"Ostrvo antraksa": Misteriozno mesto koje niko ne posećuje - možda još nije potpuno bezbedno

Oblikovano ratom i tajnama, ostrvo je prošlo kroz mnoge faze, a danas je nenaseljeno i bez posetilaca, dok je njegova priča često poznata pod zlokobnijim nadimkom „Ostrvo antraksa“.

Mnogo pre Drugog svetskog rata, koji je obeležio njegovu sudbinu, ostrvo je bilo prilično neupadljivo. Najraniji zapisi iz 16. veka opisuju ga kao šumovito ostrvo koje su povremeno koristili lokalni klanovi. U narednih 200 godina dobilo je nešto na značaju, ali tek marginalno. Lokalno stanovništvo koristilo ga je za ispašu ovaca, kao i mesto za ribolov. Mala poljoprivreda bila je njegova glavna namena, pa je imalo određeni značaj za život u ruralnim zajednicama, penosi Farout magazin.

Do početka 20. veka ostrvo više nije bilo naseljeno. Kako tamo niko nije živeo, retko ga je ko posećivao, a razvoja nije bilo, ubrzo je privuklo pažnju britanske vlade. Godine 1942, usred Drugog svetskog rata, britanski vojni vrh preuzeo je ostrvo. Postojao je stvaran strah da će Adolf Hitler i nacistički režim upotrebiti biološko oružje protiv saveznika, pa je Britaniji bilo potrebno da razvije sopstveno kao sredstvo odvraćanja.

Vlada je primetila izolovan položaj Gruinarda, kao i činjenicu da je potpuno okružen vodom, što ga je činilo idealnim za zadržavanje kontaminacije i pogodnim mestom za tajne vojne eksperimente. Kao deo šire operacije „Vegetarian“, fokus je bio na antraksu, smrtonosnoj bolesti koju izaziva bakterija Bacillus anthracis i koja može da opstane u zemlji decenijama.

Ubrzo je na ostrvo dovedeno 80 ovaca koje su puštene da slobodno lutaju. Naučnici su potom aktivirali uređaje sa sporama antraksa u njihovoj blizini kako bi testirali efikasnost oružja. Ovce su se brzo zarazile i većina je uginula u roku od nekoliko dana – test je bio „uspešan“. Pokazalo se koliko je antraks opasan i kakav bi haos mogao izazvati u naseljenim područjima, ali problem je bio što su leševi morali da budu spaljeni da bi se sprečilo širenje bolesti, a još veći problem je bio to što spore nisu nestale.

Pokušaji čišćenja nisu uspeli, a naučnici su shvatili da su spore prodrle duboko u tlo ostrva. Zbog izuzetne otpornosti antraksa, ostrvo je proglašeno nebezbednim, pa je vlada odlučila da ga stavi u karantin i zabrani pristup ljudima i životinjama. Ostrvo je ograđeno i obeleženo upozorenjima, iskrcavanje je zabranjeno, a samo istraživači sa posebnom dozvolom mogli su da ga posećuju.

Od kraja 1970-ih raslo je nezadovoljstvo britanske javnosti zbog ostrva i spora antraksa koje su i dalje bile prisutne. Godine 1981. pažnja medija naglo je porasla nakon što je misteriozna grupa Dark Harvest Commando tvrdila da je rasula kontaminirano zemljište sa Gruinarda po raznim državnim objektima. Pritisak na vladu je porastao i ona je ubrzo pristala na temeljno čišćenje ostrva.

U narednim godinama započet je izuzetno skup proces dekontaminacije. Najzagađeniji slojevi zemlje su uklonjeni, a celo ostrvo je prekriveno sa 280 tona rastvora formaldehida. Vremenom su ponovo uvedene ovce, čije je zdravstveno stanje pažljivo praćeno kako bi se proverilo da li je ostrvo bezbedno.

Konačno, 1990. britanska vlada je zvanično proglasila ostrvo sigurnim i prodala ga za 500 funti – istu cenu za koju ga je kupila 48 godina ranije – naslednicima prvobitnog vlasnika.

Danas je ostrvo prazno, bez stanovnika, a priroda ga je uglavnom povratila. Veliki požar zahvatio ga je 2022. godine, ali su danas biljni i životinjski svet u dobrom stanju. Ipak, ostrvo se i dalje ne posećuje – delom zato što je u privatnom vlasništvu i nema infrastrukture, a delom zbog preostalih strahova da možda nije potpuno bezbedno.

Reputacija Gruinarda kao smrtonosnog ostrva i dalje traje, ali danas ovo nekada kontaminirano mesto služi kao podsetnik na opasnosti ratovanja i dugotrajne posledice koje ono može ostaviti.