"Još jedan zalogaj": Nutricionistkinja o tome kako roditelji nesvesno ugrožavaju zdravlje deci

O ovoj temi govori Esma Karagmet-Farkat, doktorand nutricionizma, koja je usko obradila temu poremećaja hranjenja, između ostalog, kod dece sa spektrom autizma.

Kod nas je ovo, nekako bih rekla, i kulturološki problem. Mi odrastamo i ljubav nam se pokazuje kroz hranjenje pre svega. Generacijama su majke na ovim prostorima pre svega svoju ljubav, brižnost i naklonost deci pokazivale tako što su spremale velike količine hrane. Onda je naša tradicija takva i jednostavno ishrana ovog podneblja u BiH prije svega da se sprema mnogo tjestenine, pita, peciva različitih, bake spremaju kiflice. Uvijek postoji ta bojazan da je dete gladno. Dakle, brine se prije svega o tome da je dete sito. Stalno ih teramo da jedu, čini mi se. Generacijama smo mi bivali terani da jedemo i mi danas vrlo često svoju decu teramo da pojedu sve iz tanjira. Da li je to pogrešno?

- ‎Pa jeste, ovo si jako lepo koncipirala. Mi se nekako jako bojimo gladi. Glad nije, da kažem, nešto čega treba da se plašimo, naročito kada su deca u pitanju. Deca imaju urođeni, ja bih nazvala to mehanizmom gladi i sitosti. Deca savršeno umeju da regulišu kada su gladni, kada im je hrana potrebna i deca umeju da traže. Zbog toga se već od najranije dobi doji na zahtev. A ono što je uvela praksa jeste da mi dojimo, odnosno da se doji ili da se hrani dijete na 3-4 sata. Taj, da kažem, ciklus se nastavlja i dalje u ovoj dobi kad dete prestane da doji i onda mi detetu namećemo određenu, da kažem, satnicu kad bi trebalo da dete jede, koliko bi hrane trebalo da unosi. Deca u dobi, kad prestanu da doje, deca su razigrana. Deca više imaju potrebu za igrom i za pokretom nego da im namećemo koliko bi trebalo da pojedu s tanjira. Zbog toga je to, zaista, onako sa aspekta struke gledajući, pogrešno i ne bi trebalo da decu, da kažem, emocionalno ucenjujemo - hajde jedan zalogaj za mamu, hajde jedan zalogaj za tatu, hajde jedan za baku, hajde jedan zalogaj... I to je, da kažem, ja bih rekla jedno nasleđe koje smo mi poneli ovde na Balkanu.

S druge strane, naša ishrana, ako bismo je gledali suštinski, nije nezdrava. Sa našom kontinentalnom ishranom, koja sadrži i fermentisano kiselo povrće, koja sadrži jako puno i povrća i kontinentalnog voća, možemo da se hranimo balansirano. Međutim, pogrešno je ono što smo povukli generalno te zapadnjačke trendove u ishrani, gde se nameće jako puno testa, jako puno paste, testenine, pice, brze hrane... to je ono što je napravljeno da bude ukusno. Onda mi, ako dete ne želi da pojede nešto što smo mu ponudili na tanjiru, mi kažemo - pa hajde pojedi bilo šta, samo da nisi gladan. Naša je odgovornost šta ćemo ponuditi i kada ćemo ponuditi detetu hranu. A detetova je, da kažem, odluka i volja koliko će pojesti. Dete u tom pogledu ne smemo ni prisiljavati, niti, da kažem, emocionalno manipulirati. Deca imaju taj savršeni mehanizam i ne smemo ga mi narušavati upravo takvim načinom ponašanja kao odrasli.

Edukovan roditelj, koji poznaje principe pravilne, balansirane ishrane i zdrave ishrane, koji se tako hrani, je zapravo najbolji prijatelj svom detetu. On se hrani, pre svega taj roditelj koji je educiran, pn živi po tim principima. A deca imaju one neurone ogledala - zapravo gledaju šta mi radimo, i ono što mi radimo oni zapravo to nesvesno upijaju. Deca ne slušaju ono što mi govorimo nego upijaju ono što mi radimo. Tako da, ja bih zaista sa te strane nekako apelovala da bake, dede, majke, svi oni koji žele dobro toj deci, da prepuste odluku o tome šta je detetu potrebno, kada je potrebno i na koji način hraniti dete, roditeljima koji su edukovani.

