Čipka, staklo, perle, parfemi, tabarro: Duša Venecije su stari zanati koji i danas opstaju

Osim dobro očuvane arhitekture, ulaskom u "lavirint" ovog predivnog grada možete otkriti najbolje lokalne majstore zanata koji su njegova duša. To su majstori stakla, čipkarice, žene koje nižu perle, tkači koji još koriste tradicionalne drvene razboje, parfimeri, krojači... Oni prave jedinstvene ručno izrađene, zanatske proizvode koristeći svoje veštine i znanje koje su sticali decenijama.

Venecijanske zanatlije danas rade na isti način kao i njihovi prethodnici vekovima ranije. To su izuzetni zanati koji se ne mogu naći nigde drugde u svetu.

Upoznavanje sa venecijanskim zanatlijama, posmatranje samog procesa pretvaranja visokokvalitetnih materijala u remek dela, jedno je od najboljih iskustava u gradu između vode i neba.

Venecijanska čipka

Postoji nekoliko legendi o nastanku ove prefinjene čipke. Jedna od najpoznatijih legendi je prilično romantična. Jednog dana mladi ribar, koji je bio veren sa prelepom devojkom sa ostrva Burano, otišao je na pučinu da peca. Odjednom su ga okružile zanosne sirene, koje su pokušale da ga zavedu svojim milozvučnim glasovima.

Mladić je, međutim, odoleo iskušenju, zahvaljujući istinskoj ljubavi koju je osećao prema svojoj verenici. Kraljica sirena, impresionirana ovom neverovatnom ljubavlju koju je pokazao ribar, poklonila mu je veo od morske pene.
Kada su prijatelji mlade dame ugledali veo, odlučili su da pokušaju da ga reprodukuju iglama i koncem. I to bi trebalo da bude razlog zašto se tradicija čipke rodila na Buranu.

U svakom slučaju, istina o poreklu Burano čipke je prilično jednostavna.

Stanovnici ostrva su uglavnom bili ribari, a njihove žene su često bile angažovane na popravljanju ribarskih mreža, koristeći rudimentalne igle i debeli konac.

Ipak, nakon napornog rada na mrežama, žene iz Burana morale su satima da čekaju povratak svojih muškaraca...

Tada su počele da koriste tanje igle i konce višeg kvaliteta da bi te mreže reprodukovale, ali na umetnički, prefinjeniji i kreativniji način, dobijajući tako čudesne komade čipke.

Škola čipke

Prvu školu čipke otvorila je Dogaresa Dandola Malipiero još u 15. veku. Jedan vek kasnije Venecija je postala najvažniji centar u Evropi za čipke. U kućama venecijanskih plemića često su se mogle naći prave radionice.

Tu se odigrao "punto in aria" kombinovan sa geometrijskim dizajnom, cvećem, životinjama i spiralama, a nošenje ogrtača, rukavica, kragni sa dragocenim detaljima od čipke postalo je pravi statusni simbol.

Godine 1872. otvorena je škola čipke na ostrvu Burano. Pokroviteljka je bila kraljica Margarita od Savoja, a cilj je bio da pruži novu šansu proizvodnji čipke nakon njenog neumoljivog pada.

Danas samo nekoliko čipkarica na Buranu nastavlja tradiciju ove drevne i dragocene umetnosti. Dok ulazite u prodavnice čipke, možete ih videti kako sede sa svojim iglama i koncima dok strpljivo rade na stvaranju jedinstvenih umetničkih komada čipke.

Na ostrvu Burano 1981. godine otvoren je i Muzej čipke, mesto gde se možete diviti neverovatnim čipkama i razumeti evoluciju ove tradicije.

Staklo sa ostrva Murano

Dokumenti koji datiraju iz 10. veka beleže venecijanske proizvođače flaša poznate kao “fioleri”, koji su proizvodili staklene boce i bočice.

Godine 1224. u Veneciji je formirano prvo trgovačko udruženje za duvače stakla. Vladin mandat krajem 12. veka doveo je do toga da se sva venecijanska proizvodnja stakla preseli na ostrvo Murano. Danas je venecijansko ostrvo Murano svetski poznato po svojim složenim staklenim kreacijama.

Zašto je muransko staklo posebno?

Tipično Murano staklo je napravljeno od silicijum dioksida i zahteva veliku preciznost. Korišćenjem silicijum dioksida, sode, kreča i kalijuma staklari zagrevaju elemente tako da se tope zajedno. To rade u posebnoj peći na temperaturi od 1.500 stepeni Celzijusa, dok ne dostigne tečno stanje.

