Ostrvo prognanika i mafijaških bosova: Kako je nekadašnji "italijanski Alkatraz" postao jedno od poslednjih utočišta prirode na Mediteranu

"Odmah mi je bilo jasno da na Sardiniji ne postoji nijedno mesto poput ovog – zapravo, tek nekoliko lokacija na celom Mediteranu može da se pohvali ovakvim stepenom očuvanosti prirode“, kaže ronilac na dah Alesandro Mazala, prisećajući se za NationalGeographic svojih prvih zarona u vode oko Asinare, ostrva u zapadnom Mediteranu, nedaleko od obale Sardinije.

Početkom 2000-ih, kada je Mazala počeo da istražuje 110 kilometara dugu obalu Asinare, ostrvo je tek dobilo status nacionalnog parka. Međutim, izuzetno očuvano morsko okruženje ima mnogo dublje korene: više od jednog veka ovaj surovi, usamljeni komad zemlje bio je zabranjena zona za sve osim zatvorenika i čuvara.

Otkako su se vrata „italijanskog Alkatraza“ poslednji put zatvorila 1997. godine, ostrvo je prošlo kroz radikalnu transformaciju – ili možda bolje rečeno, obnovu. Ćelije sa zarđalim rešetkama u kojima su nekada boravili mafijaški bosovi i teroristi iz italijanskih „Olovnih godina“ i dalje postoje, ali priroda je danas ponovo preuzela svoje mesto, što je jasno svakome ko poseti ostrvo i vidi sve brojnije autohtone albino magarce koji slobodno lutaju.

Proterivanje stanovnika

Autorka članka u National Geographic na ostrvo je stigla u februaru u Kala Reale, nenaseljeno naselje na severu Asinare, povezano trajektom sa Porto Toresom na Sardiniji.

Kako opisuje, ispod brežuljaka obraslih mediteranskim rastinjem, izdvajaju se dve građevine koje su obeležile modernu istoriju ostrva: Palaco Kala Reale, nekadašnja letnja rezidencija italijanske kraljevske porodice, danas sedište nacionalnog parka, i napuštena Pomorska sanitarna stanica.

Obe zgrade počele su da se grade 1885. godine, kada je Asinara započela traumatičnu transformaciju koja će zauvek promeniti njen identitet. Tada je, usled intenziviranja pomorske trgovine na Mediteranu, italijanska vlada odlučila da na izolovanom ostrvu uspostavi karantinsku stanicu u kojoj bi brodovi pristigli sa drugih kontinenata mogli da se zaustavljaju kako bi se sprečilo širenje zaraznih bolesti.

Da bi sproveli ovu odluku, vlasti su iselile oko 500 stanovnika Asinare, poreklom sa Sardinije i iz Ligurije.

„Moji baka i deda bili su među porodicama koje su isterane iz svojih domova kako bi bilo osnovano prvo karantinsko odeljenje u Kraljevini Italiji“, objašnjava Mazala, koji danas spada među nekolicinu ljudi koji najveći deo godine provode na Asinari, gde vodi ronilački centar Cala d'Oliva.

„Bio je to egzodus u pravom smislu te reči. Na Sardiniji je osnovano potpuno novo mesto, Stintino, kako bi se u njemu smestile prognane porodice. Kada je osnovan nacionalni park, Asinarezi, odnosno stanovnici Asinare, više nisu postojali.“

Od karantina do koncentracionog logora

Početkom 20. veka oko 200 zatvorenika obrađivalo je suncem sprženu zemlju Asinare, koju su za sobom ostavile porodice preseljene u Stintino i Porto Torez.

Njihov broj dramatično je porastao 1915. godine, kada je na ostrvo stiglo 24.000 austrougarskih ratnih zarobljenika, dopremljenih kopnom i morem sa Balkana.

Asinara nije bila spremna da primi toliko ljudi. Ubrzo je izbila velika epidemija kolere, koja je ostrvo pretvorila u ozloglašeno žarište zaraze. Oko 7.000 zatvorenika, gotovo trećina novopridošlih, umrlo je za svega nekoliko meseci, a njihova tela ostajala su nedeljama nesahranjena zbog nedostatka alata za kopanje grobova.

Nedaleko od luke u Kala Realeu i danas stoji kapela koju su podigli zarobljenici, sa vitražima koje je oslikao umetnik Ištvan Sas.

Manje od kilometra zapadno, uz put ka Tumbarinu, nalazi se monumentalna austrougarska kosturnica u obliku krsta, podignuta 1936. godine, u kojoj počivaju posmrtni ostaci ratnih zarobljenika ekshumirani iz masovnih grobnica.

Pretvaranje Asinare u koncentracioni logor za ratne zarobljenike iz Prvog svetskog rata označilo je početak perioda nasilja koji će trajati još decenijama i obeležiti neka od najmračnijih poglavlja italijanske istorije.

Senka kolonijalnih zločina

Godine 1937, u vreme vrhunca italijanske kolonijalne ekspanzije, na vicekralja Etiopije Rodolfa Gracijanija izvršen je atentat.

Dvojica Eritrejaca, pripadnika etiopskog pokreta otpora, napala su italijanske okupacione vlasti, ubivši sedam ljudi i ranivši oko 50, među kojima je bio i Gracijani.

Kao odgovor, Benito Musolini odmah je naredio odmazdu koja je dovela do zloglasnog masakra u Adis Abebi. Hiljade ljudi, uključujući nevine monahe i hodočasnike iz manastira Debre Libanos, ubili su pripadnici Crnokošuljaša u jednom od najtežih zločina fašističke Italije protiv čovečnosti.

Neki su ipak pošteđeni.