Kod nas je vrlo često situacija da imamo te prepirke između mama i baka, šta bi dete trebalo da jede, na koji način da se hrani, kada mu uvesti koju namernicu, posebno je to problematično kada imamo bebe pa se mi mame držimo tablica i uvodimo namernicu po namernicu svaki mesec. Sve bake vrlo često tu misle kako te tablice nemaju baš mnogo smisla i da je dete mnogo ranije nego što zaista jeste spremno da jede neke namernice koje bismo mi uveli mnogo kasnije. Evo kada krenemo bukvalno od tog najranijeg detinjstva, odnosno od tog perioda kada je dete beba. Je li debljina u tom periodu, taj baby fat takozvani, na isti način sporan kao što je debljina deteta sa 4, 5 ili 7 godina?

- Taj baby fat zapravo predstavlja, ja bih rekla, rezerve i zalihe mitohondrija. Taj baby fat je zapravo smeđe masno tkivo koje za bebe ima jednu višestruku korisnu ulogu. Sadrži jako puno mitohondrija koje su energetske centrale našeg organizma. Zamislite, jedna beba kada se tek rodi, ona intenzivno raste, ona se intenzivno razvija. Veličina mozga od momenta rođenja pa do treće godine naraste za 70%, do pete godine otprilike nekih 90%. Tako da taj baby fat ima jako puno uloga. S druge strane, ako preskočimo neko nočno hranjenje, svedoci smo naravno da bebe, pogotovo bebe koje doje, nekad će tražiti češće dojku, nekad će tražiti češće da doje, naročito zato što se bebe koreguliraju. Bebe se smiruju kada imamo skokove rasta, kada imamo različite faze poput zubića. Kada je bebi potrebna dodatna podrška, blizina roditelja, sigurnost, smiraj, beba će tražiti malo češće da doji. S druge strane, imamo tu situaciju kada kod beba koje ne doje, dajemo im na 3-4 sata bočicu. Taj baby fat upravo u momentima kada beba ima veće potrebe za energijom, veće potrebe i nutritivne, taj baby fat upravo služi kao podloga da nahrani organizam. Tako da beba, odnosno dete, dokle god doji, dokle god možemo nazvati odojčetom, ne možemo posmatrati to kao debljinu. To nije debljina.

S druge strane, kod dece u toj dobi gledaju se procentualne krivulje. Naravno, beba koja je rođena krupnija, beba koja je rođena sa otprilike 4 kg, ne možemo je porediti sa bebom koja je rođena sa 2,5 kg. Prate se samo trendovi rasta kod beba. Dalje, kad beba preraste tu fazu dojenja, kad beba više ne doji, kad beba nije na bočici, odnosno na dohrani, onda možemo reći tamo da možemo pratiti da li beba ima povećanu telesnu masu. Nećemo govoriti u toj dobi o gojaznosti, odnosno o debljini. Mislim da je zaista prerano. Ako se ispoštuju svi ovi prethodni koraci adekvatno, onda je zaista nepotrebno govoriti o debljini u toj dobi.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, procene su da u 2024. godini, u dobi ispod 5 godina, u svetu je oko 35 miliona dece koja imaju problema sa povećanom telesnom masom i gojaznošću. A s druge strane, u dobi od 5 do 19 godina, čak oko 350 miliona. Mislim, podaci su zaista šokantni, to jesu procene, jer bilo bi zaista nemoguće da kažem one točne podatke za ceo svet da imamo. Ja moram reći ovo da mi je inspiracija za ovu temu.

Je li mediteranska ishrana najzdravija i kako objašnjavate to da, evo, pojedina istraživanja sada pokazuju da su deca sa područja Mediterana najdeblja na kontinentu prema najnovijim studijama. Koji je to paradoks?

