Noću u ciglani, danju sadi voćke i uči: Mladi Nikola oživljava zaboravljene sorte i ozelenjava Leskovac za svoje sugrađane

To što sadi drveće i voćke, ističe, nije slučajno.

"Ja sam to krenuo od malih nogu, učio sam od oca. Otac je to krenuo da radi, a onda sam ja usvojio taj model rada. Ja sam prvu samostalnu sadnicu posadio 2019. godine, sa nepunih 15 godina. Posadio sam ih pored zgrade i u dvorištu moje osnovne škole, ali nažalost, ove pored zgrade su bile uništene. Ali na moju sreću i radost preživela je jedna sadnica pored moje osnovne škole, koja i dan-danas krasi taj prostor", priseća se Nikola.

Drveće i voćke sadi samo na teritoriji Leskovca, uglavnom u naselju Dubočica.

Trudi se, dodaje, da sadi raznovrsno drveće, ali se bazira na starim autohtonim sortama.

Kaže da su one zaboravljene i da se njima niko ne bavi, kao i da ne znamo koliki je značaj tih sorti, jer od njih su nastale sve ostale.

Kada se o voću radi, priča da sadi kruške, kajsije, mušmule...

"Od tih starih autohtonih sorti posadio sam "takušu". To je jedna jako lepa sorta kruške. Ona raste visoko, al' daje male plodove tamo krajem oktobra. Onda sam posadio jako čuvenu sortu 'jeribasmu' ili 'vodenjaču'. Ta sorta je čuvena po tome što je puna vode i kada je pojedete, ne treba da uzmete vodu da pijete. Jako je slatka. Te sorte su iz turskih vremena i te dve sorte mogu da žive jako, jako dugo. Jako su dugovečne", priča ovaj mladić pun entuzijazma.

Posebno ističe, kako kaže, zaboravljeno voće, uglavnom s juga Srbije – mušmulu.

"Mušmula je jako čuvena, eno, prošle godine nijedno voće nije rodilo, ali ona je rodila i uvek rađa", govori o tom voću, koje je mnogima obeležilo detinjstvo, a danas ga je gotovo nemoguće naći na pijacama, bar u glavnom gradu.

Posadio je on i čuvenu sortu kruške "oskorušu", za koju kaže da je mladi i ne znaju, dok je se stariji sećaju sa nostalgijom.

To je, dodaje Nikola, vrsta kruške koja je veoma dugovečna, jako sporo raste, a njeni plodovi su veoma zdravi.

"Nekad su naši preci uz pomoć tih plodova pravili lekove, lečili su se, uzimajući to sve iz prirode", ukazuje.

Posadio je, kako ponosno navodi, "i čuvenu staru kajsiju septembarsku, koja rađa u septembru, kada prolazi leto". Današnje kajsije rađaju u junu i julu.

Na njegovom dugačkom spisku su i crni i beli dud.

A kada je u pitanju "obično" drveće, tu je posebno naglasio drvo ginko.

"To ginko drvo mi jedino znamo tako što kupujemo tablete u apoteci, ginko biloba, a sami ne znamo da je to jedno jako lepo i čuveno drvo koje raste jako sporo, ali je jako dugovečno. U Kini i Japanu je to drvo sveto. Ljudi sede ispod tog drveća da bi bili pametniji", priča o verovanju sa dalekog istoka.

Posadio je i likvidambar, kojeg opisuje kao najlepše drvo kad dođe jesen.

"Kad dođe jesen, njegovi listovi mogu da budu i žuti i crveni i tamno braon, narandžasti. Jako je lepo", priča Nikola oduševljeno.

Što bi rekao Đorđe Balašević u pesmi "Naposletku":

"Tek u jesen oktriju se boje krošanja,

Sve su slične u leto, zelene..."

Sadnice sam i finansira i sadi

Na pitanje šta radi sa rodom svog tog voća, odgovara da ga ljudi beru.

"Moj cilj je da ga ljudi beru.. Zato sad imam stare autohtone sorte, jer te sorte su jako izdržljive i te sorte se ne prskaju. A moja je jako želja da omogućim ljudima u gradu, koji nemaju selo, da uberu te plodove i da daju svojoj deci ili unucima, jer je čar kada ti ubereš nešto i kad daš svom detetu i kada znaš da nije prskano, da je zdravo. I kad znaš gde raste - ispred tvog nosa, što se kaže", poručuje.

