Turska – čežnja između dva leta, od polja nara do Efesa

Lifestyle 20. feb 202208:27 > 08:29
Izvor: Emil Vaš

"Za morem uvek najviše čeznem u februaru", kaže Galina, Ruskinja sa Kavkaza, koja već 20 godina vodi turističke ture po maloazijskom delu Turske, prebogatom arheološkim ostacima i dobro očuvanim gradovima starog sveta. Arheološkinja po struci, svedočila je i nekim važnim otkrićima u Efesu, rodnom gradu Heraklita - predsokratovskog filozofa, u Hijerapolisu i Miletu, odakle je Tales, otac filozofije, kako ga je odredio Aristotel. A turisti svedoče o nepreglednim poljima nara, od kojeg na svakom ćošku možete da dobijete svež sok.

Februar je na pola puta između dva leta, i možda dobra prilika za podsećanje na prethodno i planiranje sledećeg.

Mala Azija, nekada burno poprište znanja, graditeljskih čuda, kulture i umetnosti i kolevka zapadne civilizacije, i danas ima tu čaroliju i duhove starih civilizacija, jer gde god zagrebete, iznikne neki antički grad, ili u najmanju ruku, amfora, novčići, delovi frizova, posudice od terakote…

A Turci, čijoj zemlji pripada, umeju da cene i čuvaju to bogatstvo čovečanstva i vrednu ostavštinu za budućnost, mada se možda ne ulaže koliko bi arheolozi voleli i koliko bi trebalo, kako kaže turistički vodič Ozgjur, specijalizovan za engleske turiste.

Emil Vaš

Na odličnom engleskom, kao da je školovan u Oksfordu, priča da je pre pandemije koronavirusa imao mnogo više posla, jer je u rejonu koji on pokriva, a to je egejski deo Turske, bilo mnogo više britanskih turista, dok su u poslednje dve godine „sve zaposeli Rusi“.

„Ja sam Ozgjur, ali možete me zvati Oskar. Mislim, niko od Britanaca koje sam vodio na izlete u Efes, Hijerapolis ili Rodos, nikada nije mogao da izgovori moje ime, pa sam prosto pojednostavio da im bude bliže. A vidim da ne možete ni vi“, kaže duhoviti Ozgjur, visok, krupan Turčin sa safari šeširom od koga se ne odvaja, jer kako priča, „sunce u Turskoj voli da ujeda nas proćelave tamo gde smo najtanji“.

Dodaje da je u poslednje dve godine u turističkim mestima na turskom delu Egejskog mora najviše Rusa, ali da je zahvaljujući nekima koji „zalutaju“ iz Jordana, Ukrajine, Bugarske, Srbije, i „dalje u pogonu“.

„Zahvaljujući Rusima i mogu da vodim ture na izlete u Efes, Pamukale, Hijerapolis, do Bogorodičine kuće. Mislim, mogli bi na sva ta mesta da se organizuju i privatni izleti, ali to bi bilo mnogo skupo, i ne bi bilo mnogo ljudi. Volim da govorim pred velikom publikom, ali šta ću. Dobro mi je i kad ima sedam, osam turista koji ne govore ruski, pa ja mogu da uskočim“, kaže Ozgjur, smešeći se šeretski.

Pošto je najviše ruskih turista, najviše je i vodiča za ruski jezik, a i sami Turci su se prilagodili situaciji, pa su već naučili da se koliko-toliko sporazumeju sa Rusima. Problem je ako ne znate ni turski ni ruski, jer stariji lokalci, na koje najčešće naiđete u zanatlijskim radnjicama, manjim bakalnicama, začinarnicama, uglavnom ne govore engleski.

N1/Gordana Vaš

No, to ništa ne umanjuje njihovu ljubaznost, predusretljivost, gostoljubivost i želju da se razumete i da vam pomognu.

„Ovde žive vredni, skromni ljudi, koji u sezoni ginu, a i u ostatku godine se spremaju za novu sezonu. Nije lako baviti se turizmom, naročito sada kada je ova korona. Nekako je sve stisnuto, mada, kao što vidite, ljudi koji su se usudili da dođu ne deluju baš zabrinuto“, kaže Ozgjur, pokazujući na glavnu ulicu u gradu Marmarisu, gde retko koga možete videti sa maskom ili na distanci.

„Ali, ljudi su došli na odmor. Treba se odmoriti i od korone“, smeje se.

Kaže da je toliko puta do sada bio u Efesu ili Hijerapolisu, ali ipak mu nije dosadilo, iako mu je, kako dodaje, teško da sedi u autobusu tri-četiri sata koliko traje putovanje, jer ima problema sa kičmom.

