(VIDEO) Neponovljivi Huan Manuel Fanđo - jedan od najboljih vozača Formule 1

Logični izbori za najboljeg bili bi Mihael Šumaher i Luis Hamilton, koji imaju po sedam šampionskih titula. Kada je reč o najvećem, prvo što pada na pamet je Ajrton Sena, koji, uprkos osvajanju „samo“ tri titule, ostaje u srcima navijača Formule 1 kao čovek veći od života, prenosi Index.hr.

Međutim, mnogi veruju da je najveći i najbolji koji je ikada seo za volan Argentinac Huan Manuel Fanđo. I postoji vrlo malo argumenata protiv ove teorije.

Dok su Šumaher, Hamilton i Sena osvojili svoje titule u istom timu, Fanđo je osvojio svojih pet šampionata u četiri različita automobila, podvig koji se gotovo sigurno nikada neće ponoviti.

Po današnjim standardima, njegovih 51 trka u sedmogodišnjoj karijeri u Formuli 1 je veoma mali uzorak, ali rekordi koje je postavio su zastrašujući. Fanđo je pobedio u 46 odsto svih trka u kojima je učestvovao. Rekord.

Ostvario je 55 odsto pol pozicija. Rekord. Startovao je 92 odsto trka iz prvog reda. Rekord.

Imao je 45 odsto najbržih krugova. Rekord. Završio je na podijumu u 68 odsto trka. Rekord.

Bio je svetski šampion sa 46 godina. Rekord.

U trkački automobil je seo tek sa 25 godina

Da stvar bude gora, Argentinac je imao potpuno atipičnu vozačku karijeru. Nije imao talenta kao dete, nije učestvovao u karting trkama, a nije poticao ni iz bogate porodice.

Fanđo je prvi put seo u trkački automobil tek sa 25 godina, a pre nego što je ušao u Formulu 1, usavršavao je svoje vozačke veštine u brutalnim trkama po argentinskim pustinjama, Andima i nepodnošljivoj hladnoći.

Pored svega ovoga, bio je i meta političkih previranja. Priča o Huanu Manuelu Fanđu je toliko neverovatna da zvuči kao filmski scenario.

Fanđo je rođen 24. juna 1911. godine u skromnoj porodici italijanskih imigranata, Loreta i Erminije Fanđo.

Njegov otac je bio, takoreći, građevinac, a majka domaćica koja se brinula o šestoro dece u malom gradu Balkarse, južno od Buenos Ajresa. Huan je bio tipično dete koje je volelo da igra fudbal i bilo je prilično talentovano.

Paralelno sa fudbalom, zanimali su ga automobili, pa je sa 13 godina napustio školu i počeo da radi kao šegrt u lokalnoj mehaničarskoj radionici gde su se popravljali automobili i traktori.

Sa 16 godina učestvovao je u drumskim trkama kao suvozač, dok je igrao fudbal.

Nakon odsluženja vojne službe, 22-godišnji Fanđo se koncentrisao na fudbal, a usput je otvorio sopstvenu automehaničarsku radionicu.

Kao hobi, počeo je da rekonstruiše stare automobile, a fudbal je polako počeo da pada u drugi plan. Nabavio je Ford Model A, koji je počeo da prilagođava za trke, a 1936. godine Fanđo je učestvovao u svojoj prvoj trci kao vozač.

Učestvovao je u lokalnim trkama, koje su se vozile lokalnim putevima i stazama, uglavnom na kombinaciji betona, šljunka, zemlje i prašine.

Dve godine kasnije počeo je da se takmiči u Turizmo Kareteri, nacionalnom prvenstvu u drumskim trkama, koje je do danas ostalo najstarija trkačka serija na svetu.

U Južnoj Americi, drumske trke su bile veoma popularne tih godina, često duge nekoliko stotina ili nekoliko hiljada kilometara. Fanđo je osvojio šampionat 1940. i 1941. godine, a mnoge trke su se vozile u neljudskim uslovima.

Deset hiljada kilometara širom Južne Amerike

Trka Gran Premio del Norte, koja se protezala skoro 10.000 kilometara od Buenos Ajresa do Lime u Peruu i nazad, bila je posebno brutalna.

Većina današnjih vozača Formule 1 nikada ne bi sanjala da sedne u običan automobil i vozi 15 sati kroz pustinju, džunglu i planine, bez ikakve pratnje ili pomoći.

Svakog dana je bila po jedna etapa, a vozač i suvozač su bili obavezni da sami popravljaju svoja vozila bez ikakve pomoći lokalnog stanovništva.

Usput im se pokvarilo vešanje, imali su sudar sa lokalnim traktorom, a hladnjak im je otkazao u pustinji, pa su na putovanju od skoro 400 kilometara povremeno sipali vodu za piće u motor i bili žedni kao psi.

Sledeće noći, njihova svetla, koja su vezali konopcem, skoro su ispala, a Fanđo je sedeo u krilu svog suvozača kroz planine, grejući jedan drugog na strašnoj hladnoći.

Vozili su se preko Anda na više od 4.000 metara nadmorske visine, gde je vazduh 40 odsto ređi, što automatski otežava disanje i njima i motoru.

Oko 300 automobila je počelo trku, ali je samo dvadesetak prešlo ciljnu liniju. Fanđo je bio najbrži, i to mu je bila prva pobeda na tako velikoj trci.

Njegovu trkačku karijeru u usponu prekinuo je Drugi svetski rat, i on je nastavio trke tek 1947. godine, sada u 36. godini.

U oktobru 1948. doživeo je veliku tragediju. On i suvozač Danijel Urutija takmičili su se na Gran Premio de la Amerika del Sur, zastrašujućoj trci od 10.000 kilometara od Buenos Ajresa do Karakasa u Venecueli. Fanđo i Urutija nisu dobro spavali dve noći, a desetog dana trke su se trkali duž priobalnih puteva Perua.

Iscrpljen i pod pritiskom borbe sa braćom Galvez, Fanđo je izgubio kontrolu nad svojim automobilom i on je sleteo sa puta u provaliju. Automobil se nekoliko puta okrenuo, a Urutija je izleteo kroz vetrobransko staklo i preminuo je u bolnici.

Fanđo je prošao samo sa lakšim povredama, ali nije mogao da prežali svog prijatelja.