Iako je u Orašcu izabaran tek kao treća opcija, a ustanak doživeo slom, Karađorđe će zauvek biti upamćen kao vođa nkoji je pokrenuo srpski narod u borbi za povratak nezavisnosti.
Poslednji rat Turske i Austrije koji je završen 1791. godine bio je ujedno i početak ideje o oslobođenju Srbije od Otomanske okupacije. Ova ideja razvija se paralelno sa naizgled paradoksalno boljom saradnjom sa Turcima.
Naime posle završetka rata turski sultan Selim III želeo je da modernizuje carstvo, a jedna od mera bila i zabrana janjičarima da žive u Beogradskom pašaluku.
Bahati i pohlepni kakvi su postali, janjičari su nanosili se više problema I narušavali ugled Imperije. Janjičari su reagovali ustankom, u kome su imali više uspeha od regularne turske vojske. Ipak, pobednik je bio neizvestan i obe strane su razmišljale kako da na svoju stranu privole Srbe.
Očekivano veći uspeh imala je zvanična turska vlast koju je u Srbiji predstavljao Hadži Mustafa-paša Šinikdžić kasnije nazvan „srpska majka“. Hadži Mustafa i danas ima ulicu u Beogradu na opštini Zvezdara. Srbi su odlučili da pomognu a zauzvrat su dobil autonomiju kakvu nije uživao ni jedan narod u neturski i nemuslimanski narod u Carevini.
Povlastice za Srbe
Vraćene su stare narodne vlasti: po selima knezovi, a po knežinama oberknezovi (po nemačkom: Ober-knez). Turcima je bilo zabranjeno dolaženje u čisto srpska sela. Oni su mogli odsedati samo u hanovima, kao i ostali putnici. Knezovima je odobreno, da za sigurnost po drumovima mogu držati svoje odrede pandura sa buljubašama. Porez se plaćao odsekom, u dve rate, o Đurđevdanu I Mitrovdanu odnosno na proleće i jesen, a iznosio je 650.000 groša godišnje.
Međutim, umesto poboljšanja odnosa nastpio je zaokret, a zaslužni za to su bili Francuzi. Posle pogubljenja kralja Luja XVI ojačale su aspiracije za osvajanjima, a na meti se našla carevina u opadanju. Napadnut je Egipat, a turski sultan svestan da se ne može boriti i sa spoljnim i sa unutrašnjim neprijateljem dopustio je povratak janjičara.
Povratak janjičara
Povratak janjičara značio je povratak zuluma i početak novog zla. Mustafa paša je pokušavao da drži janjičare pod montrolom, ali nije uspevao. Slaba turska carevina nije bila u stanju da mu pošalje pomoć u ljudstvu. S druge strane janjičari su svesni da Mustafa može da im bude prepreke ubili ga 15. decembra 1801. godine u Beogradu. Potom su uzeli vlast u svoje ruke a glavne vođe bili su Kučuk Alija, Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić. Imena koje zna gotovo svaki Srbin.
Povezane vesti
Srbi su već u leto 1802. godine pokušali da izazovu pokret u Srbiji i bili su uhvatili veze sa više narodnih ljudi. Međutim, akciju oko Požarevca i ispod Avale preduzeli su prerano, pa su pretrpeli neuspeh. Srbi su pregovarali i sa Derviš-begom sinom Mustafe-paše da zajedno ratuju protiv dahijha.
I pored neuspeha Srbi su nastavili sa pripremama za pobunu
Godine 1803. Karađorđe je tokom leta pregovarao sa zemunskim trgovcima oko nabavke praha i olova. U jesen su počeli sastanci i dogovori. Srbe je hrabrilo to, što su se dahije počele sukobljavati između sebe.