Veoma tanki slojevi pravog zlata ili srebra se zatim dodaju u staklenu mešavinu (poznatu i kao zlatni ili srebrni list), zajedno sa raznim mineralima kako bi staklo dobilo živahne boje i dizajn.

Na primer, cink se dodaje za belu boju, kobalt za plavu, mangan za ljubičastu i zlato za crvenu. Dobijena mešavina tečnog stakla se zatim duva na usta (radi se uduvavanjem vazduha kroz dugačku cev) i ručno je izrađuju majstori staklari u nizu razrađenih koraka koristeći posebne tehnike kao što su Millefiori, Sommerso, Reticello, Filligrana, Bullicante i mnoge druge.

Važno je napomenuti da se pod ručnom izradom podrazumeva korišćenje gvozdenih alata za preoblikovanje.

Većina korišćenih alata razvijena je u Srednjem veku, a i oni i proces duvanja stakla su se od tada minimalno promenili. Ovakav način izrade stakla rezultira najlepšim kreacijama, bogatim bojama i nadrealnim u kreiranim šarama i oblicima. Zbog toga, iako su razne vrste staklenih predmeta stvorene širom sveta, nijedno od njih se ne proizvodi sa istom bogatom istorijom i umetničkom vrednošću iza sebe kao Murano staklo.

Ostrvo Murano ima monopol nad kvalitetnom proizvodnjom stakla već više od 700 godina, razvijajući i usavršavajući brojne tehnike obrade stakla koje i dalje koriste lokalni zanatlije za ručnu izradu svega, od staklenog posuđa, figurica i poznatih lustera od muranskog stakla. Osim toga, proizvođači stakla iz celog sveta i dalje gledaju sa strahopoštovanjem na neverovatno širok spektar čistih boja muranskog stakla.

Nizanje staklenih perli

Šetajući Venecijom 1800-ih, posetilac bi naišao na prizor koji se ponavlja: ​​grupe žena koje sede na stolicama u senci i ritmično nižu perle jarkih boja na dugačke, tanke igle. Od pre zore do kasno u noć, ove radnice – od devojčica od samo osam ili devet godina do starijih – bavile bi se ovim ponavljajućim, slabo plaćenim poslom, ublažavajući dosadu razgovorom i pevanjem narodnih pesama. Ove žene su bile ”impiraresse”, odnosno žene koje nižu perle.

Prvobitna potreba za ovim zanatom nastala je još u 16. veku. Venecijanske staklene perle bile su dragocena roba koja se vekovima koristila za trgovinu ili plaćanje.

Njihov transport je bio otežan, jer ako biste ispustili kutiju sa ovim, veoma sitnim, staklenim perlama, nikada ih više ne biste pokupili. Zbog toga su se perle nizale na konac i tako transportovale.

Iako je nizanje staklenih perli bilo najčešći posao za Venecijanke sve do ranih 1900-ih, kasniji pad potražnje zbog ekspanzije industrijski proizvedenih imitacija značio je da se “impiraresse” više ne mogu videti kako izvode svoj mukotrpni zanat na ulicama grada na kanalima.

Na sreću postoje i oni koji ulažu napore da se ovaj zanat sačuva od zaborava i koji sada ovom tehnikom stvaraju prava umetnička dela.

Venecijanski tradicionalni ogrtači

Ako potražite reč “tabarro” u italijanskom rečniku naći ćete reč „ogrtač“ ili možda „dugački, teški ogrtač“. Ali “tabarro” je mnogo više od toga.

“Tabarro” je započeo svoj život daleko u prošlosti, ali je tokom godina ostao praktično nepromenjen. Izrezan od šest metara platna, sa jednim šavom pozadi i sa jednom tačkom za kopčanje ispod brade, jedan je od najjednostavnijih komada odeće koji se može zamisliti, a ipak pristaje i najsofisticiranijim ukusima.
Kroz istoriju, ovaj klasični ogrtač je imao mesto u srcima ljudi posebno u oblasti Venecijanske lagune. Njegova fascinacija nije samo u jednostavnoj estetici, već ima i kulturnu i društvenu vrednost.

Njegove bogate karakteristike su bile korisne iz raznih razloga, počevši od jednostavne potrebe da se ugreje, do sposobnosti da prikrije nakit i dragocenosti dok su imućniji prolazili pored siromašnijih. Ali istreniranom oku bila je potrebna samo mala promena u detaljima tkanine, dužini ili samo načinu na koji se nosila da bi se identifikovala vrsta osobe koju je sakrio.

