Ubistvo Andresa Eskobara – najtužnija priča svetskih prvenstava

Lifestyle 08. dec 202207:5510 komentara
Izvor: Romeo Gacad / AFP

Najslavnija kolumbijska generacija sa Valderamom, Aspriljom, Valensijom, predstavljala je državu koja je u potpunosti potonula. Na njenom čelu bio je kapiten, fudbalski džentlmen Andres "Cabalero" Eskobar, koji je na kraju i platio najveću cenu.

„Život se ovde ne završava. Moramo da nastavimo dalje. Bez obzira koliko bilo teško, moramo ponovo da ustanemo. Imamo samo dve opcije, da dozvolimo da nas bes parališe i da se nasilje nastavi, ali da ovo prebrodimo i damo sve od sebe da pomognemo drugima. Videćemo se uskoro, jer život se ovde ne završava.“

To su bile poslednje javno izrečene rečenice kolumbijskog reprezentativca Andresa Eskobara. Uostalom, za sve što radimo u životu, nikada nismo svesni kada su one koje radimo poslednji put. Reči, poljupci, buđenja, prijateljstva.

Život je ipak hteo nešto drugo. Ali je put od fudbalske lopte do ubistva zaista bilo teško pojmiti i predvideti.

Mike Fiala, AFP

Njegov javni apel nije primarno predstavljao molbu za razumevanje za sportski neuspeh. U Kolumbiji je buktao rat u kojem je učestvovao jedan drugi Eskobar (Pablo Gaviria). Borbe su postojale i za teritorije, drogu, ideale. Brazilska vojska, paramilitarne organizacije AUC, AAA, CONVIVIR, FARC, ELN, ERP. Koliko je još samo postojalo skraćenica da slikovito prikaže sav haos ove latinoameričke zemlje.

Ni njegov javni apel nije naišao na razumevanje, kao ni mnogi drugi pre.

Atletiko Nasional Pabla Eskobara

Andres je odrastao je u Medeljinu  u porodici koja je bila srednja klasa. Njegov otac je formirao organizaciju koja je omogućavala mladima da se bave fudbalom umesto kriminalom. Fudbalsko „dete“ Atletiko Nasionala, koji je bio u vlasništvu narkobosa Pabla Eskobara Gavirie brzo se isplatilo najvećem medeljinskom ponosu. Nakon samo tri godine profesionalne karijere Nasional je osvojio Copa Libertadores 1989. godine, nakon što je savladao paragvajsku Olimpiju. Godinu pre Andres je debitovao i za nacionalni tim u pobedi nad Kanadom 3:0.

Javna je tajna da su svi igrači posećivali Gaviriu u zatvoru u kojem je tada bio. Pa i Andres. Jednom prilikom se i njegova sestra prisetila svog razgovora sa bratom – „Maria, meni se ne ide, ali nemam izbora“.

Predvodio je Kolumbiju nakon mukotrpnih kvalifikacionih peripetija na prvenstvu u Italiji 1990. kada je njegov tim prošao grupnu fazu. U 1/8 finala bolji je bio tadašnji hit prvenstva, Kamerun, golovima legendarnog Rože Mile u 106. i 109. minutu produžetka.

Svetsko prvenstvo 1994, tim u usponu i nacija koja tone

Nije učestvovao u kvalifikacijama za prvenstvo 1994. (Kolumbija je tada imala niz od 26 pobede uz samo jedan poraz, dok je u kvalifikacijama bila bez poraza, sa četiri pobede i dva remija). „Los Cafeteros“ pobedili su i Argentinu u Buenos Airesu 5-0, uz ovacije nebeskoplavih navijača. Nacija koja je tada imala jednog Dijego Maradonu klicala je suparničkim igračima! Čak je i jedna legenda Pele izjavio pred šampionat da je polufinale na dlanu.

Fredi Rinkon, Faustino Asprilja, genijalni Karlos Valderama, Ivan Valensijano, Oskar Kordoba, Aleksis Garsia. Andres Eskobar bio je lider ovog tima, koji je po mnogima činio neponovljivo sazvežđe zvezda nad Kolumbijom. U vreme kada su odbrambene igrače karakterisale snaga, oštrina, često i puka fizička sila, Eskobar je sve radio sa lakoćom i stilom. Njegova igra oslikavala je i njegovu ličnost. Tolerancija i strpljenje bile su deo njegovog porodičnog koda.

Pedro Ugarte, AFP

Nije slučajno njegov transfer u tada moćni Milan bio već gotova stvar.

Sada je jasnije odakle euforija koja je nosila generaciju koja je Kolumbijcima budila nade kao nikada do tada. Ali, kao što sa nadanjima ume da bude slučaj, možda su i ona bila prevelika.

Povezani tekstovi

Kolumbija je neslavno završila grupnu fazu. Pobedila je u poslednjem meču Švajcarsku, ali je izgubila od Rumunije, i već spomenute Amerike. Obrisi tragedije mogli su da se naslute već 19. juna nakon primljenih golova od Georgi Hadžija i Florijana Radučojua. Krenule su pretnje, a i sam Fransisko Maturana dobio je ultimatum da Gabrijel Barabas Gomes mora da igra na sredini terena ili će ceo tim biti poguljen.

Luis „Čonto“ Erera, bio je u još nezavidnijoj poziciji. Njemu je oteto dete nekoliko dana nakon smrti Pabla Eskobara, a brat mu je poginuo u sumnjivoj saobraćajnoj nesreći. Upravo mu je Andres dao snagu da izađe na teren protiv Amerikanaca.

