Priča o ostrigama - 200 miliona godina hedonizma

Ostrige su vrsta morskih mekušaca iz porodice školjki (Ostreidae) sa grubom, nepravilnom ljuskom, poznate su kao delikates zbog svog jestivog mesa i nutritivne vrednosti, bogate cinkom i vitaminom B12. Slavu su im doneli i biseri koje proizvode, dok su i ekološki cenjene zbog filtriranja vode i stvaranja grebenskih staništa u morskim sredinama.

Kada se na meniju nađe obrok, koji datira iz, kako naučnici tvrde, perioda Trije, pre više od 200 miliona godina, u vreme kada su dinosaurusi vladali Zemljom, morate za njega da imate poštovanje, sviđao vam se ili ne. Ko je skeptičan za podatke koji ukazuju na nit dugu 200 miliona godina za ostrige iz porodice Ostreidae, cifru od 145 miliona će morati da prihvate, jer fosilni zapisi jasno pokazuju da ostriga datira iz tog perioda.

Deo ishrane od pamtiveka

Zaleđeni tanjir, sirove ostrige, kriške limuna, ren, minjonet sos ili tabasko. Dobar brut, proseko ili kafa, vodka, džin ili belo vino - sveti gral rituala zvanog ostrige.

Dok neki smatraju da konzumiranje ostriga, sirovih ili ne, nije ukusno zbog neobičnog izgleda mesa i njegovog slanog, sluzavog ukusa, ostrige su bile deo standardne ishrane hiljadama godina. Ne slučajno. Ko je probao ostrige kao klinac možda je stekao jeretičnu averziju prema nečemu za šta mu je ipak trebalo neko predznanje. Ne mora nužno nešto što je skupo da vam se dopadne, ali za ostrige ipak i mi moramo da "odležimo" kao vino.

Koliko je nas mrzelo pihtije dok smo bili klinci, pa je i pivo je bilo gorko, ali su se sa godinama stvari menjale. To me uvek podseti na dokolicu kada me je otac odveo na koncert Bi Bi Kinga. Na polovini koncerta želeo sam kući, on je rekao sedi tu, jednog dana ćeš nekome držati banku kako si na tom koncertu bio.

Mnogima nije poznato da su ostrige bile osnovna hrana za mnoge civilizacije poput Rimljana, Indijanaca, pa čak i Njujorčana još u 19. veku. Ostrige i njihovi srodnici poput kaparica, dagnji ​​i školjki poznati su kao školjke jer su im ljušture sastavljene od dva dela koja se nazivaju zaklopci. Školjke su jedno od najstarijih bića na Zemlji i postoje već više od 500 miliona godina (klasa mekušaca kojoj ostrige pripadaju), u periodu poznatom kao kambrijum. Iako fosilni zapisi pokazuju da se školjke nisu mnogo razvile, jer fosili podsećaju na današnje ostrige, školjke, dagnje i druge školjke, bile su primetno veće. U stvari, ove fosilizovane ostrige dokazuju da su drevne ostrige bile dugačke i do 90 centimetara i teške više od devet kilograma.

Vatrom do slasti

Ostrige su prvobitno kuvane na vatri jer su rani ljudi imali primitivne alate koji bi otežali otvaranje ostriga radi jela sirovih. Arheolozi veruju da su ostrige stavljane iznad vatre ili zagrejanog kamenja i kuvane dok se ne otvore, to pokazuju tragovi na njima iz mezolitskog perioda, pre oko 400 hiljada godina, tako da je konzumiranje ostriga najverovatnije počelo nakon tog vremena. U drevnoj istoriji, ostrige su bile važan izvor proteina za mnoge civilizacije.

Kameno doba, koje je trajalo između pre 2,5 miliona godina i 9600. godine pre nove ere, ostavilo je za sobom fosilizovane školjke ostriga iz mnogih priobalnih civilizacija, što je pokazalo da su ostrige bile važan deo ljudske ishrane čak i tada. Pošto rastu u plitkim vodama i lako se sakupljaju, bile su lakši plen od mesa. Pre više od decenije, arheolozi, koji su istraživali pećinu u Južnoj Africi, otkrili su dokaze o obrocima od školjki u kojima su ljudi uživali pre 164.000 godina.

Ostrige svoje među "svojima" - Grci i Rimljani

Ostrige su bile delikates za bogatu klasu tokom Grčkog (13-9. vek pre nove ere) i Rimskog carstva (8. vek pre nove ere - 5. vek nove ere). Grci su počeli i da ih gaje, tako što su ribari razbacivali komade razbijene grnčarije tamo gde su ostrige rasle kako bi se bebe ostriga za njih pričvrstile. Ostrige su bile toliko važne da su se njihove ljuske koristile u procesu glasanja, a takođe su postale i deo mitova, pa je grčka boginja lepote i ljubavi Afrodita nastala iz mora u obliku ostrige. Odatle počinje i teorije o ostrigama kao afrodizijaku.