- To je paradoks nepridržavanja mediteranske ishrane. To je upravo ovaj moment zapadnjačke ishrane, koja je napravila veliki uticaj, kako putem društvenih mreža, tako i putem velike dostupnosti...  ja bih, nažalost, rekla i velike neinformiranosti kako roditelja, tako verovatno i vrtića, ali i baka i deka koji žele da kupe neki mir kući i koji deci ugode, pruže ljubav upravo kroz te nezdrave namirnice i na taj način prave jednu kolateralnu štetu. Kako deci, tako i široj društvenoj zajednici.

Iz kojeg razloga?

Iz razloga što upravo hrana predstavlja jedan od najjačih epigenetskih regulatora naših molekula DNK. E sad, ako mi u toj dobi uđemo u takav jedan metabolički šok koji se zove debljina, jer debljina je po međunarodnoj klasifikaciji svrstana u bolest, mi tom detetu zapravo pravimo jednu medveđu uslugu. Iz razloga što ga predisponiramo za insulinsku rezistenciju, za dijabetes tip 2, zatim za kardiovaskularne bolesti, potom za policistične jajnike kod devojčica. Svedoci smo da devojčice već od 15 godina imaju policistične jajnike, imaju neregularne cikluse, imaju maljavost, imaju dlakavost, imaju akne, što sve utiče jako mnogo na njihovo ponašanje, samopoštovanje i tako dalje.

Tako da mediteranska ishrana zaista jeste broj 1 u svetu već godinama, upravo zbog svih benefita koje pruža za naše zdravlje, ali nepridržavanje mediteranske ishrane zapravo predstavlja posledicu te debljine  u tim mediteranskim zemljama.

Da, kako znate koja količina hrane je detetu dovoljna? Da li jednostavno da se uvek vodimo time, da poštujemo njihovo osećaj sitosti ili da se ipak pridržavamo nekih porcija? Da li uopšte insistirati bilo kada da dete pojede sve iz tanjira ukoliko smo mi odredili da je to neka porcija koja je njemu primerena? Ili znamo da vrlo često mi deci dajemo porcije kao i sebi što stavimo u tanjir i negde očekujemo od njih da oni to sve pojedu?

- Upravo ovo što si rekla na početku, treba poštovati prije svega integritet deteta u svakom smislu. Treba poštovati njegov osećaj gladi i sitosti. Naše je kada ćemo ponuditi detetu hranu i šta ćemo ponuditi. A na detetu je da odluči, odnosno koliko njemu stomak traži. Dete ne može protiv svog instinkta. Znači, dete će pojesti onoliko koliko mu je hrane u tom momentu potrebno. I mi ne jedemo svaki dan jednako. Nekada imamo veću potrebu za hranom, nekada imamo manju potrebu za hranom. Deca, da kažem, u toj mlađoj dobi još uvek se koreguliraju i smiruju uz roditelje. Dakle, deca se ne smiruju uz hranu, kako to mi odrasli često radimo. I što vidimo nekako u široj društvenoj zajednici. Ali deci je potrebna pre svega sigurnost i stabilnost od strane roditelja, a ne ono što ćemo im pružiti putem, da kažem, želuca, putem stomaka. Deci taj serotonin ne treba. Deci treba oksitocin, treba im sigurnost, podrška, zagrljaj. I prije svega treba im prisutan roditelj.

Koliko je pogrešno onda što mi vrlo često na račun te neke prisutnosti, emocionalne prisutnosti, na kraju krajeva fizičke prisutnosti i provođenja vremena s njima, igranja s njima... Preče nam je da mi skuvamo nešto, da mi iskoristimo vreme spremajući ručak, nego da zapravo budemo s njima. Da li je nekad možda korisnije napraviti neku salatu i napraviti neki manji obrok, ali zapravo biti prisutni i biti više vremena s decom?

