Da li se samo deca igraju ili igranje nikada ne prestaje? Da li je igra samo puki prostor zabave, ili nešto mnogo kompleksnije od toga? Da li se može zamisliti ljudska svakodnevica bez igre? Ili razvoj deteta? Jezik kojim govorimo? Komunikacija uopšte? Naposletku, da li se bez igre i igranja uopšte mogu zamisliti ljudi, istražuje magazin Lice ulice.
Tekst iz poslednjeg broja magazina Lice ulice, uz dozvolu njihovog uredništva, prenosimo u celini:
Malo je reči, nezavisno od jezika kojim se koristimo, koje imaju više značenja od reči „igra“. Otvorite li enciklopediju, naići ćete na njene filozofske, pedagoške i psihološke aspekte. Otvorite li Sportski žurnal, videćete da je dobra igra nekog tima nagrađena pobedom, ili da pak nije bila dovoljna za maksimalni učinak, što nadmetanju daje tragičan prizvuk. Naročito ako baš za taj tim navijate, piše Lice ulice.
Osoba koja pleše igra, dete koje slaže kockice takođe se igra, a klinac koji davi džojstik u rukama dok blene u ekran televizora po svoj prilici uživa u video-igrama. Osim ako je televizor isključen, u kojem slučaju ga treba pitati zašto to radi i kako se oseća. Naziv skupa karata je u južnoslovenskim jezicima nastao po uzoru na nemačku reč za igru (spiel), a njen engleski rođak play može, uz navedena, imati još neka značenja; recimo, za dramski komad ili borbu za moć (powerplay). Glumci dobijaju nagrade za ostvarene uloge, ali ne pre nego što ih od-igraju.
Pa opet, ako neko preuveličava određeni problem, kaže mu se: ne glumi. Isto tako, ako se neka životna nedaća ispostavi kao veoma ozbiljna i ako njeno rešavanje ne ostavlja prostora za grešku, ljudi često kažu: nije za igru.
Lako bi bilo na osnovu svega navedenog zaključiti da je igra široko područje neozbiljnosti ili makar delanja bez obzira na ozbiljnost posledica, ali stvar nije toliko jednostavna. Nema spora da poraz omiljenog fudbalskog ili košarkaškog tima može da proizvede litre suza i gubitak nekoliko kila živaca, ali nema spora ni da sport, koliko god u nekim slučajevima bio „najvažnija sporedna stvar na svetu“, ipak na koncu nije pitanje života i smrti. I upravo tu se krije mala ali važna semantička začkoljica s kojom se mora raskrstiti.
Igra je najprirodnija ljudska aktivnost kroz koju se razvijamo
„Osnov razvoja mozga dešava se kroz igre u pokretu – loptom, trčanje, prevrtanje, preskakanje – jer dete tako upoznaje mogućnosti svog tela, motoriku, stvara mreže neurona koji su nosioci mentalnog funkcionisanja. Crtanjem dete razvija imaginaciju i kreativnost, izražava svoje viđenje sveta, osećanja i stanja, na razumljiv način i sa uživanjem. Bez napora stimuliše finu motoriku, pažnju, vizuelnu percepciju, šemu tela, koordinaciju oko–ruka, prostorno planiranje na papiru, osećaj za estetsko… praveći nešto od gline, plastelina ili lego kockica, dete shvata da može da poruši to što je napravilo i da stvara iz početka, beskrajno mnogo puta, da pokušava, što je jedini način da izgradi zdravo samopouzdanje. Kroz sve vrste solitarnih igara deca komuniciraju sa svojim kapacitetima i radoznalošću, a kroz timske igre, pored navedenog, razvijaju i sposobnost da savladaju pravila, izgrade socijalne veštine i toleranciju na frustraciju“, objašnjava psihološkinja i dečja psihoterapeutkinja Marija Kulović.
