Rajsko ostrvo bez puteva, bez telefonskog signala i gotovo bez turista (FOTO)

Palmarola nalazi se zapadno od Rima, dovoljno blizu da može da se poseti u okviru jednodnevnog izleta, ali i dovoljno udaljeno da saobraćaj, gužve i neprestano kretanje italijanske prestonice deluju kao susedna planeta. Dok rimske fontane i trgovi privlače milione posetilaca, Palmarola uglavnom ostaje van radara. Mnogi turisti nikada nisu čuli za ovo mesto. Mnogi Rimljani nikada nisu ni otišli na ovo ostrvo, prenosi CNN.

Ono što privlači one koji ipak pređu taj put nisu infrastruktura ni udobnost, već odsustvo i jednog i drugog. Palmarola se strmo uzdiže iz mora u vidu vulkanskih litica, ispresecanih morskim pećinama i uskim uvalama. Ima samo jednu plažu, mrežu pešačkih staza koje vode ka unutrašnjosti i malo tragova modernog razvoja.

Put do ostrva iz Rima podrazumeva voz do luke Ancio, trajekt do Ponte i potom dogovor s ribarom ili privatnim vlasnikom čamca za prevoz u oba pravca. Pošto nema stalnih stanovnika, Palmarola je destinacija koju više oblikuju vreme, geologija i godišnja doba nego turizam.

Postoji jedan restoran, O’Francese, koji služi svežu ribu i izdaje ograničen broj skromnih soba uklesanih u stare ribarske pećine duž litica. Gosti rezervišu mesecima unapred i borave na bazi punog pansiona, a cena noćenja počinje od 150 evra, odnosno 175 dolara.

Marija Andreini, 44-godišnja IT radnica koja radi na daljinu iz Treviza na severu Italije, posećuje Palmarolu svakog leta sa mužem Marijom, bankarskim menadžerom, i njihovim petnaestogodišnjim sinom Patricijom.

„Ima toliko toga, a tako malo toga da se radi“, kaže ona.

„Dane provodimo roneći s maskom i sunčajući se na plaži ispred restorana, od ružičastih koralnih oblutaka. Noću ležimo na plaži i gledamo zvezde, šetamo okolo s bakljama. U zoru nas vlasnici bude da nas povedu na pešačenje do najvišeg vrha ostrva, da gledamo izlazak sunca. Neverovatno je.“

Pešačke staze vode od plaže ka unutrašnjosti, penjući se do ruševina srednjovekovnog manastira i ostataka praistorijskog naselja.

„Za večeru jedemo svežu ribu direktno iz mreže. Celu nedelju imamo osećaj kao da živimo neko iskonsko, pusto ostrvsko iskustvo, pomalo kao porodica Kremenko na odmoru“, kaže Andreini, koja posetiocima savetuje da ponesu planinarske cipele, uz opremu za plažu.

Kaže da je mnogo putovala, uključujući Maldive, ali da joj je Palmarola neprevaziđena. Predeli su, dodaje, „opčinjavajući“, i „u mom dvorištu — u Italiji. Teško je poverovati da imamo tako fantastično mesto“.

Osim glavne plaže, obalu ostrva najbolje je istraživati gumenjakom. Litice formiraju morske stubove, tunele i pećine, a okolne vode privlače ljubitelje ronjenja s maskom, kajakaše i ronioce s bocama. Jedine životinje koje posetioci verovatno mogu da sretnu na kopnu jesu divlje koze, koje se sklanjaju među niskim palmama po kojima je ostrvo dobilo ime.

Lokalni istoričar Kapone živi na Ponzi, najbližem ostrvu i polaznoj tački za Palmarolu, koju redovno posećuje, ponekad čak ostavi tamo svog sina tinejdžera na vikend divljeg kampovanja s prijateljima. Kaže da je ostrvo oduvek ostalo nenaseljeno.

„Palmarola je oduvek bila pusto ostrvo, i baš to je čini posebnom“, kaže on. „Stari Rimljani su je koristili kao strateško osmatračko mesto u Tirenskom moru za svoju carsku flotu, ali je nikada nisu kolonizovali.“

Vlasništvo nad ostrvom datira iz 18. veka, kada je napuljskim porodicama poslatim da kolonizuju Ponzu bilo dozvoljeno da Palmarolu podele među sobom. Danas je ostrvo u privatnom vlasništvu, podeljeno na brojne parcele koje drže porodice koje i dalje žive na Ponzi.

Na liticama su male pećine pretvorene u jednostavne privatne kućice, neke okrečene u belo i plavo. Ribari su ih nekada koristili kao skloništa tokom oluja, a mnogi vlasnici ih i danas drže snabdevene namirnicama, za slučaj da vremenske prilike spreče povratak na Ponzu.

Na vrhu jednog morskog stuba nalazi se mala bela kapela posvećena Svetom Silveriju. Silverije, papa iz 6. veka, prognan je na Palmarolu i veruje se da je tamo umro.

Svakog juna ribari plove s Ponze do Palmarole povodom praznika San Silverija, noseći cveće do kapele i brodom noseći drvenu statuu sveca u povorci. Učesnici se smenjuju penjući se strmim kamenim stepenicama do najviše niše, gde se nalazi glavni oltar, kako bi se molili i meditirali.

„To je sveti ritual. Molimo mu se svakog dana“, kaže Kapone. „Mnogi muškarci s Ponze, kao i ja, nose ime po svecu, koji je naš zaštitnik. Verujemo da njegov duh i dalje obitava u vodama Palmarole.“

Lokalne legende govore o mornarima koje su zatekle oluje, pa su se molili Svetom Silveriju i bili spaseni.

„Ukazanje sveca, koji se uzdigao iz mora, spaslo ih je i vodilo mornare bezbedno nazad do Palmarole, gde su nedeljama preživeli u pećinskim skloništima“, kaže Kapone.