Svaki svoga ubite subašu
Knez Aleksa Nenadović uputio je u Zemun jedno pismo tamošnjem komandantu majoru Mitezeru, po svoj prilici pred kraj te godine. U njemu mu je govorio, kako su Srbi pozavađali dahije, između kojih će doći do borbe, pa ga moli, da spremi džebane i oficira, „a vojske dosta imamo da nam pomognu da dahije odavde oteramo“. Između Aganlije i Kučuk Alije bilo je došlo do krupnih sukoba, u kojima je bilo i mrtvih. Pukim slučajem ovo pismo kneza Alekse palo je u ruke dahijama, što je bio uvod u seču knezova kada je je pogubljeno između 70 i 150 viđenijih Srba. Ovaj zločin samo je ubrzao odluku o ustanku. Na Zboru u Orašcu doneta je odluka da se podigne ustanak a vođa da bude Đorđe Petrović, poznatiji kao Karađorđe.
Povezane vesti
Manje je poznato da je on bio tek treći izbor. Pre njega su Stanoje Glavaš i Teodosije Marićević odbili da predvode Prvi srprki ustanak.
To mesto je prvo bilo ponuđeno Stanoju Glavašu, koji je odbio pošto je bio hajduk, a zatim knezu Teodosiju Marićeviću, koji je odbio jer nije imao vojničkog iskustva.
Kada je trebalo birati vođu ustanka Karađorđe je imao podršku Stanoja Glavaša i njegovih hajduka, ali i svih koji su želeli da vođa postane čovek čije ime će stvoriti strah kod dahija, a ohrabriti Srbe. Tako je Karađorđe izabran za vođu ustanika. Istog dana ustanici su zapalili dahijski han u Orašcu i počela je buna protiv dahija. To je bio i početak devetogodišnje Karađorđeve uprave ustaničkom Srbijom.
Kroz Šumadiju se tih pronosila poruka: „Svaki svoga ubite subašu“.
Dahije se nisu nadale ustanku
Dahije se ovome nisu nadale. Mesto da seča knezova zaplaši raju, ona ih je samo dodatno razdražila. O tome svedoči i podatak da je ustanak podignut u zimu, što je značilo da je Srbiji dosta dahija ali i da će na proleće ustanak dobiti na masovnosti.
Aganlija, kao jedan od miroljubivijih dahija, uze na sebe dužnost da ide u unutrašnjost i da počne pregovore. Krenuo je sa 400 vojnika u Šumadiju. U Drlupi, 12. februara, bio je sastanak između njega i Karađorđa, koga su isto tako pratili njegovi ljudi. Aganlija je bio vrlo predusretljiv. Obećavao je u napredak bolje ponašanje, pa čak i ukidanje hanova i subaša po selima. Karađorđi, kao vođi, ponudio je novac da se smiri ili da mu u Austriji kupe imanje bolje od onog u Topoli.
Povezane vesti
Lične ponude je Karađorđe odbio, a za obećanje o promeni režima tražio je jemstvo austrijskih vlasti. Kako Aganlija nije na to pristao, pregovori su prekinuti istog dana došlo je do borbe, gde je Aganlija ranjen u nogu, a Stanoje Glavaš u glavu. Borba je ostala neodlučena. Donekle su bili zatečeni i jedni i drugi. Ipak, Turci se sutradan povlače u Beograd.
Taj prvi, makar i polovični uspeh, podigao je veru u narodu. Karađorđe je izdao narebu za odmetanje tj. mobilizaciju. Što se zima više primicala kraju dolazak novih ustanika bivao je sve veći i početkom marta njihov broj se već cenio na 10.000 ljudi.
Skoro od samog početka ustanka Karađorđev autoritet osporavali su mnogi. Karađorđe je bio poznat samo u Šumadiji. U zapadnoj Srbiji glavna ličnost ustanka bio je Jakov Nenadović, dok su u istočnoj Srbiji glavne ličnosti bile Milenko Stojković i Petar Dobrnjac. Karađorđeva opozicija se suprotstavljala pokušajima da se stvori apsolutistička vlast, i u jednom okršaju, Karađorđe je smrtno ranio Teodosija Marićevića, kneza koji ga je na svom imanju, u Marićevoj jaruzi, podržao za vođu ustanka.