Rečju, dete bez slobode da se igra preživeće i živeće, ali je pitanje u kakvu odraslu osobu će da izraste. Čini se da je potreba za igrom – u kakvom god ključu je shvatili – taman dovoljno neozbiljna da se bez nje naizgled može i taman dovoljno ozbiljna da je naprosto neophodno utažiti je.
Koliko se ozbiljno možemo, pa i moramo igrati, i čime?
Vratimo se korak unazad. Austrijski filozof Ludvig Vitgenštajn je praktično ceo svoj opus posvetio odnosu jezika i stvarnosti, kako bi pokazao da se granice onoga što osećamo i razumemo protežu do onog fenomena koji možemo da imenujemo. Tako je odnos prema sebi i svetu u njegovom delu postao područje „jezičkih igara“, kako ih je nazvao, koje pokazuju proizvoljnost jezika, ali i ozbiljnost koju jezik u sebi sadrži.
Poznat je primer da izraz „voda!“ može značiti naredbu, konstataciju i odgovor na neko pitanje. Isto tako, izmišljena reč ili reč izrečena van konteksta (recimo, viknuti „voda!“ usred poslovnog sastanka) neće značiti ništa. Vitgenštajn je smislene i besmislene razmene podveo pod kišobran igranja, zato što sama igra podrazumeva kontekst, podrazumeva predvidljivost, rečju, podrazumeva odnošenje ka spolja. Inače nije igra.
Utakmica za dva fudbalska tima se makar na papiru odvija pod istim uslovima. Lopta je okrugla, nadmetanje traje devedeset minuta, dva žuta kartona daju crveni i tako dalje. Deca igraju žmurke samo ako svi računaju na to da onaj koji broji, skriven iza drveta ili naslonjen na zid, neće gledati gde se ko skriva (iako svi gledaju, ako mogu). Poker je moguće igrati samo ako niko ne krije dodatne karte u rukavu.
Dramski komad postavljen na pozorišnu scenu – ili theatre play – postaje igra u prećutnom dogovoru glumaca, reditelja i publike da će svi skupa poštovati pravila bontona i zanatske izvedbe. Ako ljudi u sedištima ćaskaju ili glumac odluči da usred monologa odšeta sa dasaka koje život znače i ode kući, više nema govora o komadu igre koji je trebalo da se od-igra.
Na koncu, čak i igre koje ljudi igraju sa sobom podrazumevaju nekakva pravila. Pasijans je moguće otvoriti samo na određeni način; šah se najčešće igra udvoje, ali brojni entuzijasti širom sveta svakodnevno vuku poteze sami protiv sebe, s jednakim uživanjem. Čak i tada, top mora da se kreće pravolinijski, lovac dijagonalno, a pešak naprosto ne sme da počne da preskače druge figure kao da je konj. Igra je polje slobode, ali i razumevanja kontekstualnih ograničenja.
No, ona sadrži još jedan važan, temeljni aspekt koji se naizgled potire s poslednjim navedenim: neretko je nesvrhovita u odnosu na krajnji rezultat procesa igranja.
„Kada se setimo kako smo se i zašto igrali kao deca, zašto nam je igra tada bila važna, niko od nas se nije igrao da bi nešto naučio ili nečim ovladao, niti da bi postigao neki naročit cilj. Igrali smo se jer smo uživali u tome, a to uopšte ne znači da smo uvek bili radosni, nasmejani i rastrčani, niti da smo uvek znali šta je poenta. Igra je nekad teška, nekada izazovna, konfliktna, zbunjujuća, toliko puta bi da odustaneš… ali istrajavaš, jer te nešto vuče, čak i kada ne znaš šta je to nešto; ima u igri neke slutnje da ima nečeg više od ovoga sveta i života, nečeg više u tebi samom i kada se igraš, kao da ulaziš u polje potencijala u kojem znaš da svet i sve u njemu može biti mnogo toga, a ne samo ono što su te učili i što je okolnostima zacrtano“, kaže za Lice ulice doktorka pedagogije Nevena Mitranić.
