Kratka istorija pucanja tokom veselja: Kako su nastale petarde i vatromet?

Istorija vatrometa duga je hiljadu ili više godina, a počela je u srednjovekovnoj Kini. Postoje dva događaja koja istoričari pominju. Prvi je slučajno otkriće baruta od strane anonimnog kuvara (ugalj, sumpor i šalitra su bili uobičajeni kuhinjski sastojci) ili alhemičara u potrazi za eliksirom života u kineskoj dinastiji Tang iz 7. veka, koja je vladala od 618. do 907. godine.

Drugi veruju da je barut u 9. veku, tokom kineske dinastije Song (960. do 1279. godine), otkrio monah po imenu Li Tan, koji je živeo u provinciji Hunan u blizini grada Liujanga. Za Li Tana je izgrađen hram, a 18. aprila Kinezi slave dan pronalaska petardi, a isti kineski region je i dalje najveći svetski proizvođač pirotehnike, prenosi Punkufer.hr.
Alhemičari su nastavili da eksperimentišu sa ovom eksplozivnom smešom koju su nazvali Huo Jao ili "hemijska vatra". Ubrzo su otkrili da ako se „hemijska vatra“ stavi u stabljiku bambusa i zapali, proizvede prasak. Tada su shvatili da što je veći udeo šalitre u smeši, to je ona eksplozivnija i glasnija, te da će uređaji punjeni barutom funkcionisati različito u zavisnosti od materijala i konstrukcije.

U 10. veku petarde su počele da se koriste u vojne svrhe. U početku je cilj bilo zastrašivanje, jer do tada čovek nije mogao da proizvede toliku buku, a vrlo brzo se razvilo oružje koje je takođe trebalo da izazove štetu u razaranju. Oko 11. veka, udeo šalitre u barutu je podignut na oko 75 odsto, a ista formula se koristi i danas. Kako je barut stvarao više energije, petarde su takođe počele da se menjaju.

Od vatrenih strelica – spojenih bambusovih petardi, oko 1200. godine nastali su tzv. zemljani pacovi koji su se nepredvidljivo kretali po zemlji, a ponekad i uzletali, pa su inspirisane njima nastale - rakete.  I nije trebalo dugo da iz ognjenog koplja izroni prvi top, kojim su se na veće daljine mogle lansirati strele ili kamenje sa barutom.

Radost ili opasnost

Evropa je petarde upoznala u 13. veku. Od Kine ih je „nabavio” Rodžer Bekon, koji je bio jedan od prvih Evropljana koji je proučavao barut i njegov potencijal i tako postao vojni inženjer koji je značajno promenio način i istoriju ratovanja.

S druge strane, Marko Polo je krajem 13. veka Italijanima doneo petarde sa Orijenta, koji su bili fascinirani lepotom svetlosnog efekta eksplozije, pa se tokom italijanske renesanse vatromet razvija kao umetnička forma. Metali su dodavani vojnim raketama da bi im dali različite boje.

Osvetljene nebeske fontane ubrzo su postale stvar prestiža širom Evrope i omiljeni dodatak kraljevskim zabavama i venčanjima, a u 18. veku je počeo da se održava javni vatromet. Vilijam Šekspir takođe piše o pirotehnici i koristi je u predstavama. Zapravo, njegov teatar Globus je uništen upravo zbog požara izazvanog pirotehnikom.

Iako se koriste za zabavu, pirotehnička sredstva su opasna i za divlje životinje i za kućne ljubimce – mogu bukvalno da umru od straha. Zbog toga se sve češće traže tiše i podjednako ili čak efikasnije alternative vatrometu za velike proslave poput Nove godine na gradskim trgovima.