- Ja bih rekla da je i ovo deo nasleđa koje zapravo vučemo mi žene na Balkanu. Rekla bih da na Zapadu nije takva situacija da mi moramo svaki dan da skuvamo nešto da bismo bile, ne znam, dobre majke, dobre domaćice i tako dalje. Upravo ta prisutnost. Deca neće pamtiti je li svaki dan bilo skuvano ili počišćeno, je li bilo pospremljeno... Ali, deca pamte tu prisutnost. I deci je zaista najvažnije u toj dobi, u tom periodu života da imaju sigurnost od strane roditelja, da imaju prisutnost roditelja. Tako da ne smemo kompenzovati jedno za drugo. Često je lakše pružiti, da kažem, neki topli obrok. Nismo ni mi uvek najbolje raspoloženi. Ali važno je da osvestimo i svoju emociju i da tu emociju ne prenosimo na tanjir deteta. Da ga jednostavno ispoštujemo koliko ono može pojesti, koliko želi pojesti u tom momentu i da provedemo s njim kvalitetno vreme u parku, da skupljamo neka iskustva, da skupljamo lišće, cveće itd. Da provodimo s detetom jedno aktivno vreme jer detetu je to mnogo potrebnije.

Deca ulaze i u fazu izbirljivosti. Kada deca prirodno-fiziološki imaju manje potrebe za hranom, a veće potrebe za iskustvima i pokretom. Do neke, otprilike, godine dana dete se najintenzivnije razvija. Koliko se intenzivno razvijalo u majčinoj utrobi za prvih 9 meseci, od jedne ćelije mi na kraju imamo proizvod bebu. Toliko se beba intenzivno razvija i u prvoj godini života. Svedoci smo svi da deca manje dobijaju na kilaži i da manje rastu nakon prve godine života. Tako da i njihova potreba za hranom manja. Ali potreba za kvalitetnom hranom i za nutrijentima i dalje postoji. Tako da zaista, ja bih apelovala ponovno na sve roditelje - vaša je odgovornost šta ćete ponuditi detetu i kada ćete ponuditi, a na detetu je zapravo koliko će pojesti. Dete će pojesti onoliko koliko mu je potrebno.

S druge strane, deca u toj dobi ne znaju za slatkiše... Mi odrasli uvedemo decu u taj svet. Tako da zaista - pružimo deci ono što im je potrebno. To je jedna zdrava, balansirana prehrana koja može biti vrlo jednostavna. Ne mora uopšte biti ni zahtevna, niti iscrpljujuća, niti dugotrajna. Ali da im pružimo svoje prisustvo i svoje vreme i da tu ne pravimo kompenzaciju.

Ali da li ih uopće uvodimo u taj svijet? Da li je to uopće moguće potpuno izbeći da im damo slatkiše? I kada je pravo vreme za to? Možemo dokle god je moguće dok deca ne počnu, ne znam, odlaziti na rođendane. Jednostavno, to je nekako i vid socijalizacije, da pojedu parče torte, da uzmu neki slatkiš koji je tu ponuđen. Možemo li ih potpuno sačuvati od tog sveta šećera?

- Niti možemo, niti treba. Treba uspostaviti jedan zdrav odnos sa hranom. Slatkiši i torte jesu visoko prerađena hrana. Visoko prerađena hrana sadrži jako puno aditiva, jako puno emulgatora i, naravno, šećera. Naravno, tu je uvek i palmina mast. Šta je zapravo problem? Problem je da bebe imaju propusna creva. Kod određenog broja dece, nažalost, ta propusna creva potraju malo duže jer se ova prva nemlečna hrana ne uvede na adekvatan način. Upravo dodatkom sad ovih aditiva, emulgatora, konzervansa, šećera, mi, da kažem, stvaramo još jedno dodatno narušavanje crevne barijere.

S druge strane, i crevni mikrobiom, koji treba da bude jedna osnova i podloga zdravlja dece, mi jako negativno utičemo na to i narušavamo ga. Zbog toga je jako važno da slatkiši, treba naravno da budemo objektivni i realni da to postoji, ali da to nije hrana za svaki dan. Ako se samo držimo balansirane ishrane, ne moramo ići prema mediteranskoj, ona kaže da slatkiši treba da budu do 10% dnevnog energetskog unosa. Dakle, ako dete ima dnevne energetske potrebe negde oko 1.000-1.200 kalorija, to bi bilo otprilike 100 kalorija. To bi bilo otprilike jedna ona mala čokoladica ili dve kocke čokolade.

