Kako da budemo turisti u svojoj zemlji, šta treba da obiđemo u Srbiji - pitali smo licenciranog vodiča

O tome kako da budemo turisti u svojoj zemlji, gde je najmoćniji pogled u Srbiji, ali i koji su problemi domaćeg turizma, za portal N1 govorio je Pavle Pavlović, licencirani turistički vodič i preduzetnik.

Za početak smo ga pitali da nam preporuči šta bismo mogli da obiđemo u Srbiji, a da to nisu one uobičajene destinacije poput Zlatibora i Kopaonika.

"To je kao kad mi stranci pošalju upit - a koliko nam je dana potrebno da posetimo celu Srbiju. Ja im kažem mesec dana, a oni imaju recimo 3-4 dana. Srbija ima 7 nacionalnih parkova, 10 Unesko lokaliteta, više od 40 banjskih mesta, skoro 500 registrovanih vinarija, preko 600 destilerija, 6 većih skijališta, oko 200 arheoloških nalazišta, 17 rimskih imperatora je rođeno ovde, 100 muzeja, više stotina manastira, 1.700 km vodnih puteva, tri civilna aerodroma, 88.000 kvm, 13 gradova sa preko 100.00 stanovnika, 20 nacionalnih manjina... Dakle, odakle početi? Možda od Unesko lokaliteta i nacionalnih parkova. Ako niste obišli sve - krenite odatle", savetuje Pavlović.

Mada pitanje smatra nezahvalnim, ipak kaže da bi mogao da preporuči nešto što najviše prija njegovom oku i srcu - Goliju.

"Tu ima čak pet opština - Kraljevo, Raška, Ivanjica, Novi Pazar i Sjenica. Ako pitate za alternativu, to bi mogla da bude Stara Planina - definitivno. Ona ima četiri pristupna puta koje treba obići. Vlasina je, takođe, jako lepa", preporučuje.

Postoji mnogo destinacija koje su zapostavljene, što smatra da je i dobro i da neka mesta treba ostanu van turizma. Kao loš primer navodi mesto Rudno na Goliji, u kraljevačkoj opštini, gde je, kako kaže, počelo da se preteruje, u malo manjem obimu od Kopaonika i Zlatibora: "A, gde god da je gužva - to više nije na ceni."

"Zapostavljeno je sve što je udaljeno od Beograda. Svi džepovi ove zemlje do kojih je teško stići su zapostavljeni. Pomenuo bih Vranje, koje ni sam nisam dovoljno istražio, Vranje - Vlasotince. Taj deo oko Dimitrovgrada je fenomenalan, ljudi su se organizovali, prave organsku proizvodnju, čuvaju autohtone sorte. Znači, taj deo Stare Planine ka Dimitrovgradu je prelep. Dalje, Tutin ima lepu prirodu. Ima parče Peštera, ima kanjon Ibra, gde sam skoro pecao - prelepo je i daleko od Beograda. Na jugozapadu, recimo, Sopotnica sa Kamenom Gorom i raftingom na Limu, što je dosta daleko, na granici sa Crnom Gorom. Priboj isto, on je destinacija koju tek otkrivam, a ovamo magistrala uz Drinu je solidna, deo od Malog Zvornika do Loznice. Loznica je, na primer, potpuno zapostavljena i ti džepovi tamo vojvođanski, Gornje Podunavlje kao glavni fokus", otkriva nam turistički vodič.

Kako najviše radi sa stranim turistima, pitali smo ga kako da mi budemo turisti u našoj zemlji i koje su to najpopularnije i najneobičnije ture.

"Najviše su se ustalile ture do Tare i Mokre Gore, resavskog kraja, Resavska pećina, Vodopad Veliki buk ili Lisinski vodopad, kao i manastir Manasija. Đerdapska tura je dosta popularna, gosti Beograda stalno traže da idu na Đerdap. Stigne se do Decebalove table i same Gvozdene kapije Dunava, ali najčešće do Kapetan Mišinog brega, Lepenskog vira i Golupca. Ima i kraća varijanta sa Smederevom, sa Viminacijumom do Golupca i nazad. Naravno, tu je i Šumadija sa Oplencom, a u Kraljevu su to Žiča i Studenica - ima jedna tura koja ide dole. Možda najneobičnija tura je ona koja se bavi vlaškom magijom, ima isto jedan čovek koji iskopava zlato u Peku. To mi je onako dosta interesantno i drugačije", kaže Pavlović.

