Pčelarka s juga Srbije: Podela na muške i ženske poslove ne treba da postoji

Med je volela i pčelama se divila još kao dete, ali su je redovan posao, obaveze na porodičnom imanju i u kući sprečavali da se tome posveti, pa je smatrala da će, poput mnogih, vreme za pčelarstvo imati tek u penziji. Međutim, pre 14 godina, pčele su same došle kod nje. O tome govori kao o sreći i igri sudbine.

"Tatin prijatelj je čuvao kod nas par košnica. Ostala je jedna ispred kuće i nama su pčele tu došle, kad se roje, same su ušle u košnicu. Nismo znali šta da radimo, pa sam pozvala svog bivšeg nastavnika, iskusnog pčalara, da mi nešto tu pokaže“, priseća se Danijela.

Prevladavalo je zadovoljstvo, ali je bilo i straha.

"Prvi put prići kod pčela - nije svejedno. On je došao, pokazao najvažnije oko pčela i krenula sam ja sa tom jednom košnicom. Posle smo još jednu našli u vinogradu, isto tako, roj se uhvatio na vinovoj lozi, pa smo i nju doneli i tako sam ja počela da pčelarim. Kako je rastao pčelinjak, tako sam se i ja usavršavala i razvijala“, priča Danijela.

Njena predanost pčelama, konstantno učenje i dobri rezultati, posle nekoliko godina naterali su mnoge, koji su sumnjali u njen uspeh, da kasnije priznaju grešku.

"Kad sam prvi put otišla kod svog bivšeg nastavnika po savete, rekao je da nema od ovog ništa i pitao gde žena da bude pčelar. Nego, nije hteo direktno da mi kaže da me ne uvredi i da ne odustanem, pa sam ja njemu dosađivala. Idem, pitam i šta treba i šta ne treba, sve da znam. I posle sedam-osam godina mi je priznao da nije verovao, čestitao i počeo svuda da me hvali“, kaže Danijela.

U to da će postati uspešna u svetu pčelarstva u početku nisu verovali ni njeni ukućani. Moguć razlog tome je što u okolini, osim učiteljice u penziji koja je pčelinjak dobila u nasledstvo, nije bilo druge pčelarke. Sada, ne samo da joj veruju, već i rado pomažu, pa je veliki pčelinjak zasluga cele porodice.

"Sada su svi ukućani uključeni u pomoć spolja, van pčelinjaka, i ćerka, i sin, i suprug. Za sve ono što nije u pčelinjaku, oni pomažu, i oko košnica, i oko ramova, i oko vrcanja meda. Tu su mi desna ruka“, navodi Danijela.

To je neophodno jer za pčelarstvo važi da spada u jedan od težih poslova.

"Dosta je teško i naporno. Neki upoređuju pčelarski posao sa poslom rudara, obično muškarci. Ali meni je to nekako na prvom mestu i nikad mi nije teško palo da radim oko pčela. Ali morate sve, i ono što najčešće rade muškarci. To je i fizički naporan posao i nekad se odreknete mnogo čega“, kaže Danijela.

Takva odricanja bila su nužna da bi se u pčelinjaku, koji zahteva strogu disciplinu, sve uradilo na vreme.

"Pčele traže da se radi, ne kad vi možete, nego kad treba njima. Ako tako radite, imaćete i prihoda i ići će vam to dobro. Znači, na vreme lek, na vreme prehrana, na vreme proširavanje legla. Sve to da bude baš kad njima treba“, kaže Danijela.

Kao rezultat sveg tog rada stižu stotine kilograma bagremovog i šumskog meda u sezoni, a livadskog ove godine, zbog čestih kiša koje su spirale polen, skoro da nije bilo. Petrovići svoj med prodaju na veliko, a zaradu uglavnom troše na pokriju troškove studija svoje dece. Za kućnu upotrebu, osim meda, ima i drugih pčelinjih proizvoda, poput propolisa, polena i perge.

"Planiram i matičnu mleč, nego eto, imam malo više obaveza, pa se nadam kad dobijem vremena da krenem. Redovnim korišćenjem meda stiče se imunitet, ali on ne treba da se jede kad se razbolimo, nego tokom cele godine, da se onda ne razbolite kad naiđu virusi i neka prehlada“, ističe Danijela.

Pčele je preokupiraju, a time i opuštaju.

"Mnogi ih zovu ’leteći psihijatri’. To toliko reklaksira i odmori posle napornog dana da vi zaboravite probleme, ako ih imate. One imaju tu čast da na našoj planeti da koriste cvetove i nektar iz tih cvetova da produžavaju vrstu. One nikoga ne ugrožavaju, kao što se druge životinje hrane drugim bićima. One su baš Bogom dane“, kaže Danijela.

Svake godine poklanja po jednu košnicu i posebno je srećna kada taj poklon nameni ženi.

"Volim da ’zapčelarim’ žene da bi imale nešto svoje, a i zato što im ovaj posao leži. Jedna priijateljica je počela sa jednom košnicom od mene, a sada ih ima sedam. Presrećna sam što vidim sebe u njoj“, kaže Danijela.

Njena ljubav prema pčelama zrači iz svakog njenog postupka i širokog osmeha sa kojim uvek ulazi u pčelinjak. A kada svoje pčelice zatekne da lete malo dalje od košnica, ona odmahne blago rukom i tiho im kaže: "Devojke moje, ajde, idite kući“. Ono što je kod "njenih devojaka“ fascinira jeste besprekorna organizovanost i striktna podela poslova.

"Koja sakuplja polen – donosi polen, koja skuplja nektar – donosi nektar, ona za vodu – donosi vodu. Nema kod njih hoću-neću. Kada bismo mi bili organizovani kao pčele, gde bi nam kraj bio?“, govori Danijela.

Sledi period kada će pčele, sa leglima smanjenim sa pedeset na dvadeset hiljada pčela po košnici, zimovati, pa će i posla sve do aprila biti manje. Tada se počinje zamenom ramova, nastavlja proširavanjem legla i mnogim drugim poslovima.

Prema zvaničnim podacima koje je Nacionalni tim za preporod sela Srbije objavio u maju, kada se obeležava Dan pčela, Srbija ima oko milion košnica, oko 15.000 registrovanih pčelara, ali se pretpostavlja da ih je duplo više. Proizvodnja meda u Srbiji varira od 6.000 do 9.500 tona godišnje.