Tokijsko zatišje

Nekako isto u to vreme, tog četvrtog februara kada je kruzer u Jokohami stavljen u karantin, u Saporu, glavnom gradu severnog ostrva Hokaido, počeo je čuveni zimski festival, na kojem je pristigao masovan broj turista iz Kine. Krajem februara Hokaido je već počeo da broji obolele od Covida 19 te je premijer Abe naredio zatvaranje svih škola u Japanu, a guverner Hokaida proglasio je na tri nedelje vanredno stanje na svom ostrvu.

Paralelno sa školama bili su zatvoreni muzeji i otkazana sva veća događanja koja podrazumevaju okupljanje velikog broja ljudi. Mere su bile uspešne, sve dok virus nije počeo da se vraća sa obe strane. Sa zapada iz Evrope i sa istoka iz SAD.

U tom drugom talasu međutim veliki gradovi poput Tokija i Osake počeli su da beleže rast obolelih. Guvernerka Tokija koiko kad je broj obelilih, u ovom najgušće naseljenom mega gradu od 42 miliona stanovnika, u jednom danu skočio na više od 40 tražila je, u javnom obraćanju od gradjana, da ostanu u kućama i apelovala na premijera da proglasi vanredno stanje koje je usledilo 6. aprila.

Vanredno stanje je produženo do kraja maja, ali se od sledeće nedelje otvaraju biblioteke, muzeji i parkovi.

Pomoć koju je vlada Japana odvojila za pokretanje ekonomije takođe je od velikog značaja jer je odvojeno 990 miljardi dolari, što predstavlja 20 odsto ovdašnjeg BDP-a i po mnogima japanski odgovor na rešavanje posledica ove krize, predstavlja jednu od najvećih konkretnih mera koja je jedna država usvojila. Paket mera uključuje i jednokratnu pomoć od 100.000 jena (930 - USD) svakom stanovniku Japana, uključujući i decu i strance.

Mala preduzeća nakon podnošenja relevantnih dokumenata, koji prikazuju gubitke zbog mera vanrednog stanja i celokupne situacije, u roku od dve nedelje dobiće adekvatan bespovratan iznos za suzbijanje finansijskih gubitaka.

Pre ovih mera, premijer Abe je izneo svoj prvi plan pomoći, u vidu slanja svakom domaćinstvu po dve pamučne maske, a ova inicijativa bila je podvrgnuta masovnom podsmehu, jer su se svi pitali kako će višečlane porodice da podele dve maske, zbog čega trošiti novac na nešto čije snabdevanje mora da se stabilizuje. Mnogi su taj program nazvali Abenomics ili Abenomasks, ali primetno je da su se strasti oko maski stišale nakon objavljivanja konkretnih mera pomoći.

Maske su međutim jako značajne za Japance bile i pre ove krize. Oni naime pri maloj prehladi stavljaju maske na lice da ne bi druge zarazili. Šmrkanje, istresanje nosa u maramicu pred drugima, smatra se jako nepristojnim, tako da maske već dugo vremena u japanskoj kulturi imaju posebno mesto. Maska je za Japance deo garderobe, kao što su rukavice, koje stavljate ako vam je hladno, tako se maska u Japanu odmah stavlja na lice, ako ste prehladjeni ili bolesni. Njihova nestašica izazvala je veliki šok za sve, te lično, vidim smisao u akciji slanja maski svakoj porodici od strane vlade.

Ono što je međutim za nas građane najneobičnije u ovoj krizi je neuobičajena mirnoća koja vlada u ovom megapolisu.A kako izgleda čuvena Šibuja na čijoj stanici dnevno prođe oko 2,5 miliona ljudi i raskršće kojeg pređe u špicu svaki put kad se upali zeleno 2.500-3.000 ljudi pogledajte u sledećem videu:

Moram da napomenem da je Tokijo verovatno kao i ceo Japan protkan kontrastima. Tako je i sa šetnjama gradom u normalno vreme, jer Tokijo je jedinstven po naglom prelazu, iz jednog jako bučnog ambijenta, u neki potpuno tih i miran.

Deo grada, koji je u ovoj neobično sveprisutnoj tišini svakako najfascinantniji, je čuvena Šibuja. Šibuja danas izgleda kao kulisa, kao filmski studio gde treba da počne snimanje filma, sve je neko spremio pre roka, jer Japanci sve završe pre roka, čeka se samo ekipa da stigne i snimanje može da počne.

Kip napravljen najvernijem psu na svetu, Haćiku, koji je na tom mestu gde sada stoji, strpljivo čekao svog gospodara čitavih devet godina, nikad nije bio usamljeniji. Stoji sam u svojoj dnevnoj sobi, na kojoj prvi put primećujem ogromne pločice sa motivom cveta i šahte sa njegovim likom, odmarajući od hiljade turista koji su čekali u redu da se slikaju sa njim i pomaze ga po nozi, jer to kao donosi sreću i vernost nekoga do koga vam je stalo.

Nasloni oko njega na kojima su stajali ljudi čekajući nekog, su prazni, niko nikog više ne čeka, susreta više nema. Za mnoge je sastanak kod Haćika bio kao košmar, posebno ako čekate nekog ko kasni. Primer sam toga da sam mrzela susrete na Šibuji, odakle se dalje išlo u neki mirniji deo.

Kada na Šibuji nekog čekate, izludite nakon par minuta, od mešanja zvukova koji dopiru sa mesta gde je najveća koncentracija digitalnih bilborda na svetu, od raznih reklamnih džinglova koji dopiru iz obližnjih radnji, barova, restorana, robnih kuća, od ljudi koji stoje ispred radnje i uzvikuju naučenu poštapalicu da privuku mušterije.