„I ja svaki put nešto novo naučim, čujem neku novu priču. Mislim, možda i nisu istorijski proverljive, ali su svakako zanimljive, i ima materijala da budu realne“, kaže on.

Njegova koleginica Galina je mnogo manje sklona „urbanim legendama“, i ne odustaje od zvaničnih podataka, „koji se i inače mogu pročitati u svakoj turističkoj brošuri“, upada joj u reč Ojzgur.

„Ali, ko će da čita te dosadne brošure. Ja im ovako ispričam dramatičnim tonom, i mnogo im je zanimljivije“, brani se ona od mišljenja Ozgjura da je on mnogo zabavniji, jer uspeva da ljudima dočara da se ne radi samo o „tamo nekim ruševinama, već da je nekada u svim tim antičkim gradovima život bujao, kao što danas buja u svetskim metropolama“.

Turska je poslednjih godina izgradila dosta puteva, tako da je put od primorja do starih antičkih gradova sad mnogo bliži, mada je i dalje potrebno oko tri sata, jer se treba probiti kroz planinski, vijugav predeo, koji se ka moru blago završava poljima agruma, paradajza i raznog drugog povrća.

No, koliko god putovanje bilo teško i dugo, kad u nekom trenutku ugledate bele kaskade Pamukalea, zadivljenost potisne sve ostalo.

„Nije ni led ni so. To je ono što Turci zovu ‘Pamučni dvorac’. Bogate termalne vode formirale su hiljadama godina ove bizarne, snežno bele kaskade, sa bazenima mineralne vode. Jedinstveno u svetu“, kažu Ozgjur i Galina uglas.

I, kad vam pogled padne na te bele padine, ne možete a da se ne osećate posebnim, samo zato što ste imali prilike to da vidite. I da gazite po bazenima te tople vode, koja se polako hladi kako se kaskade spuštaju, pa je u poslednjem prirodno oformljenom bazenu ledena, baš kako biste i očekivali od takvog jednog beličasto-plavičastog prizora.

U neposrednoj blizini je antički grad Hijerapolis, sa impresivno očuvanim amfiteatrom, koji prima 15.000 ljudi.

„U njemu su se nekad održavale predstave, gladijatorske borbe, izbori“, kaže Ozgjur.

Emil Vaš

Odmah preko puta je i nepregledno polje grobnica.

N1/Gordana Vaš

 

„Ovde u ovu banju (Pamukale) dolazili su stari i bolesni ljudi, verujući da će se izlečiti od ove mineralne, termalne vode, ali nema čudotvornog leka. I, šta su svi ti stari, bolesni ljudi mogli da urade, nego – da umru. Zato ovde ima ogromna nekropola. Cela ova poljana je groblje. Ima veoma raskošnih grobnica i sarkofaga, jer su se ovde uglavnom lečili bogati ljudi“, kaže Ozgjur.

Dodaje da svako ko se tu zatekao ipak treba da vidi biser tog dela Male Azije – Efes, jedan od najbolje očuvanih antičkih gradova na svetu, u kojem možete videti Artemidin hram – jedno od sedam svetskih čuda, Celzijusovu biblioteku i hiljadu i po godina star amfiteatar, u kojem su nastupali i Dajana Ros, Tom Džons i Sting. Njegovu izgradnju započeli su Grci u IV veku pre nove ere, ali su ga kasnije dogradili Rimljani, kada je njegov kapacitet dostigao 24.000-25.000 posetilaca.

Emil Vaš

„Svi znaju te opšte priče o amfiteatru, biblioteci, Artemidinom hramu. Ali, meni je posebno zanimljiva priča o kupatilima. U ovim bazenima su se kupali bogati Rimljani. A ovde, gde vidite ovu dugačku kamenu klupu, sa otvorima kao u poljskom WC, tu su obavljali nuždu. Ispred je fonatana, u kojoj su plivale ribe i kreketale žabe. Prvo bi robovi sedeli iznad otvora da zagreju okolni kamen, a onda bi došli gospodari. Kreket žaba iz fontane preko puta ih je stimulisao da podrignu, a ribice i opojan pev okolnih ptica da obave nuždu“, priča Ozgjur.

Emil Vaš

Ništa manje nije zanimljiva ni priča o Celzijusovoj biblioteci, koju je sin bivšeg prokonzula Azije Tiberija Julija Celzijusa Polemana, napravio u čast svog oca. Bila je to treća po veličini biblioteka starog sveta. Nažalost po sina, dvospratna građevina koja je zidana od 114. do 117. godine nove ere, nije uspela da bude završena za života Tiberija Julija Akvijela.

