Novogodišnja trpeza: Od okrugle sreće do ćoškastog usuda

On je strpljivo pozirao, uvek poslušno zagrlivši dete koje bi ozareno selo na klupicu pored njega, bljesnuo bi blic, i, kao na pokretnoj traci, stizao je novi oduševljeni dečko ili devojčica.  

Došao je red i na mene. Kako sam prišla šimpanzi, on se uznemirio. Nikako nije dozvolio da sednem pored njega. Vriskao je, bacakao se, pa, potom, pokunjeno spustio glavu, jer mu je došao dreser, neki Indijac, i nešto mu ljutito pričao. Naposletku, poseli su me pored šimpanze, nasilno prebacili njegovu ruku preko mojih ramena, i blic je sevnuo.  

Epilog je da je na fotografiji moja glava svetlela kao sijalica, a šimpanzin dreser (tj. neko ko je prevodio njegove reči) mi je rekao: "Nemoj da si tužna. Majmun je simbol zla u indijskoj mitologiji. Ovo znači da si ti dobra."  

Nije me to baš uverilo, niti utešilo. Ali, ostao mi je gorak ukus Nove godine, kao nečeg što te podseća na završetke, usamljenost, odbijanja, ali i nove početke, nadu i sazrevanje, što me je kasnije pratilo. Malo ga je popravila velika, okrugla, crvena lizalica koju mi je poklonio dreser.  

Jela u obliku kruga imaju posebnu simboliku, jer mnogi narodi veruju da će im baš takva hrana doneti sreću, pošto simboliše zaokružen ciklus jedne godine, i najavljuje novi početak. Zbog toga, na primer, u Holandiji za Novu godinu jedu krofne, u Nemačkoj palačinke, a na Filipinima okruglo voće. Stari Rimljani su za Novu godinu poklanjali urme, smokve, orahe i okrugle kolače.  

Prizivanje bogatstva u Novoj godini simbolizuje hrana sastavljena od mnogo "zrna", poput pirinča, sočiva, graška ili pasulja, koji simbolizuju novčiće. Stoga je na italijanskoj trpezi, osim slatkiša, nezaobilazno sočivo, u paru sa svinjskim kobasicama. U Španiji je, recimo, običaj da se 12 sekundi pre nego što otkuca ponoć, svake sekunde pojede po jedno zrno grožđa, da bi svaki nastupajući mesec bio sladak.  

Drugi simbol bogatstva je veliko, zeleno lišće kupusa ili kelja, kao prizivanje zelenih, papirnih novčanica. Tako Nemci, na primer, na novogodišnjoj trpezi vole da imaju i kiseli kupus, a Danci i stanovnici južnih delova SAD – kelj.  

Ono što je oduvek bilo važno je i da tokom cele nastupajuće godine bude mnogo hrane na stolu, a to definitivno "obezbeđuje" praseće pečenje. Svinje su poznate kao "bucke", te uživanje u svinjetini za Novu godinu simbolizuje "gojenje", ali ne u kilaži, već u novcu, ali i napredak, jer svinje jedu, krećući se unapred. Tako je guda na stolu neizostavni deo novogodišnjeg menija u Austriji, ali i na Kubi, u kojoj se sreća u nastupajućoj godini osigurava i jedenjem 12 grejpfruta, tačno u ponoć. Pa, ko to izdrži, možda će i pričati o sreći. Bez pečenog prasenceta, sa detelinom sa četiri lista u ustima, Mađari ne mogu da zamisle doček Nove godine, a ista gurmanska poslastica, samo bez deteline, popularna je i u Kini.  

U nekim zemljama se kao simbol dobre sreće jede riba, te Poljaci uživaju u dimljenoj haringi, Danci u kuvanom bakalaru, Japanci u crvenoj ribi, jer je crvena boja sreće, Vijetnamci u šaranovini, a Šveđani u salati od morskih plodova.  

Neki narodi trpezu vole da oplemene i kukuruznim hlebom, zbog njegove zlataste boje, što je simbol koji ne zahteva neko posebno objašnjenje, dok je kod Grka tradicija da se pravi vasilopita, kolač u čast Svetog Vasilija, koji se slavi kad i Nova godina. Kao što mi u Božićnu česnicu stavljamo dukat ili novčić, tako u vasilopitu Grci stavljaju dukat, a simbolika je ista kao i kod nas – ko ga pronađe može da se nada dobroj godini.  

Dobra sreća i dobra godina pogotovu je potrebna svim onim ljudima koji žive u državama u kojima besne sukobi ili ratovi, a takvih je danas popriličan broj.  

Da li u ratnim okolnostima proslavljanje Nove godine predstavlja bunt protiv smrti, uništenja, ili se ona prosto izgubi u užasima svakodnevnice? Da li se i siroma' protegne duže od gubera, iz uverenja ili sujeverja da će tako umilostiviti "bogove"? – pitala sam Aleksandra Vasovića i Vesnu Almog, moje sagovornike, svetske putnike, vrsne kulinare i novinare, koji su tokom svojih karijera, bili svedoci raspada bivše Jugoslavije, ratova u Iraku, Avganistanu i Ukrajini, konflikata i mirovnih procesa na Bliskom istoku i u Severnoj Irskoj, te, i dalje aktuelne, migrantske krize.

