Standardi i kriterijumi lepote različiti su na svim krajevima sveta, osim u nomadskom plemenu Wodaabe, nastanjenom u saharskim predelima države Niger, gde žene i devojke ocenjuju muškarce na osnovu njihovog izgleda.
Ovo nomadsko pleme, još je jedan u nizu (za neke) čudnih običaja koji se gaje širom pustinje Sahara. Prošle godine, doneli smo vam priču o Touareg muslimanima, takođe nomadskom plemenu iz Sahare.
Kod njih su muškarci pokriveni, a ženi pripada sva imovina, dok je kod Wodaabe plemena – akcenat na lepoti.
Ako ste nekada pomislili da žene provode previše vremena šminkajući se i sređujući se – razmislite još jednom, nakon što čujete da se muškarci Wodaabe plemena oblače, spremaju i šminkaju više od tri sata.
Kostimi za specijalno takmičenje lepote koje se održava svake godine spremaju se po 365 dana, a moraju biti šareni, čisti, lepi, sa mnoštvom asesoara, a od boja žuta i razne nijanse plave najviše dominiraju.
Usne i nos kod muškaraca moraju biti posebno naglašene, a nakon što se svi procesi završe – muškarci Wodaabe plemena su spremni za izbor lepote. To je deo njihove ratničke tradicije. Prvo parada, ples, pevanje u pustinji – sve kako bi impresionirali žensku populaciju – koja je u ovom slučaju žiri i sudija.
Žene na tim muškarcima traže onoga sa najlepšim licem, najmarkantnijeg, najvišeg i najgracioznijeg. Mora biti dobro obučen, sa razvučenim osmehom i očima koje se sijaju.
I da, ti muškarci se poređaju u liniju – i nastoje impresionirati ženski žiri.
U Wodaabe plemenu se vrednuju tri stvari u životu:
1. Lepota;
2. Stoka;
3. Porodica.
Kao plemenu im je osnovna karakteristika lojalnost. Za život zarađuju tako što trguju stokom i mesom, te tako opskrbljuju stotine sela od obale jezera Čad do atlantske obale Senegala, a pored svega moraju biti opsesivno tašti. Muškarci i žene ovog plemena u Africi su poznati po svojoj lepoti, a Bororo – kako ih još često nazivaju preferiraju visoke žene i muškarce, sa jakom muskulaturom i pravim nosevima, te kožom „bez mane“.
Halucinogeni kokteli i domaća rakija
Nakon septembarskih kiša, pre početka godišnje migracije – nomadski klanovi se sjedinjuju u pustinji, zajedno sa stokom koju poseduju kako bi slavili seobu, ali i takmičili se u lepoti. Ovaj karavan-festival traje i do nekoliko sedmica, a nosi naziv Gervol. To je bogata kulturna ceremonija koja uključuje i klanovske sastanke, utrke kamila, ples, pevanje, dogovaranje brakova.
Ipak, najvažnije takmičenje Gervol festivala je kompeticija za najlepšeg muškarca svih plemena.
Wodaabe žene se smatraju najimpozantnijim u zapadnoj Africi, te su one u žiriju zbog toga. Gledaju, prosuđuju i komentarišu iz daljine, praveći se da su stidne – a zapravo su sve suprotno od toga. Pobednik se simbolično zove „Mister Wodaabe“.
Takmičenje je otvoreno za sve oženjene i neoženjene muškarce, a u slučaju da je pobednik neženja… neudate žene iz žirija ga mogu pozvati na „bliže upoznavanje“.
Pobednici Gervol takmičenja lepote se ritualno pamte godinama kasnije.
Sama ceremonija „prikazivanja“ takmičara nije mnogo od dobro poznatog takmičenja za Miss sveta. Takmičari se šetkaju ispred žirija, želeći ostaviti najbolji utisak.
Ipak, njima je nešto teže, budući da celi dan moraju stajati na jakom suncu, pod dejstvom sunca Sahare i specijalnog koktela od fermentiranog drveta, koje ima halucinogena sredstva. Tokom dela Yaake plesa – većina njih, dok se trude da ostanu graciozni, zapravo su samo pijani od koktela i lokalne domaće rakije.
Ovo takmičenje se ipak jako ozbiljno shvata u zajednici, a pojedini takmičari odu toliko daleko – da ih je teško razlikovati od žena iz plemena.
Nomadsko pleme Wodaabe je većinski islamske veroispovesti, a baš kao i ranije pomenuto Touareg pleme, dosta se kosi sa „tradicionalnim“ poimanjem islama i vrednosti u društvu, ali i standarda lepote.
Još interesantnije, kada se Wodaabe sa tradicionalnog jezika prevede na one poznate nama, to znači „pleme bez tabua“.