Sladoled dnevno, tokom leta?

Ako se držimo toga, ako se držimo tih preporuka, to je zdrava balansirana prehrana. A ono kako mi malo sa decom kompenzujemo, kupujemo mir, pa pružimo im sladoled, pa pružimo im čokoladu, pa pružimo im kinder jaje, pa pružimo im ovo i to tako ide u nedogled. Deca ne znaju kada je dosta. Zbog toga i služe roditelji. Roditelj treba da vodi i mentoriše taj proces odgoja. Ja lično smatram pre neke dobi od tri godine, da decu ne treba izlagati nepotrebno slatkišima, aditivima iz hrane. Treba naprosto napraviti tu jednu podlogu zdravlja u crevima, crevni mikrobiom da sačuvamo. Jer i narušen crevni mikrobiom, još ako dete nekad do tri godine popije antibiotik, što je vrlo često, nažalost ne možemo ih sačuvati od toga, dodatno narušavamo. Živimo u zgradama, ne provodimo dovoljno vremena u prirodi, ne provodimo dovoljno vremena napolju, zagađen zrak. Sve su to faktori koji dodatno narušavaju crevni mikrobiom.

Šta se onda dešava?

Deca sa narušenim crevnim mikrobiomom idu u tu stariju dob i onda tu imamo masnu jetru, insulinsku rezistenciju, dijabetes tip 2, predispoziciju za karcinome itd.

Ovo da debljina u djetinjstvu znači da organi prekomerno brzo stare, da gojazno dete od sedam godina ima četiri puta veće šanse da doživotno ima prekomernu telesnu težinu, da razvije različita kardiovaskularna metabolička oboljenja i da debljina u detinjstvu može skratiti život za 5 do 20 godina.

Koliko je ovo sve uznemirujuće, mislim, danas za roditelje i da li je to zaista ovako zapečaćeno? Postoji li ipak mogućnost da u jednom trenutku dete koje je bilo gojazno tokom svog detinjstva, nekad u mladosti počne voditi računa o zdravlju, ishrani i jednostavno promeni ovu sliku i ovu situaciju i ove podatke?

- Važno je da nikad ne odustanemo. Zdravlje je naša lična odgovornost. Važno je i da roditelje osvestimo. Cilj ovog svega nije da plašimo roditelje. Nauka ima cilj da nam poveća svest i zaista da nam pruži relevantne informacije koje ranije nisu bile dostupne. Cilj toga je zapravo da nas podstakne na inicijativu i na akciju. Da mi svojoj deci budemo primer onoga što želimo da vidimo kod njih. A naravno, ako deca u jednom momentu osveste koliko je to važno i ličnu odgovornost da preuzmu kako za svoje zdravlje kroz balansiranu ishranu, isto tako i kroz telesne vežbe, kroz fizičku aktivnost. Da smanjimo vreme provedeno za ekranima jer nam to narušava i ovo vreme koje provodimo fizički aktivni, a s druge strane i narušava nam kvalitet sna.

Kvalitet sna je jako važna za naše celokupno zdravlje, tako i za naš apetit. Svaki dan kad odemo kasno na spavanje, znači kad to nije do nekih 22 sata, kad odemo iza ponoći mi zapravo naredni dan povećavamo svoje kalorijske potrebe i povećavamo fiziološki, prirodno nivo insulinske rezistencije u svom organizmu. Dakle, organizmu je potreban san, potreban je aktivan odmor, regeneracija.

Koliko je sada sna djetetu? 

- Zavisno od dobi deteta. Dete treba do školske dobi da ima minimalno nekih desetak sati noćnog sna i naravno da ima dnevno spavanje. To je nešto što je deci minimalno potrebno. Mlađa deca imaju veće potrebe za spavanje i koliko god duže možemo čuvati dnevne dremke, bilo bi zaista preporuka.

Ali u našoj odrasloj dobi, 8 do 9 sati sna je zaista potrebno za naše zdravlje.