N1/Gordana Vaš

Impresivno očuvana, blizu nekadašnje skupštine u centru Efesa, unutar monumentalne fasade ima niše sa statuama koje su personifikacija mudrosti, znanja, inteligencije i vrline. Originalne se nalaze u Beču. Uz zid građevine bio je niz prostorija u kojima se nalazilo 12.000 svitaka. Sam Tiberije mlađi je ostavio tadašnjih 25.000 dinara za kupovinu novih rukopisa, ali 262. godine, tokom invazije Gota, Celzijusova biblioteka je zapaljena, i svi rukopisi su izgoreli.

N1/Gordana Vaš

Fasada je ipak preživela, i kao kod mnogih drugih građevina u Efesu, u šestom veku je krenula restauracija i Celzijusove biblioteke, međutim, strašni zemljotres je opet sve uništio. Između 1972. i 1978. austrijski arheolog Huber, specijalista za restauraciju, završio je rad na fasadi.

Ono što je, takođe, fascinantno je i ulica koja se od ulaza u grad spušta ka trgu, koja je sa obe strane oivičena stubovima, pored kojih su u antičko vreme bile radnje.

„Tu je uveče šetala tadašnja aristokratija, svi su bili gizdavo obučeni“, kaže Ozgjur i dodaje da bi šetajući tako stigli do najvećeg amfiteatra Male Azije, koji se nekada nalazio odmah iznad luke. To je prva građevina na koju bi nailazili svi oni koji bi u Efes došli sa mora, dodaje.

Građevina visoka 18 metara bila je bogato dekorisana, mada to u današnje vreme nije baš vidljivo.

Nekada na obali Egejskog mora, Efes se danas nalazi na oko osam kilometara od njega, ali ipak se oseća morski vazduh, a sunce prži jako, tako da se poseta ovom trgovinskom, filozofskom, kulturnom i umetničkom centru starog sveta ne preporučuje bez kačketa ili bar kišobrana ili suncobrana, „ko šta ima“, kako kaže Ozgjur ili Oskar, ko šta više voli.

A, odmah iznad Efesa, nalazi se kuća Hristove majke Marije, u kojoj je provela poslednje godine života.

Ušuškana u duboku šumu privlači mnogo turista. U maloj crkvici može se videti par ikona i pokloni bivših papa. Pošto je brzo obiđu, strpljivo čekajući u redu, pridošlice se upute u obližnje restorane, gde ih čeka čaj, koji Turci veoma vole, ili neko drugo bezalkoholno piće.

„Ni ne usuđuju se da traže alkohol, a možda ga ima“, smejući se kaže Galina.

A ko voli da obilazi, a na primer, od svih primorskih gradova u Turskoj se našao u Marmarisu, ne bi trebalo da propusti posetu tzv. kornjačinoj plaži. Sa jedne strane nalazi se more sa dugom peščanom plažom i visokim talasima, ali i more je peščano i plitko unedogled, a sa druge strane slatka voda. U blizini je gradić-banja Dalijan. Međunarodnu slavu je stekao 1987. godine, kada je napravio hotel blizu plaže Icucu, na kojoj se izleže mediteranska vrsta kornjače kareta-kareta, koja je ugrožena vrsta.

„Da bi se izlegla kornjača potrebno je 45 dana. Njeni najveći neprijatelji su galebovi, kojih, kako vidite, ima na milione, i vrebaju“, kaže vodič koji želi da ga turisti zovu Konan.

Pojašnjava da ima dugu kosu i voli taj film, „a i tako hoću“, dodaje sa osmehom.

„Male, tek izlegle kornjače, izlaze noću, prateći mesečinu. Zato je zabranjen boravak na plaži ljudima između osam uveče i pet ujutru, jer ljudsko svetlo, kao što su lampe, roštilj, vatra, privlače ih i dezorijentišu“, kaže Konan.

A ljudi na toj plaži uživaju, čini se, još više od svih drugih stvorenja. Topla voda, visoki talasi, pitomo, peščano, plitko more, izmamljuju vriske i radost svih koji dođu, zasenjujući i okolne kerbere galebove.

Emil Vaš

U neposrednoj blizini je banja sa lekovitim blatom, koju su svojevremeno posetili i Dastin Hofman, Karolina od Monaka, Sting.

Emil Vaš

„U tom blatu svaki metal pocrni sem zlata, tj. mene“, kaže grohotom se smejući Konan.

I kad čovek nastavi da brodi Dalijanskom rekom, dolazi do neverovatnih Kraljevih grobnica u stenama iznad, koje su još Persijanci napravili.

Emil Vaš

„Ovo se ne može prepričati, ljudi moraju da dođu“, kaže Konan.

A polja nara koja se okolo šire, nemaju ništa protiv. Njihovi sokovi mogu se iscediti i popiti na svakom ćošku.

Komentari

Vaš komentar