Miladin Gajić sa obronaka Manjače, primer je kako se sa urođenim oštećenjem sluha, može živeti život i raditi punim plućima. I to bez obzira na godine.

Po hitrom i laganom koraku niko ne bi pomislio da Miladin ima 86 godina. Rođen je za vreme kraljevine Jugoslavije, 1931. godine. Najviše se seća Drugog svetskog rata, ali i mukotrpnog obrađivanja zemlje.

Navikao je da živi i radi uz stopostonu gluvoću, a u devetoj deceniji života obrađuje drvo i metal.

„Ovako se zabavljam da ne poludim, star sam“, kaže Miladin Gajić.

Ponosno ističe da ima petoro dece koja ga obilaze i pomažu. Radi jer ga to čini srećnim. Komšije i rođaci se šale da deda jedan dan čekićem tuče, a onda šest dana jauče.

„Mi smo njemu marketing, prodajemo u Banjaluci, nešto u Crnoj Gori, gastarbajterima u Nemačkoj, Švajcarskoj, Zagrebu, kada dođu naši ljudi“, govori Aco Gajić.

Veseli starac nema nikakvu pomoć od države. Svojim rukama i danas zarađuje koru hleba, ali marka se kod njega kaže ne zagreje.

„Ne znam ni kakva je čija marka. Ne znam je li zelena, plava ili crna…“, govori Miladin.

Ne zna za novac, ali živi u ljubavi i poštovanju s komšijama, decom i unucima. Bešiku koju je napravio od drveta koristilo je nekoliko generacija. Ipak, malo ga rastužuje činjenica da niko od potomaka neće da nastavi zanat.