Osećaj stida i nije toliko loš: Može li da nas učini boljom osobom?

Lifestyle 18. maj 202423:33 2 komentara
shutterstock

Sećate li se šta je bio poslednji razlog zbog kojeg ste se postideli. Konfučije i drugi drevni kineski filozofi verovali su da osećaj stida i nije toliko loš – i da nas može odvesti ka najboljem sebi.

Stid se javlja u svakodnevnim situacijama, ili može biti mnogo prisutnija emocija koja potpuno zamračuje naše viđenje samih sebe. Britanski klinički psiholog Piter Fonađi nazvao je stid „osećnjem kojim uništavamo samog sebe“. Stoga nije iznenađujuće da kada je osoba sklonija ovoj vrsti osećanja, bude u većem riziku od anksioznosti ili depresije, piše Gardijan.

„Jedna stvar koju stid često čini je da podstakne ljude da žele da se sakriju, da pobegnu, da u suštini žele da potonu u zemlju i nestanu“, ističe psiholog Džun Prajs Tangi u intervjuu za Američko udruženje psihologa.

Ukoliko otkrijete da vas stid često proganja, moglo bi vam biti od pomoći da preformulišete kako gledate na njega, čemu služi i njegov izvor. Kod većine ljudi stid je odgovor na uočene sudove drugih, drevna filozofska tradicija konfučijanizma karakteriše stid drugačije. U konfučijanizmu, stid je ključno sredstvo koje nas vodi ka svom najboljem ja, a imamo više moći nad njim nego što smo toga svesni.

Ove konfučijanske perspektive mogu promeniti način na koji razmišljate o sramoti.

Stid nam može pomoći da postanemo bolji ljudi

Konfučijanizam je bio kineska filozofija usredsređena na društvene i etičke vrednosti. Za njene principe znamo zahvaljujući zbirkama dijaloga i priča o filozofu Konfučiju i njegovim sledbenicima Menciju i Sjincuu. Sva trojica su govorila o sramoti, ali ne kao potpuno lošoj stvari.

Četiri najvažnije vrline bile su dobronamernost, pravednost, mudrost i pristojnost, prema Menciju. Svaka od njih je bila zasnovan na nekoj vrsti emocija ili stava, objašnjava profesor Brajan V. Van Norden. Dobročinstvo je zasnovano na saosećanju za patnju drugih, na primer.

Pravednost je povezana sa našim osećajem stida. Stid bi mogao da vodi čoveka ka pravednosti. To nije bilo nešto što vam se dogodilo ili što je izazvao neko drugi, već emocija koju ste gajili, napominje Jing Iris Hu, filozof sa Univerziteta Konkordija.

Stid nastaje kada prepoznamo nedostatak u našem karakteru. Možda nas je sramota kada se na neki način prodamo, kaže Van Norden, ili kada postoji nesklad između naših moralnih standarda i naših postupaka. Drugi primeri kvaliteta stida koji se pominju u konfučijanskim tekstovima uključuju izgovaranje onoga što ne mislite, preterano laskanje bez iskrenosti ili pokušaj da budete nečiji prijatelj „iako gajite zlu volju prema njima“.

Imamo li kontrolu nad stidom?

Stid pomaže da poboljšamo svest o tome šta je ispravno, a šta pogrešno, ali to ne znači da treba da ga osećamo sve vreme.

Konfučijanski tekstovi su podsticali ljude da neguju sopstveni osećaj stida tako što sami određuju šta rade i zbog čega ne osećaju stid.

Mencu je ispričao priču o prosjaku koji odbija da prihvati hranu od nekoga ko ga vređa zbog njegove odrpane odeće. Ovo ilustruje ideju da čak i kada neko tvrdi da je neki vaš aspekt sramotan, ne morate da se stidite.

Konfučijanci su tvrdili da ono čega su se ljudi konvencionalno stideli, kao što je siromaštvo ili nizak društveni status, zapravo nisu mane. Sjincu je napravio razliku između dve vrste stida: stida zbog površnih stvari, kao što su bogatstvo ili odeća, i iskrenijeg stida koji dolazi iz nas samih ako radimo nešto protiv sopstvenih vrednosti. Prosjak se možda stidi, ali to nije pravi stid koji otkriva nedostatak karaktera.