Duga istorija

Nosili su ga rimski senatori, u Srednjem veku i vitezovi, i to u posebnim prilikama, dok su ga lekari i drugi stubovi društva koristili u svakodnevnom životu. Ali onda je tokom renesanse gotovo potpuno pao u nemilost među aristokratijom i buržoazijom, a preuzele su ga zanatlije i članovi seoske zajednice.

U Veneciji tokom 17. veka bio je simbol jednostavnog naroda. Venecijanska republika je uvela sankcije na njegovu upotrebu među plemićima do 1762. Zatim se moda proširila na dame.

Vek kasnije, “tabarro” je stekao slavu kada se koristio kao deo maske sa crnim trorogim šeširom tipičnim za Venecijanski karneval. I muškarci i žene su ga cenili jer je garantovao anonimnost. Kako je rekao jedan pisac "tabarro" je mogao da prikrije “najveće plemstvo, najpodliju rulju i najuglednije doušnike”.

Tabarro danas

U 19. veku, "tabarro" su više nosili dendiji tog vremena, dok je u 20. veku postao uglavnom obeležje sela, sa ograničenom upotrebom na zimske mesece. A tokom godina fašizma smatran je elementom anarhističke inspiracije, zbog čega je praktično zabranjeno nošenje u gradovima

A onda, baš kao što je izgledalo kao da je "tabarro" predat istoriji, ponovo je postao popularan. U Veneciji postoje posebne radionice - "tabarrifici", gde se ovaj komad garderobe ponovo pravi na isti način kao što se pravio u stara vremena.

Tkači

Ulazak u tkačku radionicu je poput uranjanja u legendarnu prošlost Venecije 18. veka među dragocene somote, fine drvene razboje i teksture od hiljadu boja.

Tu nastaju prava umetnička dela koja, zbog svoje posebnosti, krase kraljevske palate kao i najpoznatije rezidencije na svetu.

Od pozorišta Feniče do rimske opere, od bazilike Santa Maria della Salute do palate Papadopoli u Veneciji, od Kvirinala do Ovalne sobe Bele kuće, od Kraljevske palate u Stokholmu do Kremlja u Moskvi.

Zamislite samo 1.600 kalema koji se montiraju na razboj koji zapošljava dve tkalje koje rade sinhronizovano i stvaraju prinos od „samo“ 30 centimetara dnevno, kao što je bio slučaj sa reprodukcijom retke tkanine koju je naručio Kremlj.

Venecijanski parfimeri

Venecijanska kultura je neverovatno bogata, a jedna od umetnosti na koju možda nećete odmah pomisliti kada pomislite na Serenissimu je ona koja se odnosi na pravljenje parfema.

Tradicija venecijanskog parfema datira još od 11. veka i preživela je vekove sve do današnjih dana.

Parfemska tradicija u Veneciji

Još od Srednjeg veka Venecija je bila jedan od glavnih gradova za trgovinu sa Istokom i Bliskim istokom. Čamci su se slivali u Venecijansku lagunu, a trgovci sa raznih horizonata prevozili su, između ostalog, i začine od kojih su se pravili parfemi.

Kada se Teodora Ana Ducena, vizantijska princeza, udala za dužda Domenika Selva 1075. godine, donela je sa sobom čudnu tradiciju - tradiciju parfema. Na istoku su ljudi već koristili parfeme za maskiranje loših mirisa.
Malo po malo, bogati stanovnici Venecije prihvatili su ideju o prikrivanju neprijatnih mirisa i ona je dobijala na snazi tokom narednih vekova, a Venecija je, koristeći prednosti proizvoda koji prolaze kroz njene luke, razvila potpunu umetnost pravljenja parfema.

Serenissima je postala parfemska prestonica Evrope, a tradicija se proširila i na susedne zemlje.

Krojači Venecije

Još u ranim danima, ovo je bilo veoma popularno zanimanje u Veneciji sa različitim krojačkim kućama koje su izrađivale ne samo običnu odeću, već i karnevalske i pozorišne kostime, a kako su godine prolazile, izrađivale su baletske, operske, ali i filmske kostime.

Izuzetno fascinantan svet vrteo se oko krojača.

Venecija je bila među prvim mestima u Italiji gde su se predstavnici umetnosti i zanata ponovo ujedinili u cehove, regulišući svoj društveni i profesionalni život preciznim pravilima.

