Deset rok pesama inspirisanih političkim dešavanjima

Umesto da bespomoćno stoje po strani, najznačajniji umetnici svog vremena izabrali su da izraze svoju zbunjenost, bilo da podržavaju marginalizovane grupe ili pokazuju srednji prst korumpiranima.
Najbolje rok himne obično dolaze iz strasti. Iako je nekoliko pristojnih numera napisano kao delo vrhunskih tekstopisaca, pesma se obično više poveže sa publikom kada postoje pevači koji veruju u ono što pevaju. I dok ta strast obično potiče od emocija poput ljubavi i tuge, umetnici kao što su "Rage Against the Machine" i "The Beatles" su se okrenuli aktuelnim događajima kao svojoj inspiraciji.

Umesto striktno političkih događaja, nekoliko političkih traka se bavilo bolom i patnjom do kojih je došlo politički motivisanim nasiljem. Od haosa i nereda u inostranstvu do pretnji terorističkim napadom u modernom dobu, fanovi su videli kako srca njihovih omiljenih umetnika krvare dok se mole za bolji svet.

Svaka pesma ima za cilj da bude jedinstvena refleksija o tome kako su stvari bile u datom trenutku i da inspiriše ljude da preuzmu inicijativu o tome šta se dešava van njihovog svakodnevnog života, prenosi magazin "Far Out", koji je sastavio listu.

10. "The Lonesome Death of Hattie Carroll" – Bob Dilan

Tokom prvog dela 1960-ih, Bob Dilan je praktično zarađivao za život pisanjem političkih pesama. Dilanove pesme su više ličile na izveštavanje kroz muziku, raspravljanje o problemima u savremenom okruženju u pesmama kao što su 'The Times They Are A-Changin' i 'Blowin' In the Wind'. Iako je Dilan umeo da bude "širok", pesma 'The Lonesome Death of Hattie Carroll' imala je na umu određenu metu.

Prateći rasno motivisano ubistvo, Dilan priča priču o Heti Kerol, crnkinji koja je radila u baru i umrla nakon što ju je mušterija Vilijam Zanzinger udario u glavu. Iako se Zanzinger suočio sa sudskim procesom za svoj zločin, kazna je bila daleko manja od očekivane, jer je izašao uz kauciju i nije proveo ni jedan dan u zatvoru zbog svog užasnog čina.

Iako Dilan u pesmi ništa ne prepušta mašti, refren je glavni fokus, podsećajući sve da sada nije vreme za plakanje. Ovakve nepravde mogu se desiti samo kada to javnost prihvati, a protestujući zbog smrti ove nevine žene, Dilan zna da političari nikada neće zaboraviti priču o ženi koja je umrla uzalud. Život Heti Kerol je možda bio prekratak, ali njeno sećanje živi u Dilanovim besmrtnim rečima.

9. "BYOB" – System of a Down

Kako su se približavale 2000-te, Amerika se spremala za rat. Nakon terorističkih napada 2001. godine, Bušova administracija je počela da sprovodi planove za invaziju na Irak i Avganistan pod sumnjom za ciljani terorizam, koji je transparentno oslabljen tokom saslušanja u Kongresu. System of a Down nikada nije bežao od politike na albumima poput "Toxicity", i nisu nameravali da prestanu ni sa nastankom haosa u zemlji.

Predstavljajući rat kao distopijsku noćnu moru, otvaranje albuma benda "Mezmerize", numera "BIOB", bila je hevi metal napad na čula, a gitara Darona Malakiana praktično je zvučala kao mitraljez kroz pesmu. Iako je većina pesme punog intenziteta, zastrašujući deo trake je najsmireniji deo, kao da Serž Tenkijan igra ulogu medijskog propagandiste, čineći ideju o odlasku u rat zanimljivom i zabavnom.

Kada pesma dođe do svog konačnog obrta, Tenkian igra ulogu političkog radikala, verujući da se patriotizam može izraziti dolaskom u zabavu i podržavanjem rata bez obzira na cenu. Neki političari su možda pokušali da utiču na javno mnjenje, ali tužna istina je da u toj jednačini najviše stradaju siromašni.

8. "Ohio" – Crosby, Stills, Nash and Young

Kada je pokrenut psihodelični pokret, političari su primetili da omladina počinje da se raspada. Umesto udobnih poslova obećanih sledećoj generaciji, deca su se okrenula kontrakulturi, eksperimentisala sa halucinogenim supstancama i protestovala zbog rata u Vijetnamu, što nije dobro pristajalo onima koji su taj rat započeli na prvim linijama fronta. Dok su mirni protesti bili prisutni širom SAD, Nil Jang nije štedeo udarce kada se druga strana opredelila za nasilje.

