"Svaki dan bio je više-manje isti": Šta znači "downshifting" koji postaje trend?

Čak 21 odsto Francuza u januaru prošle godine bilo je u procesu menjanja karijere, a njih 26 odsto razmišljalo je o dugoročnoj promeni posla, piše The Conversation.

Visokoobrazovane sve više privlače zanati, ali i drugi manje zahtevni i manje plaćeni poslovi koji im ostavljaju više slobodnog vremena. Intervjuisani su pri promeni posla isticali zadovoljstvo i karijeru koja ih ispunjava, ispred materijalnih resursa i prestižnog statusa.

Gabriel, bivši računovođa koji sada prodaje sir, ukratko je prepričavao svoje iskustvo: “Svaki dan bio je više-manje isti. Pitao sam se hoću li zaista provesti sledećih 40 godina za stolom buljeći u kompjuter? Je li to zaista ono što želim?”, piše The Conversation.

Šta kad status i velika primanja ne znače mnogo?

U Srbiji nema mnogo istraživanja koliko je ljudi napustilo svoje sigurne i uspešne poslove započinjući novu karijeru. Ipak, ima ih. Neki od njih svoja iskustva podelili su za portal N1.

Andrea Brbaklić (51) sigurnog menadžerskog posla odrekla se pre šest godina.

“Radila sam u Erste Banci kao izvršni direktor dva sektora, a otkaz sam dala, ni sama ne verujem, sada već pre šest godina. Meni je bilo lepo da radim u banci, imala sam slobodu da radim lepe i smislene stvari, ali kada sam pri pomisli da treba da odem na posao počela da osecam otpor, znala sam da neću još dugo. Tada sam imala 45 godina i shvatila sam da mi status i velika primanja ne znače puno. Vreme je kapital i kvalitet života, a za to novac nije presudan”, kaže Andrea Brbaklić za portal N1, dodajući da je za ovih šest godina radila “svašta” i da se još “traži”.

“Važno mi je da pronađem to nešto što mogu da radim srcem i da posao ne bude posao. U ovom momentu radim kao konsultant jedno strateško planiranje za producentsku kuću u Zagrebu i Minset Change projekat u jednoj lokalnoj IT firmi", kaže Andrea.

Vanja Vojsk posle nekoliko promena mesta stanovanja, odlučila se i za promenu karijere. Siguran posao u državnoj upravi zamenila je ugostiteljstvom.

“Tu odluku sam donela kada više za mene u toj kancelariji nije bilo poslovnog izazova, kada sam shvatila da se polako profesionalno uspavljujem. Uz svest da radni vek ima svoje trajanje i delimičnu zasićenost profesijom, nije mi trebalo puno da presečem. Koliko god na jednoj strani stoji sigurnost posla i plate u tom sektoru, toliko na drugoj strani u realnom sektoru postoji angažman samog bića i svih potencijala koje svaki čovek ima. U mojoj prirodi je da istražujem, učim, rastem kroz izazove i kada ih nema, osećam se zarobljeno”, kaže Vanja Vojsk za portal N1, naglašavajući da se u društvima u okruženju u kojem živimo ovakva odluka smatra i hrabrošću i ludošću, a ne bi, kaže Vanja trebalo da bude tako.

“Možda u nekim sistemima ne bi bilo tako čudno, čak bi bilo i poželjno promeniti posao s vremena na vreme. U uslovima u kojima mi ovde živimo, rekla bih treba i hrabrosti i ludosti dosta. Za mene ovo jeste bio normalan sled stvari, kada nešto više ne služi meni i mojoj svrsi, menjam. Imala sam u životu nekoliko tako velikih odluka i promena. Uvek sam bila sigurna u svoje odluke bez obzira na reakciju okoline. Ovo je bila sjajna prilika da osetim koliko i porodica i prijatelji veruju u mene, svi su me podržali u potpunosti”, ističe Vanja.

“Napuštanje sigurnog, visoko rangiranog menadžerskog posla bila je i ludost i hrabrost, definitivno, ali vredi”, kaže za N1 Andrea Brbaklić, dodajući da “čovek prođe kroz razne faze: prvo euforija, pa anksioznost, pa prihvatanje”.

“Kada doneseš tu odluku, sam si. Svi misle da si lud, a roditelji momentalno počnu beskrajno da brinu i onako te gledaju ispod oka: da li je sa njom sve OK? Ipak, ponovo bih to uradila, da je uvek bilo lako - nije, ali sam sada mnogo slobodnija, bliža sebi i više se radujem malim stvarima koje život čine vrednim življenja”, naglašava Andrea.