Planinarske ture po Srbiji

Budući da je naš sagovornik specijalizovan za planinarske ture, pitali smo ga koliko je Srbija razvijena u tom smislu i šta ima da ponudi:

"Srbija nije razvijena, nažalost. Ni u jednom smislu turizam u Srbiji nije razvijen u odnosu na zemlje u okruženju. Ozbiljne komplekse dobijemo kad odemo negde van. Samo da pomenemo Bugarsku u kojoj je najviši vrh na Balkanu, gde 100 ljudi čeka u redu ne bi li otišlo na pešačenje. Crna Gora koja ima ozbiljne planine, Hrvatska primorje", navodi on.

Ipak, naglašava da je to pravi potencijal Srbije i smatra da je to ono čemu treba ozbiljno da se okrenemo.

"Nedostaje pre svega razvoj infrastrukture - kvalitetno obeležavanje planinarskih i pešačkih staza. Trenutno radim sedmodnevne turističke proizvode i nekako Srbiju delim na tri dela - Dinarski Alpi, Karpati i Balkanske planine. Rodopi su, ipak, dosta skromni. I za sva ta tri pravim sedmodnevne programe u okviru kojih se oni penju uz neke planine i vrhove:

• U kraljevačkom kraju se kreće od Kablara, penje se sledećeg dana vrh planine Stolovi, onda Čemerno sa Savinom isposnicom, pa na Goliju i završava se na Kopaoniku i na Pešteru.


• Kada se ide ka zapadu, tura kreće od Povlena, onda se prelazi na Taru, sa nje na Zlatibor, pa na Zlatar sa Uvcem i može da se završi tamo na Kamenoj Gori i Jadovniku, odnosno Pešteru i sa slapovima Sopotnice, koji su se skoro sami urušili.


• Na istoku se kreće od Đerdapa, odnosno Miroča, penje se gore i gleda Dunav 'na dlanu'. To mi je omiljeni trek u Srbiji - planina Miroč i to kada se popneš na liticu i gledaš Dunav kako seče Karpate. Nema ništa moćnije od toga u zemlji. Moćnije i od meandra Uvca i nekih drugih vidikovaca. Onda se ide dole prema Boru, dakle - Borski Stol i Veliki Krš, Kučajske planine, Lazarev kanjon i završava se sa Rtnjem i kod Sokobanje se završi ili na Ozrenu ili do Suve planine", otkriva Pavlović.

On ističe Staru Planinu kao destinaciju koja ima četiri kvalitetna dana za hajking, na koju, prema njegovim rečima, možete da dovedete bilo koga a da se ne postidite - veliki broj vodopada, najviši vrh Midžor...

"Treba imati u vidu da je to samo jedna od aktivnosti. Kad kažete planinarske ture, verovatno mislite na pešačke ture, ali tu ima veliki broj drugih aktivnosti. Tandem paraglajding, hodanje na krpljama, vožnja brdskog bicikla i drugih vozila po off roadu. Kanjoning u Srbiji imamo na nekoliko lokacija: Tornička Bobija, Tara, nekoliko kanjona. Ali tu je i veliki broj aktivnosti na rekama - rafting na divljim vodama, vožnja kajaka, stand up paddle i efoiling, to je nešto novo, preporučujem svima da probaju. To je daska sa džojstikom, gde lebdite na vodi, trenutno možete da je probate na Knićkom jezeru i Savi", kaže licencirani turistički vodič.

Da li možemo da se poredimo sa evropskim zemljama?

Pavlović smatra da ne možemo ni da se primaknemo strancima, ali da treba da budemo i objektivni - nema Srbija tako ozbiljne planine, nismo toliko atraktivni strancima kada govorimo o nekom ozbiljnom planinarenju.

"Sa druge strane, to ne znači da ne možemo da uložimo ozbiljne napore na planinama. Jer, ne znači da nemamo dugačke staze, prelepe vidikovce, dovoljno hotela i licenciranih vodiča. Dakle, apsolutno imamo sve uslove i spremni smo da primimo mnogo više gostiju", naglašava sagovornik N1.

Kako navodi, ima tu i prednosti, koje primete stranci kada dođu na planinarenje u Srbiju, i kažu - joj, vaše planine su prazne.

"To je ono što mi treba da komuniciramo sa inostranim partnerima i to je ono što je prednost Srbije u odnosu na druge zemlje. Gde god da odete, i na Prokletije, a i u Bugarsku i Grčku, vi vidite gužvu na planinama. A, da ne pričamo o Alpima, koji su glavna evropska destinacija. Ipak, ne možemo da se poredimo, ni infrastrukturno, ni zakonodavno, ni objektivno, sa inostranim visokim planinama koje su atraktivne. Mi smo negde u sredini, to je neko moje mišljenje", objašnjava Pavlović.

Kako da odaberemo planinarske ture prema fizičkoj spremi?

