Psihološkinja Ana Mirković o tome kako ostvariti "novogodišnje" ciljeve i odluke

Kraj godine deluje nam kao simbolična granica koja nam daje priliku da zastanemo, da se zapitamo gde smo i kuda idemo. U tim trenucima, ljudi prirodno žele da vrate osećaj kontrole nad sopstvenim životom i zato donose odluke za narednu godinu, objašnjava za portal N1 psihološkinja Ana Mirković.

“Kada se osvrnemo unazad, često primećujemo ono što nismo ostvarili jer ciljeve postavljamo u idealnim okolnostima - sa mnogo nade, a malo realnog uvida u svakodnevicu i društvene okolnosti (često kažemo da su jedno su želje, a drugo mogućnosti). Tokom godine suočavamo se s umorom, promenama, krizama i obavezama koje u decembru nismo mogli da predvidimo. Taj raskorak između planirane i stvarne verzije života čini da ciljevi ostanu neispunjeni”, dodaje ona.

Zato je njen savet da uz one “velike” želje, uvek idu i neke “male” koje su lako ostvarive, kako bi nam upravo one pokazale da je ispunjenje moguće.

Mirković ističe i da često postavimo sebi ciljeve koji su previše opšti, zahtevni ili emocionalno opterećeni, te da oni nisu usklađeni sa našim realnim kapacitetima, nego sa slikom kakvi bismo želeli da budemo - a takva očekivanja stvaraju pritisak, a ne podršku.

Zašto smo na početku godine motivisani?

Dok razmišljamo o ciljevima za narednu godinu, ne čine nam se nerealno – imamo 365 dana pred nama, bezbroj prilika i puno vremena da radimo na njima. Ipak – do jeseni često i zaboravimo na ono što smo planirali, a kada izvadimo “listu” krajem godine, shvatimo da smo na tim ciljevima radili samo u januaru i februaru.

“Motivacija na početku godine uglavnom dolazi iz emocionalnog naboja, iz nade, entuzijazma i osećaja novog početka. Kako vreme prolazi, a svakodnevne obaveze preuzmu primat, motivacija opada jer nije potkrepljena jasnim planom, navikama i realnim ritmom i zahtevima koje život stavlja pred nas”, dodaje naša sagovornica.

Takođe, ukoliko se rezultati ne vide odmah – prestajemo da verujemo da je moguće sprovesti naše ideje u realnost, a "novogodišnje odluke" već do proleća padaju u vodu.

“Ljudi su prirodno usmereni ka vidljivim i brzim rezultatima. Kada se oni ne pojave, javlja se sumnja u sopstvene sposobnosti i smisao uloženog truda. Bez povratne informacije da smo na dobrom putu, motivacija slabi, a frustracija raste. Tada odustajanje često nije znak nediscipline, već pokušaj da se zaštitimo od razočaranja”, navodi Mirković.

U razmišljanju o tome šta želimo da uradimo i postignemo, poruke poput “nova godina – novi/a ja” ili “od 1. januara okrećem potpuno novi list”, kako psihološkinja Mirković kaže - mogu kratkoročno delovati motivišuće, ali često nose skrivenu poruku da sa sadašnjim “ja” nešto nije u redu, što može stvoriti pritisak i osećaj neuspeha pri prvom posrtanju.

“Promene koje traju obično ne dolaze iz radikalnog odbacivanja sebe, već iz postepenog prilagođavanja i razumevanja sopstvenih potreba. Mnogo je zdravije razmišljati o malim, kontinuiranim promenama nego o potpunom preobražaju od januara. Možda ne moramo da postanemo neko drugi da bi nam bilo bolje, sasvim je dovoljno da ostanemo to što jesmo, a da za sebe pokažemo malo više razumevanja, strpljenja i vere da i mali koraci imaju veliku vrednost”, dodaje.

Poslednjih nekoliko godina, posebno je popularan koncept “vision boarda” – kolaža od slika ciljeva za narednu godinu, sa idejom da na taj način vizualizujemo ono ka čemu težimo.

“Vizuelizacija može biti korisna kao način da se povežemo sa onim što nam je važno i da održimo fokus. Slike i simboli mogu podstaći emocije i podsetiti nas na pravac u kojem želimo da idemo. Važno je da napomenem da vision board ne treba da zameni konkretne akcije. Ukoliko ostane samo na nivou maštanja, postoji rizik da stvori lažni osećaj postignuća. Najviše koristi ima kada se kombinuje sa jasnim i realnim koracima ka cilju”, objašnjava Mirković.

Koje mehanizme možemo primenjivati da ciljeve zaista ostvarimo?

Kako objašnjava psihološkinja, najefikasniji mehanizmi podrazumevaju redefinisanje ciljeva na nivo konkretnih, malih izvodljivih koraka - umesto velikih promena, važno je graditi rutine i ponašanja koja su održiva.

“Takođe, važno je pratiti napredak bez samokritike, prihvatiti povremene zastoje i prilagođavati ciljeve realnim okolnostima. Kada ciljevi postanu fleksibilni i blagi prema nama, veća je verovatnoća da ćemo ih ostvariti”, zaključuje naša sagovornica.