Tokom mirnog protesta na državnom univerzitetu Kent, vlasti su okrenule oružje na demonstrante, ostavljajući mnoge studente učesnike mrtve na suncu u Ohaju. Nastojeći da dokumentuje svoje iskustvo gledanja vesti, najveći doprinos Nila Janga CSNI-u je bila pesma 'Ohio', koja je oštro osudila bezdušne policajce koji su tog dana oduzeli živote deci.

"Ohaio" je pogled na ono što je zapravo bila tamna strana "flower powera". Dok je većina ljudi šetala okolo sa cvećem u kosi, Jang je mogao da se seti samo prizora muškaraca sa značkama koji su odlučili da prvo pucaju, a kasnije da postavljaju pitanja.

7. "My City Of Ruins" – Brus Springstin

Činilo se da je čitava SAD stala ujutro 11. septembra 2001. Za samo nekoliko sati, dva aviona koja su se srušila na Svetski trgovinski centar u Njujorku ostavila su sve u šoku i prilepljene za svoje televizore dok su oplakivali one nedužne građane koji su izgubili živote. Iako su mnogi muzičari iz Njujorka pružili podršku, čovek iz Džersija je napisao najdirljiviju pesmu o tragediji.

Premijerno prikazan na televiziji samo nekoliko nedelja nakon tragedije, Brus Springstin slika mračnu sliku onoga što je video u pesmi 'My City of Ruins', navodeći izgubljene živote i šta ovakav napad znači za ostatak sveta. Dok bi većina reagovala ljutito, Springstin je zaista bio pogođen tragedijom, reagujući na milione ljudi koji nisu znali da se njihovi voljeni neće vratiti kući tog dana i osećali su se bespomoćno.

Taj način razmišljanja će podržati Springstinovo pisanje pesama na njegovom sledećem albumu, The Rising, koji detaljno opisuje mnoge različite priče vezane za tragediju, kao što su tužni zvuci „You’re Missing“ ili odavanje počasti onima koji su pokušali da pomognu na bilo koji način. koji put u pesmi 'Into The Fire'. Ne postoji način da se istinski oporavi od tragedije poput 11. septembra, ali Springstin je pokazao milionima kako da procesuiraju svoju tugu.

6. "Sunday Bloody Sunday" - U2

Pomisao da U2 koriste svoju muziku kako bi ostvarili promene deluje kao dugo zaboravljena uspomena ovih dana. Odlučili su da svojim tekstovima pokriju najteže teme koje su mogli, bilo da je to traženje smisla ljubavi na "Achtung Baby" ili otkrivanje vere na "October". Dok je Irska prolazila kroz jedan od najmračnijih dana, Bono je znao da ne mora ništa da štedi u pesmi "Sunday Bloody Sunday".

Dokumentujući užasno nasilje koje se dogodilo 30. januara 1972. godine, veliki deo pisanja čini se kao da ga je mogao napisati svako ko gleda izveštavanje o događajima kod kuće. Koliko god se Bono trudio da izbriše slike mrtvih, pokolj se praktično urezao u njegov um.

Umesto da sedi i čeka, Bono koristi svoju platformu kao poziv na oružje, pozivajući milione koji su bili svedoci događaja da protestuju zbog svog prava da žive kako žele, bez obzira na to šta vlasti misle o njima. U2 su možda nekoliko puta prodali svoju dušu velikom biznisu tokom godina, ali svaki put kada Bono otpeva „How long must we sing this song?“, čini se da to uvek dolazi iz dubine njegovog slomljenog srca.

5. "War Pigs" - Black Sabbath

Kako je rok napustio šezdesete, isti problemi su se nastavili. Bez obzira koliko je „flower power“ dominirala kulturom, Vijetnamski rat je i dalje besneo preko okeana, sa milionima vojnika koji su se vraćali u lošem stanju i gledali pokolje koji nikada nisu bili namenjeni ljudskim očima. Dok su Black Sabbath već nazivali zlokobnim bendom, „War Pigs” su bili upozorenje da je najveće zlo stvoreno od strane čoveka.

Uz opušteni bluz takt, Ozi Ozborn peva tekstove o korumpiranim generalima koji vode siromašne vojnike u rat. Iako Ozburn osuđuje vlastodršce jer su terali siromašne da vode svoje ratove, on zna da takva korumpirana ideologija ima cenu.

Zamišljajući kako će svet izgledati kada dođe sudnji dan, poslednji stihovi detaljno opisuju apokalipsu u kojoj svet prestaje da se okreće i svodi se na mrak. „War Pigs“ su razlog zašto ljudi treba da se suprotstave pohlepnim političarima koji samo žele da vide tela kako gore.

4. "Zombie" - The Cranberries

Za čitavu generaciju ljudi, The Cranberries obično predstavljaju onaj bend koji je svaka majka uživala da sluša bar jednom, bilo da je u pitanju pesma „Dreams” u kolima ili „Linger” uz koju se najčešće plakalo. Iako su The Cranberries stekli reputaciju jednog od vladara muzike za odrasle, "Zombie" je podsetnik kako su zvučali kada su postali surovi.