Veće, starije sadnice mogu godišnje da daju i do 30, 40 kilograma roda, kaže.

"Nije malo i jako mi je drago kada vidim da ljudi uberu i onda ja isto kad prođem, uberem i pojedem i znam da sam nešto ostavio iza sebe i nešto uradio dobro. Da, jer je najlepše kad ubereš i kad znaš da niti je prskano, i da je najlepše kad je iz prirode", navodi Nikola.

Dodaje da sadnice nabavlja uglavnom preko interneta i u lokalnim rasadnicima, što u samom Leskovcu, što u Trsteniku.

I ono što je posebno začuđujuće je da sve sam finansira i da nema, kako kaže, nikakvu pomoć sugrađana. Rezignirano navodi da se niko ne interesuje da mu se pridruži u njegovoj misiji.

"Uglavnom sve sam radim i onda od moje plate svakog meseca izdvajam, jer ne pušim, ne pijem, ne kockam se, i onda, na primer, svaki mesec 'ajde četiri, pet hiljada stavim sa strane", priča Nikola.

Napravio je stranicu na Fejsbuku "Ozeleni Leskovac", kako bi, kako kaže, privukao ljude, ali kako bi uspeo nekog i da inspiriše.

"Ali, uglavnom niko. Samo ove mušmule kad uzimam, jer je i moj otac uzimao iz istog rasadnika, ne plaćam te sadnice. Jedino tu imam malu pomoć", zadovoljan je i time Nikola.

Sam sadi i kopa.

"Kad su voćne sadnice, to mora da bude dublja rupa. I plus, kad su voćne sadnice stare autohtone, nekad kad je kalemljena na divlju podlogu, tu mora baš velika rupa da se iskopa. Kad nešto volite, to mi je bio hobi, al' sad je to moja ljubav. I kad imate veliku ljubav i kada imate veliku misiju i kada ste jako inspirisani, ništa vam nije teško. I koliko puta posle noćne smene, jer radim smenski, i završi se noćna smena, na primer završim u šest, u sedam odmah odem da sadim", priča Nikola entuzijastično.

Nikola, kako kaže, radi u ciglani, i uporedo studira menadžment.

Kako je u Nišu sreo Afrikanku i oženio se

Ali to nije jedino što je neuobičajeno u vezi sa ovim vrednim mladićem.

Ono po čemu još privlači pažnju je i njegova zanimljiva ljubavna priča. Oženjen je Afrikankom, koju je upoznao preko aplikacije za upoznavanje, a sreli su se ni manje ni više nego u Nišu, u koji je ona došla kao stipendista u zimu 2021. godine. To je, kaže, bila ljubav na prvi pogled.

A kako mu se supruga, polu Kongoanka – polu Jamajčanka obrela u dalekom Nišu?

"Ona je u Nišu dobila stipendiju za studiranje. Dobila je stipendiju za Ukrajinu i za Srbiju i ona je izabrala Srbiju. Imala je da bira gradove Niš, Kragujevac i Beograd. Nije htela Beograd, jer je gužva i veliki grad. Onda je izabrala Niš. I tako je došla 2021. u Niš", priča njenu životnu epopeju.

Na Filozofskom fakultetu u Nišu završila je francuski jezik. Pre trudnoće je radila u kol centru, a sada namerava da upiše master studije, dodatno unapredi srpski jezik i da predaje u školi francuski.

A na to kako joj se dopada u Nišu, kaže - veoma.

Nikola priča da je došla u zimu, pa da joj je u početku bila hladna klima, ali da se sada već navikla, da joj se dopada ovde i da naš narod smatra druželjubivim.

Nadasve zanimljiva životna priča ovog mladog Leskovčanina može biti inspiracija mnogima, pa da svako počne od ozelenjavanja svog dvorišta i tako doprinese plućima planete, ali i ulepša život i sebi i okolini. Nikola dokazuje da za odvažne gotovo da nema granice.