„Smatram da je to veoma ohrabrujuće i oslobađajuće: znajući da je u redu osećati se tako, ali i znati da to nije prava vrsta srama“, ističe Jing Iris Hu.

Pixabay

Ako imamo veću kontrolu nad tim kada osećamo stid, to nam može pomoći da se suprotstavimo nerazumnim ili supresivnim standardima. Ovo je ključno kada se ponekad naši moralni stavovi razlikuju od društvenih normi, na primer, ako se žena stidi zbog toga kako je obučena ili se osoba stidi zbog svoje seksualnosti. Ovo je lakše reći nego učiniti, priznaje Hu. Ako se stalno suočavate sa opresivnim standardima, teško je, a ponekad i nemoguće, ne osećati stid.

Stid izvodi složen ples između pojedinca i društva. To je deo našeg individualnog moralnog pejzaža, ali se formira kroz naše reakcije i učešće u društvenim normama i vrednostima. Ali sledbenici Konfučija su insistirali na tome da imamo izvesnu autonomiju nad stidom.

Sramota se ne može lako kategorisati kao pozitivna ili negativna

U prvom trenutku stid se teško doživljava, ali dugoročno gledano, može nas navesti da se ponašamo na način zbog kojeg ćemo biti ponosni u budućnosti.

„Omogućava vam da postignete moralni napredak“, kaže Đingji Dženi Džao, filozov sa Nidam risrč instituta u Kembridžu, i autorka dela Aristotel i Sjincu o stidu, moralnom obrazovanju i dobrom životu. „To je jedna od osnovnih karakteristika ljudskog bića.“

Konfučijanci nam ne bi savetovali da se valjamo u stidu. Oni bi predložili da ga koristimo kako bismo postali bolja osoba.

„Mogli bismo da uporedimo stid sa bolom. Nikad nam ne prija, ali ponekad je veoma koristan“, napominje je Hu.

Kada pokušavate da odlučite šta da radite, stid može biti koristan moralni kompas. Zapitajte se da li bi me bilo sramota da budem takva osoba? Da li bi me bilo sramota da ovo uradim? To vas može sprečiti da uradite pogrešnu stvar“ savetuje Van Norden.

Stid je neophodan za rast

Život bez stida je nemoguć, a nije ni poželjan. Ako stid traje dugo, to je ili zato što imate neki društveno neprihvatljiv aspekt koji ne možete da promenite, pa stoga možda ne vredi da se stidite zbog toga, ili nastavljate da radite nešto što je protivno vašim moralnim vrednostima a „niste uložili istinski napor da promenite taj deo sebe koji smatrate sramotnim“, kaže Van Norden.

Ipak, konfučijanci su priznavali da ljudi prave greške. Sramota nije tu da nas kazni zato što nismo savršeni – to je znak da je vreme da se popravimo. Smatrali su da je odlučivanje o tome šta radimo i zbog čega se ne stidimo deo našeg razvoja kao osobe.

Ovaj proces nije trebalo da se desi preko noći. Postoji bajka o seljaku koji nije bio mnogo pametan. Bio je zabrinut što njegove biljke ne rastu dovoljno brzo, pa ih je vukao kako bi im pomogao da postanu više. Hvalio se sinu, koji je sve useve pronašao osušene u polju – izvađene iz korena.

To je „metafora za moralni razvoj. Želite, ali ne možete sebe da naterate da rastete brže nego što ste u mogućnosti“, naglašava Van Norden.

Ovo je takođe optimističan zaključak konfučijanaca: svi smo sposobni za boljitak.

„Nemojte misliti o sebi kao o nepromenljivoj stvari koja se nikada ne menja. Naprotiv, stid nam pomaže da preispitamo šta je pošlo naopako – da sačuvamo dobro i da se rešimo lošeg“, naglašava Džao.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare