Svedoci smo hapšenja, po tvrdnjama vlasti jedne od najorganizovanijih kriminalnih grupa na ovim prostorima, grupe Veljka Belivuka. Imali smo prilike da vidimo i kako se oni oblače. Šta nam poručuje njihova estetika?
Masovna hapšenja u Srbiji od pre dve nedelje uputila su nas pobliže u to kako izgledaju ljudi za koje se tvrdi da predstavljaju najjaču kriminalnu organizaciju u našoj zemlji. Njihovo oblačenje skoro da je unisono. Kačket, obavezna perjana jakna, patike, print majica kućne radinosti sa polu pretećim navijačkim porukama, torbica, tetovirane ruke uz naravno izrazito religioznu tematiku, manastire, ruže, sat, Kosovo.
Mafija je kroz istoriju najčešće oponirala društvo u kojem dela, ali na takav način da se suptilno inkorporira u društvene tokove, trudeći se da kroz svoju emancipaciju, makar u nekom segmentu, postane sastavni deo šire zajednice. Čak je mafija toliko vešto koketirala sa stilom i ekcentričnošću da je njihovo prezentovanje postalo privlačno i svetu koji je se gnušao, što je sjajno opisano kroz odnose sa lepšim polom, odnosno filmove Public Enemies (Marion Kotiljar i Džoni Dep), Karlitov put (Penelop En Miler i Al Paćino) Brajana De Palme. Naveo bih i Mišel Fajfer u Skarfejsu, ali je Paćino tokom filma više bio bandit nego mafijaš.
Mafijaš, kriminalac, bandit. Deluje isto, ali je suštinski drugačije. Kao što postoji razlika između lopova japija i lopova kriminalca. Ta razlika, osim što je civilizacijska, ona je i estetska.
Srbija ne kaska samo na planu ekonomije, medijskih sloboda, pravne države, već i kroz estetiku, pojavnost samog kriminala. Ovde se kriminalci oblače na takav način da svima daju na znanje da su upravo to. Njihova garderoba svojevrstan je lakmus, ali i dokaz da mi čak ne svedočimo ni kriminalu, već više bandama bez ikakvih normi i postulata.
Uvek se setim boravka u Italiji kada sam naivno pitao oca kada sam na Siciliji video novi Mercedes 500sl koji je proleteo pored nas u nekoj zabiti kod gradića Nota. „Da li je ovo Koza Nostra?“, upitao sam, a on se samo nasmejao, kasnije sam shvatio i zašto. Don te mafijaške organizacije je početkom 90-ih uhapšen u Fiat Unu koji je vozio, a izgledao je pre kao mesar nego kao jedna od najmoćnijih figura tadašnje Italije. Nema tu eksponiranja, separea. Sumnjam da bi danas Salvatore „Toto“ Rina lajkovao slike starletama na Instagramu ili bacao salvete po kafanama. Teško da bi običan svet ikada imao i prilike da ga vidi.
Pre nego što se vratim na crne uske majice i patike, hajde da se prisetimo, makar nečeg dostojanstvenog u nedostojanstvenom svetu kriminala.
Laki Lučano i Bagzi Sigel
Salvatore Lukania, odnosno „Laki Lučano“ stvorio je Nacionalni kriminalni sindikat, postavši otac modernog kriminala u Americi i zvanično prvi bos porodice Đenoveze. Nema gde nije imao upliv, od reorganizovanja Koza Nostre do Drugog svetskog rata. Stigao je i do Venecuele, Brazila, zatvoru u Palermu. Na svojoj latinoameričkoj „turneji“ obišao je i Kubu, u kojoj je u čuvenom hotelu Nacional u Havani slušao uživo Frenka Sinatru, dok je za stolom planirao trgovinu heroinom, izgradnju kockarnica na Kubi i suprotstavljanje „Bagzi“ Sigelu u Las Vegasu.
Umro je na napuljskom aerodromu par minuta pre sastanka sa američkim producentom Martinom Gošom zbog dogovora oko snimanja filma o sebi. Ok, pitate se gde je u ovoj priči garderoba?
Dovoljno je da potražite jednu sliku na internetu da vam sve bude jasno. Na njoj Lučano sa minijaturnim dobermanom pinčerom zvanim Bambi, u Napulju ispija espreso u sakou koji bi danas „zatvorio“ Gucci. Salvatore, a kasnije Čarls bio je poznat po besprekornim trodelnim odelima, krojenim od najkvalitetnijih vuna koje su odisale raskošom, među kojima su se posebno isticala plava od riblje kosti.
Bendžamin „Bagzi“ Sigel, stvorio je Las Vegas i sam „Strip“, odnosno Las Vegas Boulevard, jednu od najpoznatijih ulica na svetu. Bio i jedan od osnivača ogranizovane kriminalne grupacije Murder Inc, koja je bila aktivna od 1929-1941 godine. Osim navedenog, prilično je vodio računa šta stavlja na sebe. Jedan je od prvih modernih promotera tipa tkanine kockastog dezena koji se preklapa sa prugama u osnovnom dezenu – Prens de Gal, koji je ime dobio Edvardu od Velsa, koji je prvi učinio ovaj dezen popularnim.
Povezane vesti
Ovaj princ koji je ostavio kraljevstvo zbog ljubavi zaslužan je i za cipele od velura, koje je takođe u svoje vreme uveo u modu. Jedna od najpoznatijih kuća za proizvodnju prens de gala, pored Engleske nalazi se u Firenci. Upravo je odatle stizala za Bagzijeva odela. Kad je bal nek je večera. „Kubanka“ je bila uvek tu, ali to nekako nije bila ova kubanka kojom dime novokomponovani krimosi i muškarci u krizi srednjih godina, čiji dim vas maltretira u prestioničkim pomodnim restoranima. Ove „stare“ kubanke imale su ipak, neki svoj poseban šarm, iako je duvan verovatno ostao isti.
