Za "selekciju kafe", Fredi Rinkon je odigrao tri Svetska prvenstva i tri puta Kup Amerike, odigravši 84 utakmice u kojima je postigao 17 golova. Bio je sastavni deo legendarne generacije koju su činili i Igita, Estrada, Valderama, Eskobar, Asprilja.
Smrt Fredija Rinkona, koji je tragično preminuo u 55. godini života nakon saobraćajne nesreće, rastužila je ljubitelje fudbala širom sveta. Kako i ne bi – legendarne devedesete, kada su travu na fudbalskim stadionima gazila imena poput Enca Frančeskolija, Maradone, Romaria, Stoičkova, Mateusa, Bađa. Manje više to je ekipa koja je u Buenos Airesu 2001. godine na „Bombonjeri“ otpratila Dijega Maradonu u penziju. A opet kako da zaboravim Igitu, Ćiro Feraru, Erika Kantonu?
Rinkona se i neki od nas vrlo dobro sećaju. Jugoslavija je 14. juna 1990. godine na stadionu Renato Dal’Ara pobedila Kolumbiju golom Davora Jozića na asistenciju Safeta Sušića u 74. minutu, a ovdašnja javnost se po prvi put upoznala sa novom latinoameričkom fudbalskom silom.
Upravo je ovo Svetsko prvenstvo obeležilo Rinkonovu karijeru, odnosno njegov gol koji je dao Nemačkoj 19. juna, u trećem kolu grupe D Svetskog prvenstva u Italiji.
Gol koji se i dan danas u Kolumbiji slavi, kao „Božija ruka“ u Argentini. Taj gol je ‘Kolosa iz Buenaventure’ kako su ga od milošte zvali, učinio večnim. U magičnoj predstavi učestvovali su i Luis Alfonso „Blaženi“ Fahardo, Leonel Alvarez i Karlos „El Pibe“ Valderama, čija je čarlama na sredini terena i prethodila Rinkonovom golu.
Lopta koja je tada prošla kroz noge nemačkog golmana Bodo Ilgnera, i doslovno je ušla u istoriju, tačnije muzej Museo dello Sport Quindiano, koji se nalazi u kolumbijskom gradu Milagru.
Ali vratimo se na početak, iako je nažalost kraj.
Buenaventura
Fredi je rođen 14. avgusta 1966. godine u Buenaventuri, glavnoj kolumbijskoj luci na Pacifiku, koja je 2017. godine proglašena svetskim gradom gastronomije.
Odrastanje u oskudici, fudbal je učio bosonog, kao i mnogi drugi velikani, u amaterskom timu Atletiko Buenaventura, gde je privukao pažnju Santa Fea.
Buenaventura je doduše kao grad pobegla od siromaštva izgradnjom Panamskog kanala 1914, te je 50-ih godina bila odredište svetskog džet seta.
Nakon par godina Rinkon se seli u kolumbijsku prestonicu Bogotu, gde je igrao za Ekpreso Roho, gde profesionalno debituje 1986. godine, pod budnim okom Horhe Luis Pinta, njegovog učitelja i jednog od najboljih prijatelja.
„Pinto je bio taj koji je svojom strogoćom oduzeo moje loše navike, lenjost, a dodao mi karakter. Sada ga smatram svojim mentorom“, otkrio je Rinkon u intervjuu za radio stanicu Blu 2016. godine.
Dobre igre u Santa Feu privukle su pažnju jednog od najvećih kolumbijskih timova tog vremena Amerike de Kali, u kojoj je za tri godine (1990-1993) osvojio dve titule prvaka.
Otprilike u to vreme, Rinkon debituje za Kolumbiju na na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990, i postaje jedan od ključnih igrača Fransiska „Paća“ Maturane, legendarnog selektora i trenera koji je po prvi put u istoriji Kolumbije jedan tim doveo do krova Kupa Libertadores (Atletiko Nasional 1989).
Kasnije je u finalu Interkontinentalnog kupa u finalu izgubio od Milana, ali su ga uspesi na zelenom tepihu odveli do pozicije šefa stručnog štaba u Valjadolidu, a bio je „viđen“ za trenera Real Madrida, što se nije dogodilo.
Vraćamo se na gol protiv Nemačke, najlepši odraz zlatnog doba zemlje kafe, u kojem je Kolumbija počela da se zaljubljuje u fudbal.
Evropa
Nakon Svetskog prvenstva u Sjedinjenim Državama, koje je retroaktivno obeležilo tragično ubistvo njegovog saigrača Eskobara, njegove ime dobilo je još više na težini.
Potpisuje za Parmu, ali zbog pravila o tri stranca, biva posuđen Napoliju. Navijači grada ispod Vuzuva ga se i dan danas rado sećaju jer je u sezoni 1994-1995, na 28 utakmica postigao sedam golova i istakao se konzistentnošću i snagom, što je privuklo pažnju Real Madrida. Što nije uspeo Maturana, jeste on.
Međutim, priča u španskom bila je drugačija, igrao je malo i na takva vrata je izašao, nikada se ne prilagodivši, pritom zamerajući Madriđanima rasizam.
„Nažalost, prošao sam kroz veoma tužan period, u vreme veoma izraženog rasizma koji je postojao u to vreme. To je bila jedna od stvari koja me je zaista mnogo povredila“, rekao je Rinkon u intervjuu za Marku 2012. godine.
Povezani tekstovi
Nakon kratke sage u Palmeirasu, odlazi u Korintijans, gde kao kapiten vodi brazilskog prvaka do prve titule šampiona sveta 2000. godine, na kojem je njegov tim u finalu na Marakani pobedio Vasko Da Gamu sa Romariom, Žilbertom, Amaralom, Žunjino Pernambukanom, Edmundom! Peneli su rekli svoje, 4-3 za Korintijans.
Takođe je nastavio da bude deo „zlatne generacije“ kolumbijskih igrača koji su reprezentaciju vodili na tri uzastopna svetska prvenstva 1990, 1994. i 1998. godine, uz tri izdanja na Kopa Amerika 1991, 1993. i 1995. godine.
5-0
Upravo na Kopi 1993, pamte se njegovi golovi (17 ukupno u reprezentaciji) u kultnoj pobedi Kolumbije nad Argentinom u Buenos Ajresu na stadionu Monumental 1993. godine, Pobeda od 5-0 u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo pred preko 60 hiljada preneraženih navijača. Prekinut je tada niz Argentine od šest godina bez poraza na domaćem terenu.
Rinkonu se sa dva gola pridružio i Faustino Asprilja, dok ih je u 84. minutu dokrajčio Adolfo Valensija. A sa druge strane drim tim, sa Altamirom, Simeoneom, Borelijem, Redondom, Batistuom, Oskarom Ruđerijem. Zbog sukoba sa Alfiom Basileom, falio je „samo“ Dijego Maradona.
Svitanje karijere dočekao je u Santosu i Kruzeiru, da bi poslednju utakmicu sa kolumbijskim timom odigrao 2001. godine, a definitivno zbogom odviće se u Korintijansu tri godine kasnije.
Nakon što je napustio profesionalni fudbal, bio je trener nekoliko regionalnih timova u Brazilu, kao i tehnički asistent Vanderleju Luksemburgu u Atletiko Mineiru 2010, i Horheu Luisu Pintu u Milonariosu 2019. godine.
Poslednjih godina, Rinkon je postao komentator programa TV kanala Vin Sports, gde su svi sa respektom i isčekivanjem uvažavali njegove opservacije, „Kolosa od Bonaventure” čoveka u odnosu na koga se i dan danas meri „količina sreće po glavi stanovnika“ u Kolumbiji.