"U ratu svaki obrok koga čovek dočeka, i jeste vid otpora smrti, jer jedeš, i živ si, i mrdaš. Pokušavaš da sebi ugodiš makar malo. Bilo šta što čoveka podseća na mirna vremena znači mnogo. Ljudi se mnogo trude da ne poživinče u takvim okolnostima. Baba mi je pričala kako je za vreme rata, 1942. dok je bila glad, od brašna, topljenog loja i meda pravila kolače koje je zvala čiračići, pa su njene ćerke i sva komšijska deca jeli slatko", kaže Aleksandar Vasović, dopisnik agencije Rojters.  

On je zajedno, sa koleginicom Vesnom Almog, novinarkom, istraživačicom, fotoreporterkom i TV producentkinjom, napisao "Birtiju 'Kod poslednjeg zalogaja'", izuzetnu storiju u "70 jestivih priča", o njihovim putešestvijima po svetskim opasnim i manje opasnim vrletima, iz vizure prefinjenih gurmana, vrsnih kulinara, pronicljivih posmatrača i sjajnih književnika i pripovedača.  

"Novu 2003. sam dočekao u bazi američke Četvrte pešadijske divizije u Tikritu u Iraku. Baza je bila u bivšem kompleksu palata Sadama Huseina (on je iz sela Uđa, tu blizu), pa je bilo mnogo bolje nego u isturenim jedinicama, gde se jela konzervirana hrana. Vojsci su u Tikritu u menzi, koja je bila na formu onih velikih balon šatora, poslužena barem četiri birana jela, uključiv ćurku i jastoga, tri vrste sladoleda, voće i tome podobno. Jedan drugar fotograf je imao i nešto votke, prošvercovane u flašici od šampona, jer je alkohol u bazi bio strogo zabranjen. Posle nekog vremena su irački gerilci minom pogodili pravo u tu menzu, i to baš u vreme ručka, pa je bilo mrtvih", priseća se Vasović.  

Tokom bogate karijere, radio je za Radio B92, The Associated Press, BIRN, i izvukao živu glavu, ali i živopisna iskustva, sa mnogih ratišta.  

"Novu, 2004. sam dočekao u hotelu Palestina u Bagdadu. Hrana je bila onako, ali je pića bilo svakojakog. E sad, pošto se u tom trenutku u Bagdadu zatekla ekipa od nas šest ili sedam iz ex-Jugoslavije, upriličili smo, na užas hotelske muzike i duboko neshvatanje ostalih gostiju, veče sevdalinke, a odmah potom i ad-hoc festival gange i ojkače, gdje je veliki hit bila ona krajiška 'Vuk magare na plot nagonio'", priča Aleksandar.

I njegova koleginica i prijateljica, Vesna Almog, kako kaže, radeći za nekoliko francuskih televizija, japanski Asahi Shimbun, londonski Financial Times, švedsku TV4 i mnoge druge, tokom ratova na Balkanu više vremena je provodila po ivicama frontova, nego u Beogradu.  

"Mene je, kako bi se reklo, Bog pogledao kada je uredio da se rodim u Bosni, u lepa vremena kada smo jedni druge razumeli, a i onda kada mi je život obogatio mužem Jevrejem, pride Izraelcem, pa sam o običajima novogodišnjih praznovanja učila od prijateljski naklojenih, otvorenih ljudi. Prvo što sam spoznala je da smo svi pod kapom nebeskom isti u potrebi da sebi ugodimo, pa većina praznuje sa akcentom na hrani i zabušavajući u verskim ceremonijama, zbog kojih smo se navodno okupili, i koje su nam u dobroj meri definisale jelovnike", kaže Vesna.  

Ona se priseća da su se na njihovom novogodišnjem jelovniku šepurili ruska salata, sarma (i to ona koja se kuva 12 dana - za recept možete da se obratite pomenutoj "Birtiji") i "sisanče ispečeno u pekari kod Gvozdena", a da se istog menija, koji se mogao naći i na trpezama njenih rođaka i prijatelja, drži i danas.  

I što se moje porodice tiče bilo je skoro identično, s tim što je moja mama pekla u rerni pola prasenceta, jer je toliko moglo da stane, i usrdno ga prelivala pivom da se napravi ona hrskava zlatasto-braonkasta korica, koja kad se jede nije žilava, a sarma se krčkala samo dan i noć.  

