Srbiji je nakon dva oružana napada bio potreban državnik, a dobila je novu dozu šok terapije, koju prima već godinama.
U martu 2019. Novi Zeland je doživeo najgori teroristički napad u svojoj istoriji. Naoružani napadač je iz poluautomatske puške ubio 51 osobu i ranio 40 u dve džamije u Krajstcercu. Zemlja, koja je važila za oazu mira, bila je u šoku sve dok se nije oglasila tadašnja premijerka Džasinda Ardern. Ono što je usledilo već danas možemo pročitati u udžbenicima iz menadžmenta.
Ona u svom govoru nije objavila „rat teroru”, kako je to objavio Džordž Buš posle 11. septembra 2001. godine. Nije najavljivala oružani obračun sa belim suprematistima, iz čijih je redova počinilac došao.
Nikad nikome nije pretila vojskom. Nije saopštavala detalje o saznanjima o zločinu i počiniocu iz policijske istrage. Nikad mu nije rekla ni ime. „On je terorista. On je zločinac. On je ekstremista. Ali kad god pričam o njemu, neću ga zvati po imenu. Pričajte o imenima onih koje smo izgubili, a ne o onom koji im je oduzeo živote. On je hteo da bude slavan, ali neće dobiti ništa na Novom Zelandu. Čak ni ime.“
Pročitajte još:
Uz pojačane mere bezbednosti koje je odmah usvojio, politički vrh Novog Zelanda, odmah se fokusirao na žrtve. Na muslimane.
„Ovo su ljudi koji su izabrali da Novi Zeland učine svojim domom. Oni smo mi. Osoba koja je započela ovo nasilje nije jedna od nas.“
Išla je u džamiju, išla na sahranu, išla u bolnice, da obiđe ranjenike. Zabranila je objavljivanje manifesta koji je izvršilac napisao pre ubistava. U danima kada je zemlja bila u šoku, ona je pomogla da se smiri. Iako je to bio zločin iz mržnje, na Novom Zelandu nije bilo rasnih, verskih ili drugih nereda. Ljudi su plakali – zajedno.
A onda, četiri godine kasnije, desila se Srbija.
Preživelima je potrebna pomoć
U periodu od dva dana u maju, u jednoj osnovnoj školi u Beogradu i ulicama Mladenovca došlo je do krvavih pirova koji su odneli živote 17 ljudi, većinom dece, a još 21 je bila povređena. Zemlja gde beleže najveći broj oružja po glavi stanovnika u Evropi bila je šokirana. A onda je progovorio njen apsolutni vladar Aleksandar Vučić. Ono što je usledilo čitaće se jednog dana i u udžbenicima menadžmenta – samo među primerima loše prakse.
Masakri u školama su traumatičniji za društva od terorističkih napada. Ne samo zato što su počinioci i praktično sve žrtve maloletnici i deca, već zato što ih je mnogo teže okarakterisati jer to nije „spoljni neprijatelj“. Naš svet, u kome škola važi za najbezbednije i najneprikosnovenije mesto na svetu, urušava se. Postavljaju se pitanja na koja je nemoguće brzo pronaći odgovor. Izbijaju strahovi.
Psihološki danak koji takav tragični događaj ima za preživele je ogroman. Mnogo je veći nego, recimo, tokom elementarnih nepogoda. Prema američkom istraživanju, 28 odsto ljudi koji su preživeli masovna streljanja ima različite oblike posttraumatskog sindroma. 12 odsto njih, to će ih pratiti do kraja života.
Nekoliko stotina dece, maloletnika, njihovih nastavnika, roditelja, staratelja i drugih ljudi koji su na ovaj ili onaj način povezani samo sa jednom školom, u ovom trenutku imaju potrebu za stalnim psihološkim tretmanom, razgovorom i drugim načinima za prevazilaženje ovih problema. Dodajte ovome neizvesnost i strahove svih roditelja u Srbiji koji svakodnevno vode decu u školu i meštana Mladenovca.
Dobili smo novu dozu histerije
Kada je društvo u celini u takvoj nevolji, potreban mu je neko na njegovom vrhu ko će moći da ga smiri i ujedini u tuzi. Koji će dati prednost tuzi i saosećanju nad osvetom. Ko će znati da se brine o bezbednosti a da ne podstiče strah i histeriju. Ko će znati, kako kažu na Novom Zelandu, da je u takvom trenutku potrebno govoriti o žrtvama, a ne o počiniocu.
Pročitajte još:
Vučić sve vreme radi suprotno. Na prvoj konferenciji za novinare posle masakra u školi pročitao je detalje iz istrage, celoj Srbiji otkrio informaciju da maloletni počinilac ima i maloletnu sestru, govorio o plati roditelja i krivici zapadnih vrednosti , pa makar to bili „rijaliti programi“ srpske televizije koji su najveći promoteri nasilja. On je aludirao na teorije zavere da je napad pokrenut spolja.
On je tada masakr u Mladenovcu nazvao „terorizmom“, čak i ako nije bio vezan ni za kakve političke ili druge ciljeve. Rekao je da je počinilac bio nacista, kako je pogrešno zaključio iz njegove majice.
Govorio je i o potrebi uvođenja smrtne kazne, povećanja broja policajaca u školama i amnestiji za neprijavljeno oružje, kao da je već znao da je to veliki problem. Jedan od njegovih ministara je čak predložio da se škola u kojoj se napad dogodio treba srušiti.
Onda je došao vrhunac. Kada se 50.000 ožalošćenih okupilo na mitingu protiv nasilja, njegovi tabloidi su za to okrivili opoziciju. Odmah je najavio svoj „miting istine” na kome će se okupiti 100.000 ljudi.
U najtežim trenucima deli umesto da povezuje
Srbiji je bio potreban državnik, a dobila je novu dozu šok terapije koju prima već dugi niz godina. Opet je morala da gleda u medijima sveprisutnog vladara koji i u najtežim trenucima sopstvenog naroda traži unutrašnje i spoljašnje neprijatelje.
Koji deli umesto da povezuje. Koji čak podržava ono što ljude u Beogradu najviše guši. Koja je sa svojim tabloidima glavni generator kulture nasilja, militarizacije i veličanja prošlosti u vreme kada je Srbiji sve ostalo potrebno.
Razgovarajte o žrtvama, rekla je Džasinda Ardern. Razgovarajte o hrabroj devojčici koja je odmah nakon pucnjave pobegla iz učionice i otrčala kod brata iz drugog razreda, pozvala je pre nekoliko dana direktorka jedne od beogradskih gimnazija.
„Koliko je ljubavi nosila kada je istrčala iz učionice i nije potrčala ka izlazu, već je utrčala pravo u učionicu svog mlađeg brata da kaže njegovom učitelju da zaključa učionicu i sakrije decu?“ Pričajte o ubijenoj devojci koja je zadržala počinioca da spase svoje drugove iz razreda.
Ne, Vučić i njegovi ljudi više vole da pričaju o invaziji američkih vrednosti, pri čemu su sami najbolji dokaz da je Srbija u tom pogledu mnogo bliža SAD nego što misle.
Tekst je preuzet sa portala necenzurisano.si
Komentari ()
Vidi sve komentare