Dva protivnika, ali sa stilom. Lučano u svilenom odelu i homburgu, Sigel, u odeći od pied-de-poule tekstila. Stav pretočen u modu, drečeći stil podzemlja koji je prelazio od gangstera do gangstera dok nije stigao do Holivuda, a koji je modelirao Džejms Kagnei u filmu „The Roaring Tventies“, i Edvard G. Robinson u „Little Caesar“.
Džoi Galo
Džoi Galo, poznatiji kao „ludi Džo“ bio je mafiozo familije Kolombo u Njujorku, plaćeni ubica Džoa Profaćija, bosa istoimene porodice. Osim što je iznudom za tren oka postao gazda više klubova na Menhetnu, uspeo je i pored dijagnostifikovane šizofrenije, dobro da se oblači. Čuvena je fotografija dok ga povodom sumnji za organizovani kriminal isleđuje Robert F. Kenedi u svom kabinetu. Ušao je u kabinet, nakon što je po svedočenju očevidaca flertovao sa Kenedijevom sekretaricom, sa naočarima za sunce i crnom košuljom sa ruskom kragnom. Kome do sada nije jasno kome je zapravo savremenik Tom Hardi, sada jeste.
Bob Dilan je njemu posvetio pesmu „Joey“ na albumu Desire iz 1976. Nije baš da je to često činio. Pesma govori o njegovom životu, i njegovom okončanju ubistvom na svoj rođendan u Maloj Italiji 1972. U njoj, uprkos njegovoj turbulentnoj prošlosti, Dilan je prilično saosećajan, ceneći određene kodekse koje je Džoi negovao, a kojih danas skoro i da nema.
Džon Goti
Odela Kiton, Ermengildo Zegna, Caraceni, Brioni, ručno rađene cipele, na ruci sat Piaget 9765 sa dijamantima. Goti je mafiju najviše približio šou biznisu, svojom ekstravagancijom je praktično legitimisao. Mafija tada stil nije oponašala, ona ga je diktirala. To je itekako shvatio i Martin Skorseze režirajući svoje kultne filmove.
Gotijev izraz bio bi moderan i dan danas. Nosio je kratke jakne, koje su odudarale od tadašnjih nepisanih normi (80-ih), ali i rolke ispod sakoa. Njegova sposobnost da izgleda nehajno čak i u odeći koja se isticala za to vreme verovatno je najočitija osobenost njegovog stila.
U filmu Goti, sa Džon Travoltom u glavnoj ulozi, najverodostojnije je ispraćena paleta njegove garderobe, zaključno sa prstenjem i kravatama koje je njegova porodica ustupila filmadžijama. Za potrebe filma unajmljeni su krojači iz Veneta, a korišćeni su isključivo italijanski najkvalitetniji štofovi.
Koju god filmsku ekranizaciju da ste gledali, sigurno vam nije promakao stajling u sudnici, njegovo dvoredno odelo na pruge; I Travolta ga nosi na sceni u sudu, a sličnost sa originalnim odelom koje je Goti nosio je zapanjujuća.
Skoro mi je neko rekao „čekaj, kradeš, ubijaš, gramziv si, zbog čega? Ukoliko već u svakom momentu neko može da te ubije, gde odu te pare za koje si srušio sve životna pravila, rizikujući“. Makar se obuci kako treba. Ali ozbiljna je to matematika.
A u Srbiji?
Pa kako onda naši kriminalci izgledaju tako kako izgledaju? Pa, oni su refleksija društva u kojem živimo, političara, sudija, javnih ličnosti. Nažalost na protestima opozicije ljudima je bio enorman vizuelni problem da naprave razliku između policajaca u civilu, i navijača koji divljaju na tribinama. Mnogi od njih ni danas ne znaju da li su im glave pritiskale policijske ili uličarske patike.
U nekadašnjoj Jugoslaviji podzemlje je kako tako znalo da se pristojno obuče. Pojedine članove podzemlja ste retko kada mogli da spazite, a da nisu u kamilharu, svili, kašmir kamel kaputu, od koga se odbija čak i kiša. Darko Ašanin je često nosio frak. Kao klinac sam jednom imao prilike da ga priupitam zbog čega. Odgovorio je lakonski – „da se ženim ne mogu svaki dan, ali mogu sve ostalo“.
A onda je sa raspadom Jugoslavije, krenuo da se raspada i kriminal. Da gubi i ono malo kodeksa, stila, i tajnovitosti. Kao i sudstvo, policija, deluje i svi mi zajedno iz ove perspektive.
Krenule su tetovaže, torbice, crne uske majice. Ovo što smo gledali pre neki dan. Doduše za njih su čak i beskrupulozni „zemunci“ sa Karlo Koluči džemperima imali „stila“, čak i „Knele“ sa polisterskom Gucci trenerkom u odnosu na Belivukovu družinu iz 2021. izgleda iz ove perspektive kao maneken brenda Supreme.
Na kraju, nadam se ipak da kriminal neće imati priliku za modni popravni, niti za naknadne analize. Da nikada više u ovakvom pomahnitalom obliku neće postojati. I da ćemo se sećati da je utišao upravo u momentu kada je dotakao samo dno, u svakom smislu, pa i onom najnebitnijem – estetskom.
Komentari (21)
Vidi sve komentare