Promena karijere kao novi početak

Za Vanju promena karijere sa 45+ izgleda kao “ponovno rođenje”.

“Probude se novi životni tokovi, nova perspektiva, samopoštovanje, svrsishodnost. Po malo i neizvesnosti, ali uz sjajan osećaj posedovanja iskustva i znanja, sigurnosti u sebe. Osećam to kao moćnu prednost, apsolutno fantastičan osećaj koji brzo i lako rešava sve što dolazi na tom novom putu. Posao postaje deo životnog toka, nije više odrađivanje”, kaže Vanja.

Za razliku od Vanje i Andree koje su svoje sigurne kancelarijske poslove zamenile u zrelim godinama posle 20 i više godina ima i onih koji su to uradili posle svega par godina rada “u struci”.

Od profesora do zanatlije

Saša Barać, danas obućar, nekadašnji profesor geografije u školi je radio svega četiri godine.

“U školi kao nastavnik geografije radio sam četiri godine, ali sam odmah po završetku fakulteta već naučio tajne obućarskog zanata. Hteo sam da naučim da radim nešto rukama i drug mi je rekao 'moja sestra se zabavlja sa čovekom koji pravi cipele i potreban mu je neko ko hoće da radi i ima nešto u glavi da mu pomogne'. Tu sam naučio zanat i ubrzo otvorio svoju obućarsku radnju”, kaže za potal N1 Saša Barać.

Kao obućar radi već 30 godina i kaže da se ne kaje, jer ovako može da ostvari “bolju egzistenciju za sebe i porodicu i da kontroliše kvalitet onoga što napravi “. Ipak, sve je manje onih koji tako razmišljaju.

“Zanat se gasi, ne znam šta bi trebalo da se desi da mlad čovek ode na zanat. Ja kad bih sutra zatvorio radnju sve ovo mogu da bacim, to ne vredi ništa, a pritom me država tretira kao da imam mega market. Imam kasu i to je nasavremeniji uređaj u mojoj radnji. Ja imam 60 godina, radnja 30, mašine po 120 i sad imamo jedan izuzetan uređaj koji nas vodi u budućnost. Zašto niko ne zna, besan sam zbog toga, ali šta da se radi”, kaže Barać, naglašavajući da za pet godina može u penziju, ali da će raditi dok bude mogao da drži telo i glavu.

“Posao se menja, mi se menjamo sa njim, do skoro sam popravljao potpetice deset pari dnevno, sad imam dva para, ali zato popravljam patike, torbe, rančeve, kaiševe. Obućarski zanat se kao takav gubi, sad radim i posao krojača. Sve su to izazovi koji me održavaju”, zaključuje Barać za naš portal.

Istraživanje koje je sprovedeno u Francuskoj zaključuje da pojedinci koji napuštaju korporativne, kanclarijske karijere i odlučuju se na zanatske poslove mogu “uživati u većoj autonomiji, i tehničkoj i organizacijskoj”, a to je jedan od glavnih razloga, kako se zaključuje, zašto se na takav korak sve češće odlučuju visokoobrazovani profesionalci u zemljama Zapada.

A za sve one neodlučne koji još ostaju na svojim pozicijama i sigurnim poslovima, iako im “stomak kaže drugačije” Vanja poručuje da se usude, jer kaže, vredi “svakog novog iskustva, znanja i ljudi koji će obogatiti život tim iskorakom”.

“U ovim godinama nema razloga da sebe sabotiramo ni na koji način, život je predivno iskustvo kada se čovek pobrine za sebe na najbolji način. I kako kažu, sreća prati hrabre. Istina je”, zaključuje Vanja za naš portal.

Kako da trećinu dana ne budemo nezadovoljni?

Iako na poslu provedemo trećinu vremena, što znači da ako na posao odlazimo nezadovoljni, bar trećinu dana provešćemo u nezadovoljstvu sudeći prema istraživanju „Budućnost zapošljavanja u Srbiji – šta poslodavci treba da znaju” građanima Srbije kada je reč o razlozima za promenu posla I dalje je najvažnija veća plata.

„Kada je reč o motivima za promenu radnog mesta, 71 odsto ispitanika smatra da je veća plata presudna, 42 procenta navodi bolje uslove za razvoj karijere, dok je njih 35 odsto reklo da bi poslodavca promenilo kada bi posao bio sadržajno zanimljiviji”, navedeno je u istraživanju, koje je medijima dostavio sajt za zapošljavanje Infostud.