Karađorđe je lično obilazio narod i dogovarao sa ostalim vođama tok borbe i pripreme za ustanak. Kao strog i dosledan, uživao je autoritet u narodu i među drugim vođama. Ostalo je zapisano da su ga se plašili zbog preke naravi i zbog spremnosti da bez kompromisa dođe do cilja.
Uticaj za zapada i istoka
Francuska nije bila spremna da pomogne Srbima, jer je u tom trenutku želela dobre odnose sa Osmanlijama. Austrija je takođe bila zainteresovana da se ne sukobljava sa Turskom. Krajem aprila imao je Karađorđe sastanak sa austrijskim kapetanom Šajtinskim. Na tom sastanku on je izrazio želju srpskog naroda, da ih Austrija primi pod svoje okrilje.
Kako je zapisano „ako im Bog dadne da osvoje Beograd, oni će ga rado, sa Šapcem i Smederevom, pa i svu zemlju, ponuditi austriskom caru i primiti jednog princa kao namesnika. Ako to austriski dvor ne htedne primiti, on će, mada nerado, da se obrati u ime naroda nekoj drugoj sili, ali turskog jarma neće više niko da trpi“. U Beču su bili skloniji da ponude posredničke uloge jednoj i drugoj strani.
Otac sedmoro dece
Đorđe je rođen najverovatnije 16. novembra 1762. godine u siromašnoj srpskoj porodici u Viševcu u Šumadiji u Smederevskom sandžaku (Beogradskom pašaluku) od oca Petra i majke Marice.
Karađorđe potiče iz siromašne porodice. Majka mu je bila Marica Živković iz Masloševa u Šumadiji. Njegov otac je zbog siromaštva često menjao spahije i mesto boravka, s obzirom da Turci raju nisu preterano vezivali za baštinu. Kako je Đorđe stasavao i služio kod imućnijih Srba i Turaka, tako se i njihova materijalna situacija popravljala.
Đorđe Petrović se oženio 1786. godine Jelenom Jovanović iz Masloševa. Iz tog braka rodilo se sedmoro dece — ćerke Sava, Sara, Poleksija i Stamenka i sinovi Sima (umro po rođenju), Aleksa (umro u 29. godini u Kišinjevu, Rusija) i Aleksandar, koji će kasnije tokom doba Ustavobranitelja biti knez Srbije.
Đorđe se istakao tokom Austrijsko-turskog rata (1787—1791) kao pripadnik srpskih frajkora, habzburške milicije sačinjene od Srba. U strahu od odmazde nakon austrijskog poraza 1791, sa porodicom je prebegao u Austriju, gde su živeli do 1794, kada je proglašena opšta amnestija. Đorđe se vratio u Šumadiju i postao trgovac stokom.
U Srbiju je avgusta 1807. došao agent ruske vojske Konstantin Rodofinikin. On se odmah umešao u razdor između srpskim ustanicima, stajući na stranu Karađorđevih protivnika, koji su želeli da ograniče njegovu vlast. Karađorđe je bio razočaran što očekivana ruska pomoć nije stigla.
Povezane vesti
Ruska vojska je jula 1810. godine po drugi put došla u Srbiju, a ovaj put je došlo i do nekakve kooperacije. Srpskim ustanicima je poslato oružje, municija i lekovi, dok je maršal Mihail Kutuzov učestvovao u planiraju zajedničkih akcija. Ruska pomoć je srpskim ustanicima dala nadu u pobedu, međutim, Rusija, suočena sa mogućom Napoleonovom invazijom, je želela da sklopi definitivni mirovni sporazum sa Turcima i tako je delovala protiv srpskih interesa. Ustanici nisu bili obavešteni o pregovorima, samo su saznali za konačne uslove mira sa Turcima.