Tri stotine pripadnika etiopske elite deportovano je na Asinaru radi „sanitarnog posmatranja i dezinfekcije“, pre nego što su prebačeni u Italiju, gde ih je država držala pod nadzorom.

Među njima je bila i princeza Romanevork, najstarija ćerka etiopskog cara Hajlea Selasija, kojoj je 1937. godine u Kala Realeu preminuo dvogodišnji sin Gideon.

Zatvor najvišeg stepena bezbednosti

Posle Drugog svetskog rata počele su rasprave o pretvaranju Asinare u nacionalni park, ali ih je ubrzo potisnula nova nacionalna kriza, piše NationalGeographic.

Od 1971. godine država je ponovo posegla za izolacijom kako bi suzbila uticaj sve moćnijih mafijaških organizacija, a kasnije i zatvorila vođe Crvenih brigada, ekstremno leve militantne organizacije koja je delovala u Italiji od 1970. do 1988. godine.

Konačno poglavlje Asinare kao zatvora najvišeg stepena bezbednosti počelo je 1985. godine, kada su sudije Đovani Falkone i Paolo Borselino upravo ovde sastavili optužnicu za Maksiproces, najveće i najznačajnije suđenje organizovanom kriminalu u istoriji Italije.

Obojica su ubijena u atentatima 1992. godine, nakon čega je Asinara postala središte novouvedenog režima zatvora po članu 41-bis – sistema potpune izolacije namenjenog mafijaškim bosovima, među kojima je bio i Salvatore Rina.

Tokom čitave istorije zatvora samo je jedan zatvorenik uspeo da pobegne sa Asinare - Sardinac Mateo Boe, koji je 1986. godine uskočio u gliser kojim su njegovi saučesnici prišli obali.

Povratak prirode

Zatvor je zatvoren 1997. godine, čime je Asinara započela novo poglavlje kao nacionalni park.

Ograničen pristup ostrvu, koji je decenijama bio posledica zatvorskog režima, nenamerno je stvorio jedno od biološki najraznovrsnijih morskih područja Mediterana, pošteđeno masovnog turizma i industrijskog ribolova.

Danas je asinarski magarac, retka rasa albino magarca koja potiče sa ostrva i kojoj je pretilo izumiranje, ponovo osvojio svoje stanište. Može se videti kako luta među nekadašnjim zatvorskim zgradama i žbunovima kleke zajedno sa divljim konjima.

"Od prvog trenutka ludo sam se zaljubio u ovo mesto," kaže Mazala.

"Na dubini od svega deset metara možete videti neverovatan broj riba. Kada ronimo s maskom i disaljkom, sa same površine posmatramo barakude, orade, kirnje, a da i ne govorim o bogatstvu podmorja – morska flora je apsolutno zadivljujuća."

Tokom jednog takvog zarona 2023. godine Mazala je ponovo pronašao olupinu broda koja je bila izgubljena punih 80 godina.

Brod Soljola (Sogliola) koristila je italijanska Kraljevska ratna mornarica za prevoz vojnih vozila tokom Drugog svetskog rata. Savezničke snage presrele su ga 1943. godine, nakon čega ga je potopila britanska podmornica.

„Ta olupina savršeno pokazuje kako je priroda ponovo osvojila svoj prostor. U tome postoji prelepa dvojnost – pošto je čovek nije uznemiravao, olupina je postala magnet za život i vremenom se pretvorila u nešto potpuno živo“, kaže Mazala.

Kako posetiti Asinaru

Trajekti kompanije Delkomar svakodnevno saobraćaju između Porto Torese i Asinare tokom glavne sezone, od maja do septembra, dok van sezone plove tri puta nedeljno – utorkom, petkom i nedeljom. To je dovoljno vremena da se ostrvo obiđe tokom jednodnevnog izleta.

Postoji i dvadesetominutna trajektna linija između Stintina i Fornelija, na južnom kraju ostrva.

Na Asinari nisu dozvoljena privatna motorna vozila bez posebne dozvole. Za najbolji obilazak preporučuje se iznajmljivanje električnog brdskog bicikla u radnji E-bike Asinara u Porto Toresu. Vlasnik Andrea Spano dugogodišnji je poznavalac ostrva i rado deli korisne savete.

Ruta duga 20 kilometara, koja kreće iz male luke Kala Reale, vodi pored nekadašnje kraljevske rezidencije dinastije Savoja i austrougarske kapele, zatim severnom obalom, pored nekadašnje Sanitarne stanice u kojoj su bili smešteni zarobljenici iz Prvog svetskog rata, stražarske kule iz 17. veka i albino magaraca koji slobodno lutaju ostrvom.

Uspon do Kala d'Olive nagrađuje posetioce pogledom na nekadašnje naselje zatvora najvišeg stepena bezbednosti, u kojem se danas nalaze hotel i restoran Lokanda del Parko (Locanda del Parco), jedini na ostrvu, kao i ronilački centar Alesandra Mazale.

Ako ostrvo posećujete van sezone, obavezno ponesite dovoljno vode i hrane pre ukrcavanja na trajekt.

Iz Kala d'Olive, zahtevna ruta do svetionika vodi ka prelepim uvalama Kala Sabina i Kala Đordano, idealnim za kupanje ili piknik.

Na povratku prođite kroz nekadašnje naselje La Reale, koje je danas gotovo u potpunosti preuzela priroda, i zastanite kod austrougarske kosturnice, preporučuje autor članka u NationalGeographic.

Kako kaže, putovanje možete završiti kupanjem u uvali Kala del Osario pre povratka trajektom u Porto Tores. Ako imate dovoljno vremena i kondicije, možete produžiti sve do Fornelija i odatle se vratiti na kopno.

Leta na Asinari umeju da budu izuzetno vrela, zato se dobro pripremite, poručuje.