Danski pedagog Jesper Jul: Deci zaista ne treba toliko pažnje koliko oni zahtevaju

Međutim, većina roditelja to ne zna i u nekom trenutku shvati da je pet do dvanaest jer primete da njihovo dete nikada ne dobije dovoljno i da nikada neće biti ugodno. To je većinom zbog toga što deca žele da budu viđena, ali većinu vremena upravo su samo posmatrana. Mnogi roditelji dolaze do toga da im nevoljno posvećuju pažnju jer bi radije nešto čitali ili radili nešto drugo. Ali deca su se dotad već navikla na njihovu neprestanu pažnju i postala su od nje zavisna. Ako poneka majka zbog toga u sebi oseća agresivnost to je zdrava reakcija, smatra porodični terapeut, predavač, autor i predagog Jasper Jul, prenosi Zelena učionica.
Mi želimo da neprestano budemo dragoceni svojom deci, a ako osećamo blokadu u međusobnom kontaktu, postaćemo agresivni jer se odmah osećamo manjim vrednostima. Pritom, ne vidimo jednostavnu činjenicu, a to je da deci apsolutno nije potrebno da mi neprestano idemo iznad svojih granica.

Mogu samo da ponovim: deci to zaista nije potrebno.

U prvih šesnaest ili sedamnaest meseci to im treba, ali nakon toga treba da govorite "da“ sebi i svojim sopstvenim potrebama. To nema nikakve veze s tim da mi odbijamo svoje dete i da smo hladni prema njemu, već se radi isključivo o tome da pazimo na sopstvene potrebe. Radi se o tome da sam čovek, ne samo otac ili majka, i da niti želim niti sam u stanju da neprestano opslužujem svoje dete.

Kao dobar primer za to nam može poslužiti sledeća priča: jedna majka je dobila izvrsnu poslovnu ponudu, pa je otac na tri godine preuzeo kućne poslove. Detetu je tada bilo dve i po godine.

Roditelji su došli kod mene na savetovanje jer se otac osećao odbijeno kao muškarac, a njegova žena nije znala kako da se nosi s tim. Ona je to ovako opisala: „Kada između 18 i 19 sati dođem kući s posla, moj sin me već često čeka i želi da mi ispriča sve što je tokom dana radio. Pritom zahteva svu moju pažnju, upravo me opseda sve dok ga u nekom trenutku ne odnesem u krevet, pri čemu ponekad sama zaspim. Ne želim da zamolim muža da ga odnese u krevet jer tada bih sigurno dobila argument da po ceo dan nisam tu i skoro više uopšte ne provodim vreme sa sinom.“

Rešenje ovog problema moglo bi biti da majka uzme sina za ruku i neko vreme ga sluša, a zatim ga pusti i kaže mu da sada želi da razgovara s njegovim ocem. Žene često pitaju neće li se dete tako osećati odbijeno ili se udaljiti, što je vrlo verovatno, ali neće dugo trajati – maksimalno četiri dana. Sin će, naravno, imati apstinencijske krize kada mu se oduzme njegova droga i to je u početku strašno. U takvoj situaciji majka jednostavno treba da sedne na kauč pored oca. Kada sin nakon nekoliko minuta oseti da je među njima sve u redu, sledećih dana će se sedati između roditelja, a potom pored njih. Upravo bi tako trebalo da bude.

Naime, dvogodišnja deca nemaju pojma kako bi trebalo da bude. Ona znaju samo kako je bilo dosad: znaju da imaju roditelje koji su uvek bili uz njih i posvetili im sve svoje vreme. Međutim, u nekom trenutku roditelji moraju da počnu da menjaju situaciju i da proširuju svet iskustva svog deteta. Deca u principu nemaju problema sa tim i takve situacije opušteno primaju na znanje barem nakon nekoliko dana.