Italijanski akademik Alberto Grandi izazvao je bes Italijana pošto je izjavio da neki od simbola italijanske kuhinje nisu italijanski, već američki izum.

Grandini, profesor istorije hrane na Univerzitetu u Parmi, u intervjuu za Fajnenšl tajms rekao je da recept za čuvenu pastu karbonara nije italijanski već američki, a da jedino mesto na svetu na kojem se može naći verodostojan parmezan je – Viskonsin.

Ovaj profesor tvrdi i da su poslasitice tiramisu i panetone (slatki hleb sa suvim voćem) relativno novi izumi, a da većina Italijana nije čula za picu pre pedesetih godina prošlog veka.

Nove smele izjave italijanskog akademika dodatno su uvećale bes Koldiretija, udruženja italijanskih farmera, posebno pošto je u toku inicijativa da se nadaleko čuvena italijanska kuhinja stavi na listu Uneskove nematerijalne baštine.

Udruženje Koldireti je saopštilo da je u pitanju “nadrealni napad” na osnovu imaginarnih rekonstrukcija, a da se u pitanje dovode duboko ukorenjene kuliranrske tradicije.

“U suštini, Amerikanci su izmislili karbonaru, a panetone i tiramisu su skorašnji komercijalni proizvodi. On ide toliko daleko da teoretiše o parmezanu, a onaj koji se proizvodi u Viskonsinu je iz postojbine lažnih ‘made in Italy’ sireva”, naveli su iz udruženja.

Grandijeve izjave se delimično oslanjaju na postojeću literaturu, navodi Fajnenšl tajms.

Što se tiče karbonare, on citira Luku Ćezara, istoričara hrane i autora knjige „Kratka istorija paste“, koji je napisao da je “karbonara američko jelo rođeno u Italiji”.

Veruje se da je karbonara prvi put napravljena 1944. godine, kada ju je italijanski kuvar spremio za američke vojnike stacionirane u Italiji, koristeći se slaninom i jajima kao glavnim sastojcima.

“Italijanska kuhinja je zapravo više američka nego što je italijanska”, rekao je Grandi za Fajnenšl tajms.

Što se tiče parmezana, u pitanju je sir koji je poreklom iz regiona Emilija-Romanja i koji datira iz 12. veka. Grandi veruje da su italijanski imigranti, najverovatnije iz okoline Parme, počeli da ga proizvode u Viskonsinu početkom 20. veka.

On je obsajnio da je parmezan iz Viskonsina moderni pandan originalnm receptu jer proizvođači iz SAD nikada nisu, za razliku od proizvođača iz Parme, radili na unapređenju originalne recepture.

Što se pice tiče, Grandi kaže da se ona pre Drugog svetskog rata mogla naći samo u nekim gradovima na jugu Italije, a da su se prve picerije otvorile u Njujorku 1911. godine.

“Za mog oca pica je sedamdesetih godina bila egzotična podjednako kao suši za nas danas”, rekao je istoričar.

Reagujući na optužbe, on je za italijansku Republiku rekao da ne razume zašto ga napadaju I da ne dovodi u pitanje kvalitet italijanske hrane ili proizvoda, već da rekonstruiše istoriju ovih jela na tačan način.