Sa 94 godine, Margarita Ćiarleta - duhovita, prkosna i nezavisna, ali i veoma tajnovita kada je reč o sopstvenoj privatnosti, poslednja je osoba koja svakodnevno nosi vekovima staru tradicionalnu odeću sela iz kog potiče.

Turisti koji prolaze kaldrmisanim uličicama ne dolaze samo zbog planinskih pejzaža ili raskošnih crkava. Oni tragaju za „Nona Margaritom“ ili, kako je meštani zovu, „L’Ultima Regina“ (Poslednja kraljica).

Često lutaju selom, kucajući na vrata, dok je ne pronađu i ne slikaju se s njom. Ipak, Ćiarleta odbija reflektore. Ona insistira da nije zvezda i da je samo obična baka ponosna na svoje seoske korene.

Ona nosi istu vrstu tamne vunene haljine sa dugim crnim rukavima i pamučnom trakom za glavu još od svoje 18. godine. „Oduvek mi se dopadala ova odeća i ponosna sam što je nosim“, rekla je za CNN.

Dve nošnje Skana

Vekovima su žene u Skanu imale dva tipa odeće: jednu, svakodnevnu, za poljske radove i kućne poslove, koju Ćiarleta nosi i danas i drugu, svečaniju, bogato izvezenu s ukrašenim prslukom i kapom, nošenu nedeljom u crkvu i tokom praznika.

Danas poneke žene oblače svečane nošnje za povorke i proslave, ali samo Ćiarleta svakodnevno nosi odeću svojih predaka. Čak i nedeljom, ostaje pri radnoj nošnji, kombinujući različite verzije - crne ili tamnoplave s belim detaljima.

„To je bila, i još uvek je, moja obična svakodnevna odeća“, kaže ona.

„Moj muž je nikada nije voleo, ali to me nije sprečilo da je nosim svakog dana, i na njivi i na proslavama.“

„Sve radim sama“

Ćiarleta je ceo život provela u Skanu. Od smrti svojih dveju sestara, koje su takođe nosile tradicionalnu odeću, postala je poslednja žena u selu u takvom izdanju. Njena jedinstvena pojava brzo je postala zapažena van sela, zahvaljujući društvenim mrežama.

Lokalne vlasti sada nastoje da UNESCO uvrsti ovu nošnju u nematerijalno kulturno nasleđe.

Rođena i odrasla u Skanu, Ćiarleta od 1950. živi u istoj kamenoj kući. I pored godina, svakodnevno sama obavlja kućne poslove i povremeno koristi štap za hodanje.

„Ujutru radim sve - sređujem baštu, kuvam, malo prošetam. Provodim vreme s prijateljima, komšijama i porodicom. Ponekad idem do polja iznad sela“, kaže.

Nekada je svakodnevno odlazila u lokalni bar na espreso, ali je s tim prestala.

Rado kuva za unuke domaću testeninu i njoke s raštanom, lokalni specijalitet. Oni joj zauzvrat pomažu da otera turiste koji previše navaljuju.

„Divni su, stalno paze na mene. Vrlo sam srećna što ih imam“, kaže.

Iako rado prima posetioce i ne smeta joj da je fotografišu, odbila je televizijske ekipe, a jednom je i oterala radoznale turiste koji su ušli kroz njena otvorena vrata.

Život koji se menja

Skano je nekada bio bogato selo, sa porodicama koje su gradile palate i crkve. Danas, nakon masovnog iseljavanja, od nekadašnjih 4.000 stanovnika ostalo je jedva 1.600.

„Ranije smo svi vredno radili, ali smo uvek bili zajedno“, kaže Ćiarleta, prisećajući se starih vremena kada je čuvala ovce, skupljala drva i obrađivala zemlju. „Sada toga više nema. Nedostaju mi običaji, moj muž i vreme kada je selo bilo puno ljudi.“

„Srećna sam sa svojim životom“

I pored gubitaka, Ćiarleta kaže da nije nostalgična. Uživa u savremenim pogodnostima i mirnijem životu.

„Radila sam na njivi do svoje 70. godine. To je bio fizički zahtevan život. Danas je mnogo lakše. Imam više vremena za sebe i naučila sam šta znači odmor.“

Nikada nije napustila Skano, osim par puta radi posebnih prilika, a u inostranstvo nije išla. Putovanja je ne privlače, pa ni sada ne planira da menja svoje navike.