Početnici najbolje da odrade lagane trekove do 10km i do 500m kumulativnog uspona, objašnjava Pavlović - to je odlično za početak i obavezno da se učlane u planinarski klub i da nađu svog omiljenog vodiča i tako krenu u planinarenje.

Početnicima preporučuje šumadijske planine - Avalu, Kosmaj, Bukulju, Rudnik, Rajac, Divčibare, Zlatibor, ali je leti, kaže, malo nezgodan jer je previše sunca. Tu je dodao Goč, Goliju, Zlatar.

"Te planine nemaju velike uspone, može da se šeta po blago ravnim terenima i koji su solidno pristupačni", objašnjava.

Preporuke za iskusne planinare

Kako kaže naš sagovornik - sve što ima više od 15 km i visinsku razliku. On ističe Staru planinu kao solidno surovu, ali da tamo nema dometa i da je teško doći u pomoć.

"Suva planina je definitivno malo teža. Rtanj je ona planina na koju su se svi peli, ali zna da bude surova, posebno tom severnom stranom. Zatim Stolovi, posebno kada se ide od Magliča, treba vam minimum 7 sati pa nije za početnike. Zavisi naravno kojim delom idete i koliko je tehnički zahtevna staza. Miroč bih, možda, pridodao za iskusnije, a nisam pomenuo i Homolje", priseća se.

Razvoj "turizma" kao pretnja za prirodu

Pavlović smatra da bi razvoj turizma u tim još "nepopularnim" predelima pretio da ugrozi prirodu, kao što možemo da vidimo na primerima Zlatibora i Kopaonika, odnosno masovnog turizma i gradnje na njima.

"Napravili smo brend snowshoeing.rs koji se bavi hodanjem na krpljama, tj. hodanje po dubokom snegu. U okviru toga imamo nekoliko vodiča i sa ponudom smo uglavno skoncentrisani na Kopaoniku. Ali, za Kopaonik i Zlatibor volim da kažem da imaju zimsku sezonu i građevinsku sezonu. Leti kada tamo odvedemo goste - osramotimo se, jer u 7 ujutru krenu da rade bageri, a ljudi došli da se odmore. Dokle god je tako, a ne vidim da će se skoro završiti, tu nema odmora, nema uživanja."

"Seoski turizam je kada domaćin ima papak u štali"

Čini se da je domaći turizam procvetao od epidemije koronavirusa, pa su sve popularnija tzv. etno-sela, gastro turizam i vraćanje tradiciji. Naš sagovornik kaže da je najvažnije da se zna da je to samo dodatni izvor prihoda za ljude koji se bave poljoprivredom. U engleskoj se to zove - farm stay.

"To što mi zovemo etno-turizam ili seoski turizam, nastalo je da bi se poljoprivredni proizvodi plasirali na tanjiru na licu mesta. Osim tog gastro iskustva na licu mesta, ima i opcija da ljudi učestvuju u starim zanatima i aktivnostima na selu, što je dosta popularno i trebalo bi da budu jedan od motiva. Nažalost, u Srbiji je toga malo previše, pa svako ko ima vikendicu, kategorizuje je, stavi reklamu i to smatra seoskim turzimom, odnosno etno-selom," objašnjava Pavlović.

Kako kaže, najbolju definiciju čuo je od jednog dede u Valjevu, na nekoj konferenciji pre 10 godina, a to je da je seoski turizam kada domaćin ima papak u štali.

"Meni se to mnogo svidelo i to je prava definicija. Ukoliko on proizvodi hranu za sebe i višak deli sa gostima, to je prava stvar. I važno je da se zna, da je teško da to može da bude glavni izvor prihoda, već dodatak za ljude koji žive na selu i bave se poljoprivredom. Tu bih mogao da preporučim nekoliko destinacija:

• Kraljevački kraj – Lopatnica, etno-selo Bogut, domaćinstvo kod Cvela.


• Na Rudnu – pansion "Nebo", Vila Selena i domaćinstvo "Šekler"


• Na Zlataru – Botići


• Na Staroj Planini – Vila Babin Zub


• Sremska Mitrovica - seosko domaćinstvo "Čikić"


• U istočnoj Srbiji - Eko-etno-domaćinstvo Milanović, najbolji u pristupu, saradnji, hrani i ljubaznosti


• Etno-selo Sunčana reka u Loznici.

Zanimljivo je, prema njegovim rečima, da je ta vrsta turizma nastala na Goliji, u selu Devići, gde trenutno nema nijednog domaćinstva.

"Ima ih mnogo uz reku Drinu. Mada mislim da sada dominira ponuda oko Gornjeg Milanovca. Tu je nastao specijalizovani sajt, koji treba pomenuti, a koji se bavi razvojem seoskog turizma. Srbija ima sreću što ima svoj portal za traženje tih vrsta smeštaja po celoj zemlji, po opštinama, po regijama. Zove se Selo.rs. To je baza u kojoj treba tražiti."

