Psihološkinja otkriva: Šta bi bilo da je Ana Karenjina otišla na terapiju

Za Sensa.hr otkriva emotivni sklop glavne Tolstojeve junakinje:

Ona smatra da po mnogo čemu, na jednom površnijem nivou, Ana Karenjina ima dodirnih tačaka sa Frančeskom Džonson. Obe su zaglavljene u braku koji ima svoja pravila i rutine (odakle je strast pobegla odavno, ako je uopšte tu ikada i obitavala). Obe su došle do tačke gde preispituju šansu i cenu koju bi za tu odluku platile, da taj život dobije sasvim druge oblike (napuste brak, društvenu poziciju, sliku koju su gradile o sebi).
"Veliko je pitanje kada bi se Ana Karenjina javila na psihoterapiju. Da li bi već uveliko dolazila kada je bila živa zakopana u bračnoj zajednici sa Aleksejom ili bi krišom našla načina pa me posetila kada bi otkrila u sebi poriv da sruši čitavu strukturu svog života zbog ogromnog zanosa koji je osetila u odnosu sa Vronskim? Ja bih ipak možda najviše volela da je došla onda kada je i veza sa Vronskim počela da trune, kako bismo zajedno analizirale – šta je to što se njoj događa i kako na najbolji način (po sebe) može tu situaciju da razreši. Time bismo verovatno ostali bez remek-dela svetske književnosti, ali bismo spasili jednu ženu, majku dvoje dece," piše psihološkinja
Što se može učiniti?

Obrenović smatra da bi je Ana Karenjina sigurno očarala svojom ljubavnom pričom i zanosom kada bi se pojavila kao klijentkinja.

"Ona deluje nevino kao devojčica i kao osoba koju je lako voleti, čime prikriva crte nezrele ličnosti, koje su je na kraju veoma skupo koštale. Anina suštinska potreba je da doživi ljubav (laički rečeno), a psihološkim rečnikom – da doživi simbiozu, stapanje, rajski osećaj u kojem uživaju mala deca u toplom zagrljaju posvećene majke. Kada je majka emocionalno dovoljno zrela da može da namiri potrebe svoje bebe, ali i da prati njen razvojni proces, te da joj omogućava u tim prvim godinama i da se od mame odvaja, čini prve korake i istražuje svet, dete na optimalan način nalazi sredinu između toga da bude stopljeno sa majkom u sigurnosti i da bude autonomno, slobodno i radoznalo u nesigurnosti. Tada kažemo da je simbioza bila uspešna i to je preduslov za ostale zadatke u razvoju koje dete savladava, uz pomoć zrele ruke roditelja."

Psihološkinja dalje kaže da može da se pretpostavi da Anine potrebe nisu bile optimalno zadovoljene (možda majka nije bila toliko fokusirana na nju, možda je i sama bila nesrećna i neuravnotežena, ili je imala hladnu i nedostupnu dojilju ili dadilju), kao i da ona, kao i mnogi ljudi poput Ane, u partnerskim odnosima na podsvesnom nivou ima težnju da iznova i iznova doživljava stapanje, simbiozu, kako bi se iscelila.

"Simbioza je prvi i nužan korak, da bi potom usledila i separacija (odvajanje), kao i individuacija (sazrevanje), do čega, Ana, nažalost, nije ni došla."
Uloga psihoterapeuta je zapravo korektivna i roditeljska, i u tom sigurnom okruženju Ana bi imala šansu da razume da Vronski nije rešenje svih njenih problema, a da je još manje uzrok u onoj fazi kada se osećala kao da je i on napustio i izdao, tvrdi Obrenović i dodaje da redefinisanje njene pozicije u društvu zahteva određene veštine kreiranja životnih strategija, čemu bi pristupile kada bi nadišle depresivnu krizu.

"Sve ovo bi bio ozbiljan terapeutski rad koji bi sprečio neposredan trenutak suženja svesti u kojem se Ana odlučuje na samoubistvo. U tom trenutku, aktivirano je psihotično jezgro koje ima svaki čovek, koje neretko dolazi kao slepa ulica depresivnog putovanja gde sutra nema nikakvu perspektivu, budućnost ne postoji i, samim tim, čoveku oduzima osećaj smisla u životu. Takva egzistencijalna depresija (koja je kod Ane i situacija, jer je ona zaista bila izopšena iz društva, što je oduvek bila mala smrt za socijalnog čoveka) može dovesti do tragičnog ishoda, što se sa Anom i dogodilo," zaključuje psihološkinja.