odnosno ne smeju tako lako da stvaljaju svoj potpis samo na nečije iskazivanje lojalnosti vlastima, kojem će da usledi telefonski poziv nekog političkog ili policijskog kadrovika.

Sada su već mnogo oprezniji, jer toliko je već očigledno da takvim pristupima polako odzvonjava. A kada će potpuno da odzvoni, ostaje da se vidi.