Engleski navijači ozbiljno se gozbe na stadionima, a šta se jede kod nas

Na Tviteru postoji nalog posvećen hrani, ali ne bilo kojoj već onoj koja se jede na utakmicama širom sveta.

Obožavaoci sportskih dešavanja šalju fotografije šta su na kom stadionu probali. Na oko izgleda da je ono što jedu iz salveta, fišeka, kartonskih tanjirića i činija ravno specijalitetima iz restorana brze hrane.

U slanoj ponudi dominira meso, na sto načina i raznih vrsta, uglavnom praćeno krompirićima, sosevima i raznim dodacima u vidu povrća, kiselih krastavčića i drugih ponuda iz turšije.

Na stadionu engleskog Flitvud tauna jede se hot-dog obilno prekriven topljenim sirom, hrskavim lukom i ljutim halapenjo papričicama. Cena – šest funti.

Mečevi Redkar atletika, liga nepoznata, jede se hot-dog prekriven „drpanom piletinom“, hrskavim lukom s mnogo sosa. Cena – 5 ili 7 funti, zavisno od toga ima li piletine ili ne.

Pošten ručak, na kašiku, može da se pojede na stadionu Stokport tauna. Obrok podrazumeva tradicionalni jorkširski puding, grašak i pire krompir, zaliveni sosom od pečene junetine.

Tako je navijanje za lokalni fudbalski klub postalo prava porodična zabava na kojem se služi jelo koje je tradicionalno rezervisano za nedeljni ručak. Cena – 5,5 funti.

Lokalni navijači traže lokalne specijalitete, pa se na stadionu u Brajtonu može pojesti pohovano kuvano jaje.

Na drugom kraju sveta, u australijskoj državi Viktorija, za Nortkot siti se navija uz svinjske ražnjiće, ćevape, pita hleb i seckani crni luk. Gastronomska ponuda dosta govori o poreklu stanovnika koji naseljavaju ovaj kraj. Cena ražnjića je 6 australijskih dolara, a ćevapa uz pita hleb i salatu – 15 dolara.

Obrok poljskih navijača je skromniji po izgledu i manje „instagramatičan“, ali podjednako kaloričan – kobasica, kiseli krastavčić, kečap, senf i zemička. Cena – 20 poljskih zlota, što je oko 4,5 evra.

Česi se pred utakmice časte pivom, a dodatak je parče kuvane šunke i dva parčeta hleba.

Stadijumska ponuda hrane uključuje i slatkiše, pa se tako u Brazilu slade kanolima punjenim čokoladom i karamelizovanim mlekom, a u Severnoj Karolini (SAD) vaflima na štapiću, prelivenim šlagom i jagodom.

Navijači koji dolaze na fudbalske utakmice u Japanu ili Južnoj Koreji jedu hranu specifičnu za svoje podneblje. Zajedničko s ostalim ljubiteljima fudbala iz ostatka sveta im je – meso. Samo uz njihov začin i na njihov način. U Južnoj koreji je to ražnjić s govedinom i pirinčem, a u Japanu kacu – meso s pirinčem i različitim nadevima.

A kakva je ponuda u Srbiji? Posetioci stadiona kažu – nikakva. U većini slučajeva se svodi na kikiriki, semenke. Na samim stadionima nema prodaje hrane, ali se zato posećuju kafane i roštilji u okolini.

Posetioci košarkaških utakmica koje se igraju u Areni mogu da se okrepe hot-dogom, a Ledena dvorana nudi čaj. Nije zanemarljivo kada se uzme u obzir koliko dugo jedna hokejaška utakmica može da traje.

Britanski Gardijan piše da ishrana fudbalskih fanova doživljava svoju renesansu, a da iza svega stoji potreba da se privuče nova generacija navijača i redefiniše ideja provođenja dana na stadionu.

Stvari su otišle dotle da su posetioci stadiona spremni da na stub srama stave one klubove koji se nisu prodružili kulinarskoj revoluciji i na štandovima nude hranu ispod savremenih standarda.