Digitalna ljubomora - kako društvene mreže stvaraju nesigurnost u vezi

Bijonse i Džej-Zi na Instagramu prate isključivo jedno drugo, što neki vide kao ultimativni dokaz ljubavi u digitalnom dobu. Njihova veza preživela je brojne izazove, ali ona barem ne mora da brine o tome koga je on novog zapratio.

Mnogi, međutim, upravo to rade - neprestano i kompulzivno proveravaju svaki partnerov korak na društvenim mrežama. Prate se lajkovi, komentari, novi pratioci, a neki idu toliko daleko da čitaju privatne poruke.

Reč je o novoj, digitalnoj ljubomori, nizu sitnih opsesija koje podstiču društvene mreže i tehnologija, gde lajk, dvosmislen komentar ili status „online“ bez odgovora postaju izvor sukoba i nesigurnosti, piše Cosmopolitan.

„To su često signali bez objektivnog značenja“, potvrđuje Veronika Rosi, klinička psihološkinja i seksološkinja. „Oni su dvosmisleni, ali ih um interpretira tako što traži potvrdu sopstvenih strahova, a ponekad oko njih gradi i prave scenarije“, objasnila je.

Šta je digitalna ljubomora?

Klinička psihološkinja i seksološkinja Veronika Rosi objašnjava da je digitalna ljubomora konstrukt koji stvaraju uređaji koji su postali produžetak nas samih.

„Ona ne proizlazi toliko iz onoga što druga osoba radi, već iz ogromne količine interpretacija na koje nas tehnologija podstiče“, kaže Rosi i dodaje da je rizik da na kraju više živimo u priči koju sami stvaramo na ekranu nego u stvarnoj vezi. Svet, uostalom, uvek tumačimo na osnovu toga ko smo mi, a ne ko je druga osoba, prenosi Index.hr.

Društvene mreže pojačavaju osećaj neizvesnosti jer prividno otvaraju beskrajan svet mogućnosti za upoznavanje novih ljudi, prihvatanje novih stilova života ili izgradnju novih identiteta.

„To može da podstakne strah da smo zamenjivi i pretvori vezu u stalno takmičenje“, dodaje Rosi.

Ona smatra da društvene mreže nude nam mnoštvo informacija, ali vrlo malo objašnjenja.

"Vidimo šta partner radi, ali ne i zašto. Zbog toga anksioznost eksponencijalno raste. U tom praznom prostoru naš um projektuje sopstvene nesigurnosti i ispunjava ga strahovima, poređenjima i katastrofičnim scenarijima. Čak i lajk iz 2019. može da se doživi kao pretnja“, kaže ona.

Dostupnost velike količine informacija stvara iluziju kontrole, ali ona zapravo vodi u još veći strah.

„Voleti znači prihvatiti da drugu osobu nikada nećemo moći u potpunosti da kontrolišemo, pročitamo ili posedujemo“, kaže Rosi i dodaje da je ljubav po definiciji rizik.

Kako navodi, poverenje ne počinje kada sve znamo, nego kada smo sposobni da živimo sa neizvesnošću.

Nemoguća kontrola

Tehnologija i kontrola usko su povezane. Poput traženja da partner podeli lokaciju, danas imamo bezbroj alata za uvid u tuđe živote. Ipak, Rosi objašnjava da nije sve što je vidljivo ujedno i razumljivo.

„Možemo da vidimo šta osoba radi, ali ne i šta oseća. Možemo da posmatramo gest, ali ne i nameru koja stoji iza njega. Naš mozak teško podnosi nepoznato, pa te male signale pretvara u priče koje se češće temelje na našim strahovima nego na stvarnosti.“

Tako se fokusiramo na podatke koje možemo da prikupimo, od plavih kvačica i lokacija do vremena poslednje prijave. Stvaramo pretpostavke, proveravamo detalje i tražimo tragove. Čak i kada pronađemo dokaz vernosti i osetimo olakšanje, taj osećaj je samo privremen.

„Takvo stalno praćenje ne smanjuje ljubomoru, nego je čini hroničnom“, napominje Rosi. „Ono podstiče preterani oprez i povećava zabrinutost, što stvara kompulzivni krug u kojem kontrola traži još više kontrole. Mehanizam je sličan anksioznosti: kontrola nudi trenutno olakšanje, ali dugoročno hrani problem. Osoba tako postaje sve zavisnija od potrebe za proveravanjem i zbog kontrole zapravo gubi kontrolu.“

Kada digitalna ljubomora postaje problem?

Takvo ponašanje u mnogim slučajevima opterećuje vezu.

„Tamo gde preovladava nadzor, gube se bliskost i poverenje, a upravo ti elementi omogućavaju opstanak veze i bez potpunog uvida. U ljubavi, deo slobode druge osobe nije pretnja, već uslov da bi poverenje imalo smisla“, kaže Rosi.

Preterana kontrola postaje problem kada je automatska, stalna i kompulzivna, kada utiče na raspoloženje, zamenjuje dijalog i postaje jedini način za postizanje osećaja sigurnosti. Rosi smatra da rešenje leži u radu na dva polja.

S jedne strane, „treba graditi poverenje u partnera i naučiti tolerisati određenu dozu neizvesnosti, jer se veza gradi gledanjem u oči, a ne proveravanjem vremena poslednje prijave“.

S druge strane, „treba se okrenuti sebi i razumeti značenje ljubomore. Ona često više govori o našem ličnom iskustvu nego o ponašanju druge osobe. Ljubomora zapravo komunicira potrebu da se osećamo viđenima, sigurnima i odabranima“.

Ograničavanje digitalne ljubomore u suštini znači suočavanje sa jednom od najvećih prepreka moderne ljubavi: odustajanjem od kontrole i prihvatanjem neizvesnosti.

„Veza ne postaje sigurna kada znamo sve o partneru, nego kada nemamo potrebu da znamo sve da bismo se osećali voljeno“, zaključuje Rosi.

U svojoj srži, ljubomora proizlazi iz nemogućeg pokušaja da se eliminiše misterija druge osobe. Tehnologija stvara iluziju da je to moguće jer nudi neprekidan niz tragova. Ali trag nije istina.