Nakon pada Grčkog carstva, koje su osvojili Rimljani, ostrige su nastavile da igraju važnu ulogu, bile su deo ekstravagantnih večera bogatih, ali i deo rimske mitologiji, gde je Venera preuzela ulogu Afrodite. Kao nagoveštaj modernog iscrpljivanja zaliha ostriga, one su postale retkost zbog prekomernog izlova tokom Rimskog carstva. Rimljani su ih na kraju transportovali sa svojih osvojenih teritorija, ali je nestašica ostriga i dalje postojala jer su bile veoma kvarljive. Tada su nastale i rudimentarne metode uzgoja. Nakon pada Rimskog carstva i do renesanse (od 5. do 15. veka), veliki deo istorije u Mračnom dobu u nije zabeležen, ali se pretpostavlja da su ostrige nastavile da budu delikates u Evropi.

Tokom renesanse svakako, pa su teškoće u sakupljanju ostriga doprinele novim tehnikama sakupljanja na većim dužinama i korišćenju znanja o plimi radi efikasnijeg sakupljanja.

Hrana (i) radničke klase

Period između 18. i 19. veka poznat je kao zlatno doba ostriga, jer ih je porast proizvodnje učinio pristupačnim za radničku klasu u SAD i Evropi. Pošto su bile gotovo u neograničenim količinama, postale su jeftine, pa popularne. Početkom 19. veka ostrige su jeli samo bogati, ali se već sredinom sve promenilo, ostrige su postale jeftinije za kupovinu od mesa, živine i ribe. Godine 1885. koštale 0,03 dolara po komadu (danas 0,73 dolara) i pale su na 0,01 dolar (danas 0,25 dolara) po komadu do 1889. godine.

I u SAD i u Evropi, ostrige su postale standardni deo ishrane zbog dostupnosti i niske cene, ali i zbog načina transporta (frižideri i konzerve).

U Americi su nicali i saloni ostriga, koji su bili specijalizovani restorani samo za ove delikatese. Glava tržišta tada jefitnog izvora proteina postali su gradovi Njujork, Filadelfija, Baltimor i Nju Orleans, a u Velikoj Britaniji priobalni gradovi poput Vitstejbla i Kolčestera, koji su snabdevali London, u kojem su se ostrige prodavale na svakom uglu tokom 19. veka, kao i u Njujorku, koji danas u ponudi umesto ostriga ima viršle i pice.

Ostrige su postale ključni deo njujorške ekonomije, pa su se čak i njihove školjke koristile za puteve, cement, đubrivo i mnoge druge proizvode. Najveća ostriga pronađena u reci Hadson u novijoj istoriji, nazvana „Velika“, otkrivena je 2018. godine na pristaništu 40. Bila je dužine 22 cm i u jednom trenutku je težila oko 1,3 kg. Istorijski gledano, ostrige u njujorškoj luci su nekada rasle do veličine tanjira za večeru i dostizale su dužinu od trideset centimetara.

Čovek

Do 20. veka, prekomerni izlov ostriga u SAD i Evropi bio je primetan i bilo je teško održavati zalihe. U SAD, situacija je dodatno pogoršana kada su velika tržišta ostriga u Njujorku i Nju Džerziju zatvorila svoja ležišta ostriga, pa se izlov premestio u zaliv Česapik i druga područja, da bi na kraju i on bio obustavljen. U međuvremenu, sedamdesetih godina prošlog veka, pojavile su se bolesti koje su pogađale ostrige i dovele ih do ivice izumiranja. Autohtone vrste ostriga su uvedene u ležišta ostriga kako bi se podstakao rast njihove populacije.

Rešenje je pronađeno u uzgoju i kultivaciji, pa tako danas 95% ukupne svetske potrošnje dolazi iz uzgoja, a samo 5% iz prirodnih ležišta. Obilne pacifičke ostrige, sezonske autohtone ostrige i manje poznate ostrige Kumamoto uzgajaju se i održivo love na licenciranim farmama i ribarstvima ostriga, u skladu sa strogim zakonima Ujedinjenog Kraljevstva.

Čovek je naravno uništio mnogo toga, pa i ovo. Zagađenja, razvoj obale, bolesti. Tako su ponovo ostrige postale luksuz. Prema današnjoj statistici prosečan Amerikanac pojede samo tri ostrige godišnje, dok su Njujorčani u 19. veku jeli oko 600.

Za razliku od većine namirnica čija se potrošnja vremenom povećavala (kao što su govedina ili svinjetina), potrošnja ostriga se vremenom smanjivala, tako da prosečna osoba danas jede manje ostriga nego pre nekoliko vekova. Nakon svega pročitanog, ukoliko niste, nadam se dasmo vas zainteresovali da probate, ako ni zbog čega drugog onda zbog 500 miliona godina tradicije, Afrodite i Venere.