Pravila koja su regulisala posao krojača sadržana su u dokumentu od februara 1219. koji je otvoren zakletvom na Jevanđelju.

Polažući zakletvu, krojač se zaklinjao da neće prevariti svoje klijente, već će im pružiti prave savete i predloge kada je u pitanju izbor količine i kvaliteta tkanine potrebne za izradu odeće.

U to vreme, krojač je kreirao dizajn i za muškarce i za žene, s tim da je za žene usluga bila skuplja, jer je uključivala mnogo različitih odevnih predmeta i ukrasa.

Krojači su morali da vode računa o različitim aspektima, od uzimanja mera do sečenja tkanine, iako je posao bio olakšan činjenicom da su strogi zakoni zabranjivali integraciju inovacija u njihove dizajne koji su izgledali manje-više isto, uz samo nekoliko izmena.

Stroga pravila regulisali su krojačku karijeru: šegrtovanje je trajalo pet godina, a zatim je sledilo dve godine školovanja.

Posao krojača se uglavnom smatrao pogodnim za muškarce, a žene su krpile odeću ili obavljale manje poslove šivenja.

Ručni radovi venecijanskih zanatlija u Beogradu

U aprilu ove godine u okviru internacionalnog dana „Made in Italy“ u Italijanskoj ambasadi i Italijanskom institutu za kulturu na manifestaciji “Salon of Excellence”, Beograd je imao priliku da uživa u remek delima venecijanskih zanatlija.

Predstavili su se najbolji čuvari venecijanskih zanata: krojač Franco Puppato, tkači Luigi Bevilacqua koje je predstavljao Rodolfo Bevilacqua, impiraressa Marisa Convento, Il Tabbaro, parfimer Marco Vidal - The Merchant of Venice, čipkar Martina Vidal Venezia i Seguso Vetri d’Arte koje je predstavljala Giulia Seguso. Kurator izložbe bila je Jelena Vesić.

Specijalni gost "Salon of Excellence" bio je princ Giovanni Alliata di Montereale jedan od značajnih venecijanskih filantropa, direktan potomak grofa Cini i jedan od ključnih ljudi u Arhivu Vittorio Cini kao i Fondaciji Cini koja podržava očuvanje starih zanata. Takođe je i domaćin Homo Faber festivala u Veneciji u Palati Cini na ostrvu San Giorgio Maggiore.

Stari zanati u eri veštačke inteligencije

Svedoci smo toga da se veštačka inteligencija uvlači u sve sfere života. Ona moža da bude korisna, da pojednostavi ili ubrza određene procese, ali kada je zanatstvo u pitanju - neće moći da zameni majstore ručnog rada u potpunosti.

“S obzirom na to da se temom uticaja veštačke inteligencije na stare zanate i ručni rad bavim već nekoliko godina, a i za potrebe filma “Duždev krojač”, sam u razgovoru sa mnogobrojnim ekspertima, kako iz modne industrije, tako i sa artizanima - majstorima ručnog rada, pričao upravo na ovu temu, mogu izvesti zaključak da većina artizana, počevši od krojača preko majstora za košulje, cipele ali i venecijanski proizvođači stakla i tkači svilenih materijala za luksuzni nameštaj, kao i kreatorima parfema, znači većina njih još uvek ne sagledave veštačku inteligenciju kao mogućeg saradnika na njihovim projektima”, kaže za N1 Aleksandar Đorđević, osnivač manifestacije “Salon of Excellence”.

Kao primer naveo je venecijanskog krojača Franka Pupata koji sa svoje 84 godine, od kojih je 60 posvetio isključivo ručnom radu na odelima po meri, kaže da jednostavno ne može da zamisli robotizaciju svoje manufkture jer svaki moment posvećen ručnim šivenju je minut svog života koji artizan unosi u svoju kreaciju.

“Sa druge strane kreator parfema Marco Vidal, kaže da je izuzetno teško, skoro nemoguće prepustiti veštačkoj inteligenciji kreiranje parfema jer miris ima direktnu vezu sa mozgom i osećanjima, a roboti još uvek ne mogu da osećaju”, navodi Đorđević.

Međutim, kako kaže, većina artizana se slaže da u nekom segmentu kretivnog procesa veštačka inteligencija će moći da ima veću ulogu u godinama pred nama iz razloga bržeg i raznovrsnijeg kombinovanja boja, dezena i nekih kreativnih segmenata u raznim oblastima ručnog rada.

Ručno rađene predmete venecijanskih zanatlija pogledajte u galeriji.