Ovo drugo rusko povlačenje je došlo na vrhuncu Karađorđeve moći i porasta srpskih očekivanja. Pregovori koji su doveli do Bukureškog mira imali su član 8, koji se ticao Srba. U njemu je stajalo da se srpska utvrđenja sruše ako nisu bili od važnosti za Turske, da se turska vojska vrati u svoje garnizone od pre 1804. godine, a zauzvrat je Porta obećala opštu amnestiju i izvesnu samoupravu, po kojoj bi Srbi kontrolisali upravu nad svojim poslovima i prikupljali fiksan porez. Reakcije u Srbiji su bile jake, a posebno briga bila je prepuštanje tvrđava i gradova i strah od odmazdi.
Slom
Posle nekoliko godina borbi protiv Turaka i vladavine u oslobođenoj Srbiji, 1812. godine Karađorđe se morao suočiti sa vestima da su Rusi mirom u Bukureštu odobrili povratak turske vojske u ustaničku Srbiju. Karađorđe te godine posle svađe sa Mladenom Milovanovićem oko organizovanja odbrane, 18. jula doživljava nervni napad, pa vođenje države preuzima njegov sekretar Janićije Đurić.
Pokušao je organizovati odbranu ustaničke srpske države 1813. godine, ali su znatno brojniji Turci odnosili pobede na svim bojištima. Karađorđe je uvideo da je dalja borba uzaludna i početkom oktobra 1813. godine prelazi u Austriju. Prešao je preko Save, sa porodicom i pratnjom 21. septembra 1813. godine kod Zemuna. On je posle premeštanja u Golubince i Petrovaradinsku tvrđavu, stigao u Grac, dok je porodica ostala u Karlovcima, gde se sklonilo još desetine hiljada Srba.
Egzodus, povrtak i smrt
U Austriji, Karađorđe je proveo oko godinu dana, a 1814. godine prešao je u Rusiju, u Besarabiju, gd eje čekao čekao na prijem kod ruskog cara. Prema nekim svedočenjima, srpski vožd je posle sloma ustanka, usled nervnog sloma i bolesti patio od depresije, što se može videti i na portretu koji je naslikan od strane Borikovskog u Rusiji, na kome se u voždovim očima vidi velika tuga zbog tragičnih događaja koji su usledili. Čak je i jedan ruski pesnik zabeležio: „Njegove oči su pune nekakve tuge…“
Kasnije, 1816. godine Karađorđe se preko svog pisara Nauma Krnara, pridružio Heteriji, grčkom pokretu za oslobođenje u želji da nastavi borbu za proterivanje Turaka i iz Srbije. Sledeće godine je došao tajno u Srbiju, sa Krnarom i još jednim Grkom, kako bi se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji, ali je po Miloševoj naredbi ubijen. Ubistvo Karađorđa i Krnara se desilo u noći između 25. i 26. jula 1817. godine u kod Velike Plane. Miloš je znao da je Karađorđe u kontaktu Heterijom. Organizator ubistva je bio Vujica Vulićević, Karađorđev kum, izvršilac Nikola Novaković – Crnogorac, rodom Kolašinac, doseljenik iz smederevske Jasenice. Miloš je naredio da se Karađorđeva glava preparira i pošalje sultanu u Istanbul.
Iako je Prvi srpski ustanak doživeo neuspeh, a Karađorđe ubijen, ništa nije moglo da prekine put ka sve većoj autonomiji, a zatim i nezavisnosti Srbije. Osnivač je srpske vladarske dinastije Karađorđevića. U Prvom sprskom ustanku izvojevane su velike pobede, pout Ivankovačke bitke, Bitke za Loznicu, Mišarske bitke, Bitke na Čokešini poznate i kao srpski Termopil, opsade Beograda ili junačko žrtvovanje heroja sa Čegra protiv nadmoćnijeg neprijatelja.
Povezane vesti