Taj se poriv prenosi i u odrasli život, gde se pomaljaju pomenuti parametri ozbiljnosti. U smrtnoj opasnosti, naravno, nema tog ljubitelja jamba koji će izvaditi kockice i predložiti partiju; ali u praktično svim drugim okolnostima – pa i terminalnih faza bolesti, gubitka voljene osobe, posla ili nečeg trećeg – velika je šansa da hoće. Štaviše, neretko se u graničnim situacijama najradije i pribegava igri.
Čovek je biće koje se rodi i umre, ali skoro sve vreme između dva nesporno najvažnija događaja u svom postojanju provede u nekoj vrsti zaigranosti, čak i kada to ne primećuje. Ili makar tome teži. I još: igra se usvajajući pravila igre, unapređujući ih, razumevajući kontekst i ponešto noseći iz tog procesa. Zanemari li nešto od navedenog – prekrši li pravila, recimo, ili ako zanemari druge u svojoj igri – često kažemo da se pre-igrao.
Vratimo se još jedan korak unazad – isplatiće se, potpisnik redova obećava. U vreme dok je filozofija bila rodno mesto sveukupnog razmišljanja o čoveku (rečju, pre nego što se razbila na paramparčad brojnih humanističkih nauka), nemački pisac i filozof Fridrih Šiler postavio je igru kao fundamentalni antropološki princip.
Preuzevši Kantovu podelu na nužnost i dužnost – nužnost da se jede, recimo, ni u čemu drugačiju od životinjske, odnosno dužnost da se hrana deli – ustanovio je da ta dva kapaciteta čoveka određuju, ali da čovek postaje samoodredljiv tek kada u sebi pomiri ono što ga spolja definiše.
To pomirenje, iako iz perspektive pukog samoodržanja nesvrhovito, skoro da je neminovno. Na scenu stupa ono što Šiler naziva urođenim nagonom za igrom, to jest nečim što goni čoveka da se zainteresuje i za sebe i za druge, za potrebe svoje i potrebe svoje zajednice, za odnos materije i forme.
Igra kao kontaktno mesto nužnosti i dužnosti ponajbolje se, smatrao je on, usavršava u estetskom, umetničkom, dakle u svetogradnji u kojoj bez posledica ispitujemo šta je sve moguće uraditi i napraviti u odnosu na ono što već postoji.
Možda ova teza deluje previše osamnaestovekovno i za današnje potrebe anahrono, ali bi se isto moglo reći i za poznatu sentencu da je dete otac čoveka – Sigmund Frojd, još jedan German! – pa bi opet malo ko rekao da otac psihoanalize nije bio u pravu u ovoj „jezičkoj igri“.
A kako danas obrazovni sistem tretira naše mlade roditelje?
„Niko neće osporiti da je igra važna, ali danas se najčešće što kroz obrazovne politike, što kroz medije, što kroz rad NVO, što kroz različite privatne prakse (pisanja priručnika za roditelje i vaspitače, pravljenja blogova i vlogova, reklamiranja didaktičkih igračaka) ona promoviše samo kao instrument, način da se postigne neki predviđeni cilj. Mi znamo šta je za decu važno i šta treba da postignu, a igra tu dođe kao kašika šećera da se lakše proguta lek. Naravno da se kroz igru sve lakše podvali. Samo niko ne dovodi u pitanje šta to deci podvaljujemo, i odakle nam uopšte ideja da im život treba podvaliti“, kaže Mitranić.
Prema njenim rečima, igra kao transformativni potencijal ne može se prikačiti na postojeći obrazovni sistem, koji potencira reprodukciju i navikavanje, a koji decu svodi na „primaoce obrazovnih usluga“. Onda i pozitivni pomaci postanu pogrešno sprovedeni, a inkorporacija igre u obrazovanje pretvori se u sistemsku aproprijaciju same igre. Kao primer se ukazuje reforma u predškolstvu, pokrenuta 2018. godine s donošenjem Osnova programa „Godine uzleta“, a koja igru – istraživanje, transformaciju i isprobavanje – vidi u centru programa i rada u vrtiću.