Šta ja najbolji srpski brend?

Naš sagovornik kroz smeh odgovara - Tito.

"Mislim da je ovo egzotična destinacija kada govorimo o istoriji. Zemlja koja je prošla toliko ratova i sukoba, definitivno to ima kao brend. Nažalost, nije jedinstveno spakovan i prepoznatljiv. Ali, istorija, uključujući i Rimsko carstvo, sa Vinčom i Lepenskim virom, arheologijom, možemo stvarno da kažemo da su vrlo često okidač za dolazak turista. Ali, mislim da priroda treba da bude izjednačena sa istorijom, kada govorimo o stvarnim resursima. Ima tu nešto i city break-a, kada dolaze Evropljani u noćni provod. To jeste postalo brend."

Pavlović kaže da hrana obično nije glavni razlog zbog čega bi neko došao, ali da ona uvek oduševi goste.

"Dakle - priroda, avanturizam i istorija, uključujući i Tita i Jugoslaviju kao brend. Imaju potencijala da to budu i festivali. Srbija ima značajnu etnografsku ponudu i generalno muziku. Kad pogledate u okruženju, svi slušaju našu muziku. Imamo bendove iz svih žanrova. Znamo da se provodimo i uživamo u životu. To je ono što nas izjednačava sa Špancima, ali generalno Srbi lako nađu način i razlog za provod i uživanje. I, mislim da umemo to da radimo i ponudimo drugima. Festivalski događaji mogu da budu neki novi brend Srbije. Problem je što oni kratko traju, ali manifestacije kao takve su definitivno jedan od potencijala."

Pavlović takođe smatra da, u odnosu na neke druge destinacije, bezbednost predstavlja prednost za Srbiju.

"Srbija nema nekih velikih pretnji vezanih za terorizam i sličnih stvari. Generalno, bezbednost je okej. Ovih dana se borimo malo sa džeparošima na Kalemegdanu, ima tu bezbednosnih izazova. Ali generalno, kada poredimo Srbiju sa nekim drugim destinacijama, ona je bezbedna i o tome se malo zna. Mi imamo goste iz Britanije, iz Amerike i drugih velikih zemalja kojima govore – A, ideš u Srbiju, je l' se tamo još ratuje. Dakle, loš imidž je ono sa čim treba da se uhvatimo u koštac i da se ozbiljno pozabavimo. Nije uopšte lako, jer smo i dalje država koja se graniči sama sa sobom i koja ima tenzije u južnoj pokrajini."

Šta treba da se uradi i uredi u turizmu?

Pavlović kaže da prvo treba da se uredi zakon, da se zakonskim rešenjima smanji što je moguće više administracija, ali i da se ohrabriti preduzetništvo.

"Turizam moraju da pokrenu preduzetnici, a to ne zavisi od turizma već od države. Ono što je naša glavna boljka jeste da smo – neobeleženi. Pogledajte na šta liče table. Sramotim se kad vidim table za naše manastire koje su potpuno izbledele, grane su ih prekrile, iskrivljene su. Srbija je jedna neobeležena zemlja. Moramo da radimo na infrastrukturi, putnoj infrastrukturi, putokazima. Svake godine su veće brojke dolazaka, veći broj hotela se otvara, tu je pozitivan trend vrlo očigledan. Ali se i dalje borimo. Da ne pričam, na primer, kada stanem negde sa turističkim autobusom da pumpa neće da nas primi. To je karakteristično za dečije ekskurzije – ne možeš da nađeš pumpu da te primi za toalete i za kupovinu vode i slatkiša. Nemamo toalete. Odeš na Uvac, odvedeš ambasadora strane zemlje – nema toaleta na Uvcu."
Kada pričamo o turističkim organizacijama, on smatra da je prisutna stara boljka - diskutabilno zapošljavanje nekompetentnih ljudi, koji sede i traće vreme, umesto da se bave razvojem turizma, kvalitetima turističkih proizvoda, adekvatnom prezentacijom i td.

"Kadrovska struktura je jako loša. To je ona struktura iz političkih partija koja se prebacuje u javni sektor. Sa kadrom ćemo tek imati problema, radnika nema nigde, ni za šta. To je vrzino kolo. Definitivno nemamo dovoljno radnika u turizmu, dovoljno edukovanih radnika. Međutim, suočavamo se sa još jednim problemom - postajemo skupa destinacija. Cene usluga, robe, proizvoda rastu. Kad se napravi paket, to postaje skupo u odnosu na druge destinacije," zaključuje Pavlović.

Pogledajte još: