(FOTO) Klimtov "Poljubac" kroz "klot i frket": Remek-dela na odevnim predmetima Gordane Krstović

Iza svega stoji veliki trud i rad jer Krstović svakodnevno 12 sati i više provodi izrađujući kape, šalove, rukavice, suknje, pantalone, haljine, džempere, mantile, čarape...

"Ja ne radim da bih živela, već živim da bih radila i s obzirom na to da sve ovo fanatično volim, nije mi teško. Sigurnih 12 sati i više provedem radeći. Kratki su mi dani za sve ideje koje mi padnu na pamet i malo mi je ove dve ruke da bih stigla da uradim sve što mi je u glavi", priča Krstović za N1.

Opsesija, ljubav, beg od stvarnosti...

Na pitanje kada je počela da se bavi ručnim radovima i kako se obučavala, kaže:

"Za sve su u stvari krivi baba i deda, oni su me othranili. Nisam imala sreće da imam valjanu, zdravu primarnu porodicu ali sam imala njih i maksimalno su se trudili da naprave nešto od mene. Zahvalna sam im na tome, kao što sam zahvalna i biološkim roditeljima što nisu bili roditelji kakvi su trebali da budu. Da je bilo drugačije, ja danas ne bih bila ovo što sam".

Sa pet godina je, ističe, prvi put uzela igle u ruke.

"Zbog zdravstvenog problema sa nogom koji me je snašao tako malu, morala sam mesecima da mirujem jer je noga dugo bila u gipsu do kuka. Tada je baba, koja se ceo život takođe bavila raznim ručnim radovima, stalno praveći od ničega nešto, kako bi me animirala, izmislila učenje nizanja petlji i takmičenja u brzini sa njom. To su bili neki počeci kojih se sećam. Moje sedenje na naslonu kreveta, iza njene glave, praktično za njenim vratom i gledanja kako ona vešto upliće niti i prepliće prste i kako iz svega toga na kraju ispadne neki unikatan rad. Od nizanja petlji, do današnje umešnosti da izradim sve što vidim ili mi padne na pamet, bilo je i sečenja vune sa igala kako bi se igle oslobodile jer sam toliko stezala, da nije bilo šanse da se petlje svuku. Onda je stigla i prva haljina za Barbiku i prvi džemper u višim razredima osnovne škole. Bio je u tri boje zelene, na pruge", priseća se Gordana.

Pitamo je kojim zanimanjem se bavila pre izrade ručnih radova.

"Svašta sam u životu radila kako bih zaradila neki novac, ali mi je kreativnost uvek bila na prvom mestu i s vremenom sam je samo usavršavala. Često mi se čini da ni sada još uvek ne znam mnogo toga, pa stalno nešto novo učim i usavršavam se, param i prepravljam jer nikad nisam zadovoljna osrednjošću, trudim se da sve bude tip-top", kaže.

A na osnovu čega je Gordana procenila da će njeni radovi imati prođu u svetu u kom se danas većina ljudi oblači uniformisano, bez potrebe da budu drugačiji od ostalih?

"Nisam se bavila procenama i kalkulacijom i nisam ovo počela da radim zarad sticanja ne znam kakvih materijalnih dobara, procenjujući tržište ili zainteresovanost kupaca. Meni je ovo ljubav, ovo je posledica potrebe da se sklonim, udaljim i pobegnem od tužnog i ružnog sveta koji me okružuje i sa kojim sam morala da se suočim još kao dete. Sveta sa kojim se nikako ne razumem. Doduše, više oni mene ne razumeju, sigurna sam", naglašava.

To je, kako dodaje, "terapija" bez koje ne može, opsesija sa kojom leže i ustaje. "Zbog nemogućnosti da promenim i ulepšam taj ružni svet, ja sam se okrenula sebi, učenju, čitanju, eksperimentisanju u radu, pravljenju nekog svog sveta. Ovim lečim sve svoje tuge, promašaje, frustracije, traume, tragedije...", dodaje.

Ne razumem, kaže Gordana, "armiju ljudi koji se ufitilje u serijski proizvedenu odeću i obuću".

"Ja sam oduvek imala potrebu da budem različita od drugih, da budem prepoznatljiva, da imam ono što drugi nemaju ili ne mogu da imaju. Čak mi ni ljudi, koji su svi kao izašli ispod istog nakovnja i oni koji mogu da budu svačiji, nisu zanimljivi", kaže.

Od "nakurnjaka" do Van Goga i Kandinskog...

Ne postoji odevni predmet koji Gordana nije napravila, a "lansirala" je i neke davno zaboravljene. Tako su brojni mediji izveštavali o tzv. "nakurnjacima", koje naša sagovornica pravi kao "štos", dok su nekada štitili i grejali muškarce.

"Radim sve, od kapa, šalova, rukavica, letnjih topova, sukanja, pantalona, haljina, džempera, mantila, čarapa, pravila sam igračke, nakurnjake sa likovima iz crtanih filmova ili nekih video igara, maske u vidu kapa za Halloween. Heklam, štrikam, vezem, znam da tkam ako mi neko postavi potku, šijem", priča nam Krstović.