Sećajući se posledica u njihovoj rodnoj Irskoj, Dolores O'Riordan drhti od besa tokom cele pesme, govoreći o besmislenom nasilju koje se dogodilo tokom početka bombardovanja. Držeći se naslova pesme, O'Riordan vidi osobu koja bi mogla da se ponaša tako odvratno kao "besmisleni zombi", osobu koja samo želi da postigne neki svoj cilj, umesto da razmišlja o uništenju koje se prouzrokuje svaki put kad jedna od bombi padne.

Instrumental prati O'Riordana tokom čitave pesme, stalno se povećavajući intenzitetom pre nego što udari u refren. I bez poznavanja teksta, slušajući pratnju pesme slušaocu stvara osećaj neprijatnosti.

3. "American Idiot" - Green Day

Pank rok je oduvek bio osnovni žanr za protestne pesme. Od prvih koraka Sex Pistolsa na scenu sa 'God Save the Queen', do skoro svake pesme grupe The Clash, obično bostoji neka meta u mislima kada prolazite kroz određene pank rok himne. Iako su svi bendovi zlatnog doba panka imali na umu neku agendu, Green Day preuzeo je ulogu sa oštrom osudom rata u pesmi 'American Idiot'.

Kao suštinsku reakciju na iranski rat, Bili Džo Armstrong je napisao pesmu 'Idiot' kao oštru kritiku onih koji se predaju slepom patriotizmu. Iako u pesmi priznaje da bi ljudi bili kritikovani zbog neslaganja sa ratnom praksom, Armstrong s ponosom tvrdi da nije deo „seljačke agende“, upirući prstom direktno u Džordža Buša za njegov glupi izbor da vodi rat preko okeana.

S druge strane, Armstrong takođe želi da započne borbu protiv medija, koji uvek pokušavaju da nateraju američke građane da se podvrgnu prikazivanju ratne propagande na televiziji, a istovremeno i dalje oplakuju tragedije poput 11. septembra. Svet je bio na ivici informatičkog doba ranih 2000-ih, a Armstrong je stvorio oštar podsetnik da ne treba napuštati svoje moralne ideale.

2. "Killing in the name" - Rage Against the Machine

Nema mnogo pesama benda Rage Against the Machine koje se na neki način ne odnose na politiku. Mentalitet benda je bio da da glas onima koji su bili isključeni, tako da nije bilo šanse da pišu pesme o seksu i drogama. Dok je Amerika sa užasom gledala nerede u Los Anđelesu ranih 1990-ih, Rage je imao drugačiji pogled na napad koji ih je inspirisao.

Kada su reagovali na presudu u slučaju Rodnija Kinga, stanovnici Los Anđelesa su bili ogorčeni kada su policajci optuženi za njegovo ubistvo izašli bez pitanja. Umesto da se konkretno govori o presudi, pesma 'Killing in the Name' osvetljava problem koji je Zack de la Roja dobro poznavao, posmatrajući rasizam u policiji. Iako možda nema čvrste potvrde, Roha je u pesmi ubeđen da su policajci bili članovi Kju Kluks Klana, voljni da prebiju crnce da se pokore zbog rasističkih uverenja.

Imajući u vidu užase koji su se poslednjih godina odigrali kao posledica korumpiranih policajaca, reči „Rage” sada izgledaju relevantnije nego ikada, posebno kada Roha eksplodira od besa pred kraj pesme, vičući " Fuck you, I won't do what you tell me" Rage su možda dobili mnogo kritika zbog toga što je bila previše politička nakon protesta Džordža Flojda, ali svako ko ih je kritikovao zato što su govorili šta misle nije u to vreme slušao dovoljno.

1. "Revolution" - The Beatles

Tokom prvog dela karijere, Bitlsi su praktično odlučili da ne govore o politici. Budući da su jedan od najvećih bendova svih vremena, bilo bi podela među njihovim fanovima da izraze svoje mišljenje o kontroverznim pitanjima kao što su Pokret za građanska prava ili Vijetnamski rat. S obzirom da je njihov menadžer Brajan Epštajn preminuo, Džon Lenon više nije imao toleranciju, šrenose Vijesti.me.

Pošto je to bila prva otvoreno politička pesma koju je bend napravio, Lenon je 'Revolution' zamislio kao svoju konačnu izjavu o protestima u Americi. Iako postoje jasni znaci da podržava suprotstavljanje korumpiranima, Lenon pruža uvid u to za šta se ljudi uopšte bore, pitajući se kako će izgledati svet nakon što sve bude spaljeno do temelja.

Snimljeno u nekoliko verzija na The White Albumu, svaka interpretacija nudi svoj pogled na ono što je Lenon video kao revoluciju. Iako je pesma možda bila ispunjena šaljivom prirodom Bitlsa koju bi većina očekivala, Lenon se sve više približavao političkoj doktrini svoje solo karijere.