"Bele laži" koje su deca iz 90-ih često slušala od svojih roditelja

Roditelji su devedesetih često koristili "dobronamerne laži" kada su pokušavali da obezbede mir, podstaknu pristojno ponašanje ili skrate rasprave.

Sa vremenske distance, mnoge od njih deluju gotovo univerzalno i danas izazivaju osmeh. Ovo su neke od „belih laži“ koje su deca 90-ih često slušala od svojih roditelja.

"Imam oči na leđima"

Roditelji su često koristili ovu tvrdnju kako bi stvorili utisak stalnog nadzora nad ponašanjem dece. Cilj je bio da se podstakne osećaj odgovornosti i spreči neprimereno ponašanje u situacijama kada odrasli nisu fizički prisutni, prenosi Index.hr.

Ova rečenica služila je kao jednostavno sredstvo za održavanje discipline. Deca su je često shvatala doslovno, naročito u ranijem uzrastu. Takav pristup oslanjao se na dečju maštu i poverenje u roditeljski autoritet, piše "YourTango".

"U ovaj restoran smeju samo lepo vaspitana deca"

Ova izjava koristila se kako bi se deca podstakla na primereno ponašanje u javnosti. Roditelji su njome stvarali utisak da restorani imaju stroga pravila kada je u pitanju ponašanje dece.

Cilj je bio da se smanji rizik od neprijatnih situacija tokom obroka. Ovakva tvrdnja delovala je preventivno, bez potrebe za dodatnim objašnjenjima. Deca su zbog toga često povezivala lepo ponašanje sa mogućnošću da ostanu u restoranu.

"Prodavnica/park se zatvara"

Roditelji su ovu rečenicu koristili kako bi lakše prekinuli boravak na mestu na kojem deca nisu želela da se zadrže kraće nego što su planirala. Tvrdnja o zatvaranju predstavljala je spoljašnji razlog koji nije ostavljao prostor za pregovaranje.

Na taj način izbegavali su se dodatno ubeđivanje ili sukobi. Poruka je deci bila jasna i jednostavna. Ova „bela laž“ oslanjala se na autoritet pravila i institucija.

"Ako sediš blizu televizora, pokvarićeš vid"

Ova izjava služila je kao način da se ograniči vreme provedeno ispred ekrana. Roditelji su njome pokušavali da podstaknu decu da se udalje od televizora ili da manje gledaju program.

Tvrdnja se često ponavljala bez dodatnog objašnjenja. Iako je imala vaspitnu namenu, predstavljala je pojednostavljeno upozorenje. Deca su je uglavnom prihvatala kao medicinsku činjenicu.

"Psovanje je zabranjeno"

Roditelji su ovu tvrdnju koristili kako bi obeshrabrili upotrebu neprimerenog jezika. Izjava je stvarala utisak da psovanje nosi ozbiljne posledice, uključujući i kršenje zakona.

Na taj način naglašavana je važnost društvenih pravila i pristojnog govora. Poruka je deci bila jasna i autoritativna. Ova „bela laž“ služila je kao jednostavno sredstvo za oblikovanje ponašanja.