Na desetine TV stanica je u svakom momentu svakog dana raspoređeno tu na trgu ispred ulaza u JR stanicu i intervjuišu prolaznike u vezi aktuelnih tema. Na svako zeleno svetlo kad se upali, čuvenu raskrsnicu, koja je san mnogih turista svih generacija, mimoiđe se između 2.500 i 3.000 ljudi. Kada čekaju na crveno najveći broj pešaka, skučeni stoje ispod Starbaksa, ili preko puta sa ove druge strane prema Haćiku.

Turisti prelaze po par puta raskršće da dobro uhvate snimke sa svih strana i naprave što bolje selfije. Kad je Haloween ovaj trg se pretvara u nezvanično najveći svetski karneval. Prošle godine je grad morao da donese odluku zabrane prodaje pića na Šibuji zbog prevrtanja kamiona od strane pijanih stranih  turista koji su to uradili godinu pre.

Sa stanice na Šibuji dnevno prođe skoro 2,5 miliona ljudi. Kada znate da je to ritam Šibuje, koju kada ovde živite na sve načine pokušavate da izbegnete, onda je ovaj njen sadašnji izgled, za nas ovdašnje, pravi raj.

Neizvesnost oko održavanja Olimpijskih igara

Najpre sam, pre neki dan na Šibuju otišla pešice, koja je od mog dela grada udaljena pet kilometara. Usput prošavši pored Olimpijskog stadiona i novog muzeja posvećenog Olimpijskim igrama. Tu sam kad sam stala malo da odmorim, jedino osetila tugu i nelagodu. Savršeno sredjeni park ispred muzeja sa postoljem za vatru pored olimpijskih krugova, i spomenika značajnim ljudima za japanski sport u sablasnoj tišini pored ogromnog stadiona, delovali su kao spomenici na groblju.

Mnogo je prašine bilo oko tog stadiona koji su Japanci završili mnogo pre roka, a koji je prvobitno trebala da radi u sasvim drugom maniru čuvena arhitektica Zaha Hadid. Zahi Hadid je nakon tri godine rada na ovom projetku, saopšteno da je njen projekat preskup i da će Tokio graditi stadion sa lokalnim arhitektom kojeg odaberu, a koji će izaći u susret budžetu koji grad ima. Zaha Hadid je nedugo nakon toga od infarkta preminula.

Projekat  da stadion gradi je dobio čuveni Kengo Kuga koji je u svom stilu koristeći drvo i vegetaciju, napravio stadion koji sada u ovom vremenu deluje kao napuštena moderna stambena zgrada sa prelepim terasama, čiji su vlasnici ostavili ključeve nekom domaru da zgradu održava i zaliva im cveće dok se oni ne vrate. A muzej preko puta na strani ka Aojami, zatvoren, sa pomenutim spomenicama, kao da je u isčekivanju ne olimpijske vatre, već polaganje venca palim žrtvama.

Tužna je i kompleksna cela priča oko tokijskih olimpijskih igara, pitanje je da li će ih uopšte biti i sledeće godine. Lično jako mi je žao, jer je narod japanski jako dobar i primer je kakvi svi treba da budemo unutar jednog zajedničkog sistema, pri tom važno je napomenuti da sistem vodi računa o svojim gradjanima, te su Japanci od igara očekivali puno radosti. Bili su ponosni kako sređuju na bolje već sređeni grad.

Pored drugih novih hala izgrađenih za Olimpijske igre, Šibuja je kao jedna gradska celina verovatno u proteklih par godina doživela najveću transformaciju. Prošle godina je ova četvrt postala dom za dva nova oblakodera koji su višlji od onog prvog koji se zove Hikarie a koji je tu od 2012. Hikarie iako stariji, sada izgleda kao dete u odnosa na ova dva nova oblakodera. Svi su oni međusobno spojeni koridorima, koji vas prebacuju sa jedne linije voza na neku drugu liniju metroa ili voza.

Vožnja u praznom gradskom prevozu je takođe jedna od neobičnosti ovog čudnog vremena. Pa prazne pokretne stepenice, smeštene u neke futurističke aure, u nekom od pomenutih oblakodera, gde njihovi ujednačani pokreti upareni na gore i na dole, ovako prazni deluju potpuno umirujuće.

U normalno vreme pratite ritam drugih i užurbano prolazite kroz sve ne primećujući detaljne jednog urbanog pejzaža. I kako je sve čisto i sjajno! Vidljivi i nevidljivi ljudi čiste i drže čistim ovaj grad kao što ga imam utisak ni jedni drugi stanovnici ni jednog drugog grada ne drže. Koridori koji ponovo spajaju celu tu četvrt uvek su puni ljudi i prostor uopšte ne možete da osetite na način na koji ga doživite kad je prazan. Sada ti prazni koridori deluju kao otvorene galerije u kojima je tišina glavno umetničko delo.

Ali u jednom, odakle je sa jedne strane pogled na glavni trg i na raskršće, a na drugoj gde je svoj dom, nakon uzbudljive istorije, našao dugački mural od 30 metara i zaista imate taj ose osećaj kao da ste u galeriji. Mural koji je oslikao Taro Oramoto i koji prikazuje uništenje nakon atomske bombe, koji je često upoređivan sa Pikasovom Gernikom, nosi naziv Mit sutrašnjice i nikad nije imao više smisla od svog nastajanja.

Ali hajde da budemo optimisti kao što je i bio i autor ovog murala koji je, bez obzira na apokaliptičan trenutak prikazan na njemu,  želeo da poruči da je ljudsko biće sposobno da ponosno prebrodi i najokrutniju tragediju i da stvara mit o sutrašnjici koja dolazi i koja može da bude bolja.