"Tu i tamo bi se neka ambiciozna domaćica poduhvatila punjenih jaja i umesto torte od kilo oraha napravila sitne kolače od isto toliko oraha, a neko bi umesto kiselog kupusa na sto izneo salatu od celera. I sve se to ponavljalo isto na vlas svake godine. Nažderemo se, podelimo poklone, prejedeni padnemo u san u kom nam sarme kao sateliti kruže oko glave, pa ujutru 1. januara u pidžamama, lenjo nastavimo da žvaćemo, ometajući mljackanjem prenos koncerta iz Beča, i dremkajući popunjavamo stomačne praznine vanilicama, dok gledamo skokove u Garmišpartenkirhenu. Ništa ja tu ne bih menjala – to mi je porodična tradicija, ostavljena od deke i bake, a i suprugu, vidim, prija", priča Vesna, kao da opisuje Novu godinu moje porodice, i još mnogo drugih porodica koje znam. I, da, ni danas ništa u njenom praznovanju nisam promenila, osim što sam, kao đavo iz senke, uvela kolač "ruske kocke", čisto da napakostim svim tim kružnicama.  

Kada se radi o proslavi Roš Hašane, jevrejske Nove godine, i nju, prema rečima Vesne Almog, njena porodica proslavi "kako red nalaže", s tim što, dodaje, da "Izraelci nisu skloni prejedanju, velikim komadeškama mesa i preterivanju u alkoholu, pa tako izgleda i Roš Hašana".  

"Počne se umakanjem kriške jabuke u med, simbolom nade da će sledeća godina doneti zdravlje (jabuku) i biti slatka. Jabuka je i simbol otpornosti, preživljavanja, jer njeni listovi ne štite plod od vremenskih nevolja, pa ona predstavlja i jevrejski narod. Neki jedu i nar, čije bobice simbolizuju broj dobrih dela koja ćeš učiniti do sledeće Nove godine. Tu je i okrugli, uvijeni kolač, Hala, obično zaslađen medom koji simbolizuje kruženja godina, cikličnost i beskraj, i istovremeno svojim oblikom predstavlja krunu, Božiji suverenitet nad stvorenim", opisuje Vesna.

Služi se i riba sa glavom jer je Roš Hašana "glava godine", a riba je i simbol mnoštva i množenja. "Potom kuskus sa sedam povrćki", jer "mnoštvo zrnaca predstavlja broj blagoslova koji ćete dobiti, a sedam je simbol stvaranja".  

Kako Vesna Almog dodaje, "u poslednje vreme dosta mladih Izraelaca slavi i kalendarsku Novu godinu kao priliku da se napravi bučna žurka, bez griže savesti". Ali, to možemo da pripišemo čarima globalizacije, na koju niko, izgleda i nažalost, nije imun.  

Vesna je u Jerusalimu svojevremeno bila svedok proslave Nove godine porodice svog prijatelja muslimana, i ona, kako kaže, nije ni blizu po gastronomskom bogatstvu ni Ramazanskom ni Kurban bajramu.  

"Kod njegovih roditelja, kao i kod ostalih vernih, hrana je bila sporedna; važniji je odlazak u džamiju, iskrena molitva, a ponuda na stolu je bila tek za nijansu bogatija nego običnim danima. I tu se služila riba ucelo, marinirana u mešavini maslinovog ulja, limuna i finih začina – turmeriku, karanfiliću, korijanderu – pa sve to bačeno na roštilj, sve mirisno i zanosno. Na kraju je došla halva, istog simboličnog značaja kao kod Jevreja, nade da će godina biti slatka – i tu se običaj preklapao sa onim koji sam naučila u kući naših fočanskih prijatelja – teta Đula je halvu samo tada pravila", seća se Vesna.  

Ali, ima i mnogo onih koji Novu godinu proslavljaju na trpezi svojih sumnji i preispitivanja, grču zbog nepostignutog i agoniji iščekivanja rezultata. Oni, najčešće, nemaju ništa od svih pomenutih đakonija, da zabašure svoju prestrogost i nemir.  

"Svođenje računa o svojim postignućima u godini na izmaku, za mnoge može biti deprimirajuće. Zašto je to tako? Fokusiranje na ono šta ste postigli od željenog u jednoj godini može dati lažnu sliku vaših postignuća. Za neke želje i ciljeve je potrebno vreme duže od godinu dana. Pošto je čovekov život jedan kontinuitet od rođenja do smrti, u kome čovek raste i razvija se diskontinuirano, godišnji presek može dati krivu sliku tog razvoja. Nekad ćemo imati više konkretnih rezultata u jednoj godini, a nekada ne, ali to ne znači da smo stagnirali ili da se ne razvijamo. Ako želite da napravite godišnju retrospektivu, mnogo je korisnije da se zapitate: 'Šta sam značajno naučio/la u ovoj godini, što će mi pomoći da ostvarim željene ciljeve?' Vaš život se ne prekida 31.12. Vi ste u svakom trenutku na svom životnom putu, bez obzira na kalendarski datum", podseća nas i uliva nam nadu u srca Ana Milanović, psiholog i TA savetnik.  

A da život ne pita za datume, praznike i prigode, nego traži neprestajuće snalaženje, podseća nas i Vasović:  

"U Hrvatskoj sam, negde pred kraj rata, bio gost na proslavi katoličkog seoskog sveca, baš preko puta srpskih rovova. Ogroman divlji vepar, jer tu su pre rata bila dobra lovišta, bio je nagazio na protivpešadijsku minu, pa su svi krkali gulaš".  

Srećna Nova godina!