Ako stalno proveravate da li ste isključili peglu - japanska metoda bi mogla da vam pomogne

Da li vam se dešava da tek što izađete iz stana, na pola puta počnete da preispitujete: „Da li sam isključila peglu? Da li sam zaključala vrata?”

Ako je odgovor "da", niste jedini. To je onaj mali, iritantni stres koji se pojavi niotkuda i poremeti koncentraciju, iako ste gotovo sigurno sve uradili kako treba.

Postoji, međutim, metoda koja dolazi iz Japana i koja može da pomogne da ovakve situacije svedete na minimum. Zove se „shisa kanko” ili jednostavno – pokazivanje i izgovaranje. I iako zvuči neobično, iza nje stoji ozbiljna nauka, prenosi City Magazine.

"Pokaži i izgovori"

Tehnika potiče iz japanskog železničkog sistema, gde su greške praktično nedopustive. Mašinovođe su obučene da svaki važan korak vizuelno provere, pokažu na njega prstom i zatim ga jasno izgovore.

Na primer, pokažu na signal i kažu: „Zeleni signal”, ili na kočnicu: „Kočenje aktivirano”.

Još 1994. godine istraživanje Japanskog instituta za železničku tehnologiju pokazalo je da ova metoda može da smanji greške i do 85 odsto kod jednostavnih, ponavljajućih zadataka.

Ideja je jednostavna: vid, sluh, pokret i govor zajedno "prisiljavaju" mozak da bude prisutan u trenutku. Drugim rečima, shisa kanko nas izvodi iz autopilota u kojem često obavljamo svakodnevne radnje – zaključavamo vrata, gasimo svetlo ili isključujemo uređaje, a da toga nismo ni svesni.

Stručnjaci objašnjavaju da je mozak prirodno sklon štednji energije i oslanjanju na navike, ali to ima svoju cenu – slabije pamćenje rutinskih radnji.

Kako metoda funkcioniše u svakodnevici

Princip je jednostavan: kada radite nešto važno, uključite više čula. Pogledajte, pokažite i izgovorite.

Na primer, dok izlazite iz stana možete pokazati na bravu i reći: „Vrata su zaključana.” Ili pogledati u utičnicu i reći: "Pegla je isključena".

Zvuči pomalo smešno? Možda. Ali upravo ta „neobičnost” pomaže.

Stručnjaci za organizaciju vremena objašnjavaju da sve što prekida rutinu pomaže mozgu da bolje zapamti radnju. To može biti i pljesak, pucketanje prstima ili kratka rečenica – bilo šta što vas izbacuje iz automatizma i vraća u sadašnji trenutak.

Ova metoda ne samo da smanjuje greške, već i poboljšava fokus. Kada uključimo više čula, povećava se aktivnost delova mozga zaduženih za planiranje, logiku i donošenje odluka. Ukratko – postajemo prisutniji u onome što radimo.

Posebno korisno za ADHD i rasutu pažnju

Shisa kanko može biti posebno koristan osobama sa ADHD-om ili svima koji imaju problema sa koncentracijom i pamćenjem. Dodatna stimulacija kroz govor ili pokret pomaže mozgu da se "uključi".

Terapeuti objašnjavaju da se mozak tako lakše fokusira i stabilizuje. Zato mnogi koriste varijacije ove tehnike – ponavljanje naglas, lagano lupkanje rukom ili čak pevušenje, piše Jutarnji.hr.

Na primer: „Moram da ugasim šporet…” ili „Poneti ključeve, poneti ključeve…”. Sve to pomaže da se informacija bolje „zapiše” u pamćenje.

Dodatni bonus je i dopamin – mali osećaj zadovoljstva koji mozak dobija kada svesno „potvrdimo” da smo nešto uradili kako treba.

Više od kućnih navika

Ova metoda se može primeniti gotovo svuda – kod kuće, na poslu, u svakodnevnim rutinama. Može vam pomoći da ne zaboravite ključeve, dokumenta ili važne obaveze, ali i da lakše prelazite iz jedne aktivnosti u drugu.

Neki je koriste i kao tehniku smirivanja u stresnim situacijama, uz jednostavne rečenice poput: „Udahni, smiri se” ili „Sve je pod kontrolom”.

Mindfulness u praksi

Stručnjaci shisa kanko povezuju i sa mindfulness tehnikama, odnosno vežbama svesne prisutnosti. Kada imenujete i pokazujete stvari oko sebe, vi se zapravo „uzemljujete” u sadašnji trenutak.

Slično funkcioniše i vežba 5-4-3-2-1: pet stvari koje vidite, četiri koje možete da dodirnete, tri koje čujete, dve koje mirišete i jedna koju možete da okusite. Sve to vraća fokus i smanjuje stres.

Zanimljivo je i da se ova metoda sve češće pominje kao „antidot” za moderne navike poput beskrajnog skrolovanja na društvenim mrežama, jer prekida automatizam i vraća pažnju u realnost.

Naravno, kao i svaka tehnika, zahteva malo vežbe i strpljenja. I važno je povremeno menjati pristup – ako ista radnja postane rutina, može izgubiti efekat.

Na kraju, možda i najvažnija poruka jeste da ne postoji univerzalno rešenje. Ono što pomaže jednoj osobi, ne mora nužno pomoći drugoj. Ali – vredi probati.