Prošle godine je, kako dodaje, počela i obuću da radi ali nije završila u potpunosti započeto, tako da pet pari naheklane obuće čeka da dobije đon.

"Počela sam da pravim odevne predmete i od heklanih stolnjaka, zavesa, šustikli, miljea... Šteta da stoje i skupljaju prašinu, ovako imaju upotrebnu vrednost. Sklapam gotove delove kao Tetris, dodam još po neki detalj, cveće uglavnom. Od kožnih ostataka takođe pravim svašta, opheklam i uklapam. Igram se u stvari, moram svašta da probam i sve što je neobično mi je izazov. Od glave do pete sam u stanju da vas unikatno obučem i da to bude vrhunski kvalitet i jedinstven dizajn", kaže.

Našu pažnju na društvenim mrežama privukli su džemperi koje Gordana izrađuje sa motivima najpoznatih slika iz svetske umetnosti. Pitamo je - kako je uopšte moguće preneti jednog Gustava Klimta "uz klot i frket".

"Sve je moguće pretvoriti u ručni rad. Svaku sliku, fotografiju. S obzirom na to da sam već prevazišla sve jednostavne radove a ne volim da radim one koji se masovno štancuju i koji imaju šeme, počela sam da izmišljam šta bih mogla da radim, te su tako i nastali svi ovi zahtevni vezeni džemperi, Van Gog, Munk, Klimt, Vermer, Pikaso, Dali, Modiljani, Kandinski. Ako vam kažem da je lako, nećete mi verovati. Prvo se uradi jednobojna osnova od boje koja preovlađuje kao pozadina na slici, zatim se slika koja se želi po veličini prilagodi odevnom predmetu, ucrta se u mrežu kvadratića i krene se sa vezom, boja po boja. Nekako sam sposobna da selektivno pratim samo jednu boju dok je ne završim, a zatim prelazim na drugu. I tako sve dok ne osvane slika na podlozi. Slično kao Vilerov goblen što se radi", objašnjava.

A koji sve junaci iz sveta književnosti i filmske umetnosti su "prošli kroz Gordanine prste"?

"Mnogo čitam i gledam serije i filmove dok radim, s obzirom na to da mnogo toga mogu na slepo da radim, ne gledajući u rad, pa me svašta inspiriše. Do sada sam iznedrila Frida Kalo rukavice, suknju; Stiven King grejače, inspirisana knjigom "IT"; Mali princ rukavice; Snežnu kraljicu Elzu 3D dečje čarape (3D jer ima kikicu koja visi sa čarapa); Džokerovu devojku - dečje čarape koja ima praporce na kikicama; Mister Bin čarape, Atack on Titan kapa masku, Mapetovce nakurnjake, Minjon kapu, čarape, patofne; kape Gargamel, Silvester, Šilja, Tasmanijski đavo, Šrek, Beti Bup; igračke prasići iz Axe igrice, Paw patrol kape, viking kape... Posebno su mi drage muzičke čarape sa početnim akordima Van Gogove pesme 'Neko te ima noćas'" i puzla čarape, koje sam se baš namučila da uradim. Radila sam i sa veštačkom inteligencijom, odnosno, fotografije kapa koje je napravila AI, ja sam oživela bez ikakvih šema", priča nam Gordana Krstović.

"Oni koji imaju novca u Srbiji žele samo da plate firmu, logo i etiketu"

Pitamo Gordanu Krstović i da li može da živi od svog rada.

"Preživljava se. U zavisnosti šta ko očekuje i želi od života, može da se živi. Meni ne treba puno da bih bila srećna. Najvažnije je da radim posao koji volim i da me ideje ne napuštaju, da mi nije mučno da ujutru ustanem i radim ceo dan. Malo prčkam po baštici sa povrćem, malo majstorišem hobi alatom po kući, ponekad odem negde", kaže.

Želi da veruje, kako navodi, i da su kupci njenih rukotvorina "sve neki posebni ljudi". "Mnoge moje kreacije koje sam iznedrila, ne može svako ni da iznese. Neobične su, stoga imam utisak da i kupac mora biti neobičan. Važno je da me prepoznaju, da im se sviđaju moje lude ideje i da su spremni da za njih i plate", istakla je Krstović i dodala da radove prodaje isključivo online i u inostranstvu.

"Ovde ljudi kao da ne znaju da prepoznaju kvalitet ili nemaju dovoljno novca da ga plate. Nažalost, svemu tome su doprinele i mnoge žene, koje kao da se takmiče koja će za manje novca da uradi nešto, nipodaštavajući time i sopstveni i tuđ rad, pa je tržište obesmišljeno. Takođe, ovde oni što imaju novca, pate da imaju štancovane, markirane stvari poznatih svetskih kreatora. Nema veze što je takav primerak napravljen u seriji od nekoliko hiljada ili stotina hiljada, ni to što je možda napravljen od prosečno kvalitetnog materijala, važno je da plate firmu, logo i etiketu", zaključuje Gordana Krstović.