Gde je nestao duh optimizma i zajedništva reprezentacije? Suvišno pitanje.

Začetak fudbala i kriminala. Upravo ovde.

Usledio je meč sa Amerikom na stadionu Rouz Boul, u Pasadeni pred 94 hiljade ljudi (poraz 2-1), četiri dana kasnije. Svi su znali da se ne igra samo za prolaz, da je u igri nešto veće. Mnogim igračima su oči u svlačionici bile pune suza. Ko je mogao da zna da će upućena lopta Džona Harksa u 21. minutu, dovesti da tragedije, mnogo veće od prvog i poslednje autogola u karijeri Andresa Eskobara.

Drugi gol dao je Erni Stujuart, dok je utešni gol u 90 minutu za Kolumbiju postigao Adolfo Valensija. Ko je opet mogao da zna da bi još jedan eventualni pogodak u produžetku bio onaj koji spašava život?

Put u smrt i ubistvo

Rasula se jedna sjajna generacija po belom svetu, a ka kući je krenuo i Eskobar „El Caballero del Futbol“, džentlmen. Iako je prethodno trebalo da poseti rođake u Las Vegasu.

Ta „kuća“ postala je rasulo narko ostavštine Pabla Eskobara. Njegov uticaj na kompletnu javnost i fudbal kao da je postavio parametre za ovu smrt. Iako je ironija da je on sam verovatno obožavao Eskobara.

Zbog toga je Andresovo ubistvo mnogo više od tuče u baru u delu grada El Poblado u Medeljinu, koje se završilo na najtragičniji način, kao što su neki želeli da predstave. Narko terorizam, pranje novca i klađenje ujedinili su se i stvorili jednu od najtragičnijih priča svetskih prvenstava. Najtragičniju, da budemo precizni. Ali, vratimo se samom ubistvo.

Tog prvog jula 1994, pet dana nakon eliminacije, Eskobar i njegovo društvo otišli su do prodavnice, da bi svoj put nastavili na noćnom klubu El Indio. Fransisko Maturana je prethodno upozorio Eskobara da ne izlazi nigde. „Ovde se stvari ne rešavaju pesnicama“, izgovorio mu je pred punom svlačionicom.

Ovo upozorenje nije pronašlo svoj put.

Andres se razišao sa prijateljima, i u 3 ujutru je ostao sam u kolima, na parkingu kluba. Tri momka su se pojavila, počela je rasprava. Izvadili su pištolje, šest metaka kalibra .38 su ga pogodila, dok su se navodno nakon svakog ispaljenog metka čuli povici „Gol, gol“. Tojota pikap nestao je u noći, dok je Eskobar ostavljen da leži u lokvi krvi 45 minuta, nakon čega je prevezen u bolnicu, u kojoj je nedugo zatim i preminuo.

Gerard Malie, AFP

Kolumbija, iako se činilo da ne može da bude crnja, postala je beskonačni krater očaja i haosa u očima čitavog sveta.

Epilog

Umberto Kastro Munjoz, telohranitelj narko kartela u Kolumbiji, uhapšen je u noći 2. jula 1994. godine, priznavši sledećeg dana ubistvo Eskobara. Kastro je takođe radio kao vozač za narkodilera Santjaga Galona, koji je navodno izgubio veliki novac kladeći se na ishod utakmice. Proglašen je krivim za Eskobarovo ubistvo u junu 1995. Osuđen je na 43 godine zatvora. Kazna je kasnije smanjena na 26 godina zato što je 2001. godine podlegao važećem krivičnom zakonu. Njegova tri saučesnika su oslobođena optužbi.

Trener Kolumbije Fransisko Maturan je 2013. godine izjavio da Eskobarova ubistvo nije imalo bilo kakvu vezu sa fudbalom ili Svetskim prvenstvom, već je on bio „na pogrešnom mestu u pogrešno vreme“ u nasilnom trenutku u istoriji Kolumbije.

Istina je da je stvarni vlasnik Atletiko Nasionala, Pablo Gaviria pronašao sjajan način da pere svoj novac kroz fudbal, prodaju ulaznica, tv prava. Osamdesetih godina njegov trend prihvatili su i drugi karteli, ulagavši basnoslovne svote novca u fudbal. Ubistvo Pabla Eskobara trećeg decembra 1993, nije donelo nikakve promene, štaviše nastala je prava anarhija, sada su svi postali „bosovi“. Pravila igre usvojena su od strane sveta zla, a vrtlog u kojem je bila Kolumbija, niko nije mogao da uspori.

Činjenica da je ubica došao iz sveta narko kartela i simbolički je potvrdila šta se dogodi kada kriminal stavi šapu na sport. Nažalost ova tragedija nije postala nauk već obrazac, koji se u mnogim fudbalskim nacijama primenjuje i dan danas.

Smrt doduše nije narušila ništa od Eskobarovog nasleđa. Kako bi i mogla? Na njegovu sahranu došlo je 120.000 ljudi. Nakon smrti, njegova porodica je osnovala projekat Andres Escobar kako bi pomogala deci da se bave fudbalom, nešto na šta bi i njegov otac bio ponosan.

Njegova smrt teško je pala i navijačima Nasionala. Svake godine ljudi odaju počast Eskobaru donoseći njegove fotografije na utakmice. U julu 2002, grad Medeljin je otkrio statuu u njegovu čast. Bilo i nikad se više ne ponovilo.

Komentari

Vaš komentar