Slično je i s drugim pokušajima: uzalud obuka nastavnika o interaktivnim metodama ako i dalje postoji precizan plan i program po kojem se učenici ocenjuju; uzalud projektne nastave ako i dalje postoji razredno-predmetno-časovni sistem; uzalud tereni i igrališta ako se izrađuju po ustaljenim stereotipima; uzalud predavanja i edukativne emisije o važnosti igre ako se igra kontekstualizuje kao zafrkancija ili dresura za veći IQ ili osiguravanje uspeha deteta, i to u svetu u kojem garancije za tako nešto jednostavno nema.
„Odvajanje igre od učenja nije ni loše, ako ćemo učenje da tumačimo kao reprodukciju i dresuru. Opasnije je ono što se zapravo dešava – da se igra tako shvaćenom učenju podredi i da se sve vreme provedeno u institucijama, pa i slobodno vreme naše dece, oblikuje takvim aktivnostima. Dobijemo gomilu šarenih laža da se deca zabave, da im brže prođe vreme, pa još usput da nešto i nauče, a da im se ne ostavi prostora da se pitaju, da se začude nad svetom, da uživaju u njemu. Da ne svedemo priču na decu – jer igra nije samo dečja stvar – šta nas odrasle više ispunjuje: da za potrebe posla naučimo neki nov program, jezik ili alat, ili da radimo nešto što smo sami birali, iako nema instrumentalnu funkciju, da plešemo, sviramo, čitamo, šetamo, otputujemo? Šta je ono što za nas, a ne za ekonomiju, ima više smisla i kada imamo osećaj da rastemo kao ljudi? Isto tako i igra deci ima više smisla nego, recimo, škola. Nadležne institucije se igri neće suprotstaviti, čak će podržati njeno korišćenje, ali samo dok se ona uklapa u određenu ideju očekivanja koja je vrlo kruta i oblikovana što zastarelim teorijama, što ekonomskim interesima. I nije to problem samo naše države, globalno gledano su retke zemlje koje se odupiru tome da se obrazovanje postavi za dobrobit dece, a ne za ekonomsku dobit različitih profitera“, zaključuje Mitranić.
Posledice nedostatka slobode da se igra
Sumoran je pejzaž, naročito ako se osmelimo da u sebi i drugima vidimo posledice nedostatka slobode da se igra.
„Detetu koje se ne igra nedostaje imaginacije, ono teško razume, ispoljava i artikuliše osećanja. Može imati problema u kognitivnom funkcionisanju – slabu koncentraciju, pažnju, pamćenje, lošiju finu motoriku poput držanja olovke. Detetu koje se ne igra i ne istražuje svet oko sebe i samoga sebe u tom svetu nedostaje unutrašnja šema vlastitog tela; nespretno je, sudara se, tetura se kad stoji zatvorenih očiju, nekada ne može prepoznati delove tela u ogledalu. Nedostaje mu radoznalost, a bez nje se ne može razvijati ni inteligencija. Dete sa emotivnim problemom, na primer samopouzdanjem, ne igra se slobodno, ne dopušta sebi da pogreši, ne želi da počne da crta ili mesi glinu jer se plaši da mu to neće ispasti kako treba. Kroz terapiju se ova deca ohrabruju da probaju i pogreše, rečju – da se igraju. Neulaganje u razvoj imaginacije daje odrasle ljude rigidnog ponašanja i shvatanja“, zaključuje Kulović.
Za kraj, pozovimo se ponovo na Šilera, koji se pak poziva na Kanta kada kaže: sapere aude, ili: osmeli se da budeš mudar. Možda bi najmudrije bilo odgovorno se osloboditi straha i – igrati se.
Autor teksta: Stefan Slavković
Ovakvi tekstovi u magazinu Lice ulice mogući su zahvaljujući vašoj podršci. Podržite Liceulice pretplatom ili donacijom. Ili jednostavno – kada vidite kolportera, zastanite i kupite svoj primerak.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare