Srpska zastava na opasnom Denaliju: Uspon pored ambisa od 2.000 m i na - 40 stepeni

Nikolić, koji se već 24. godinu bavi planinarenjem, kaže za portal N1 da mu je ova 20-dnevna ekspedicija, iako se peo i na više vrhove, bila najizazovnija do sada po pitanju opasnosti i težine, i da neće "sebi više da priušti to zadovoljstvo".

"Denali je jedan jedini i to je to, odradio sam ga, ali da tako opet rizikujemo nema šanse više. Stvarno je vrlo, vrlo opasan, specifičan i jednostavno ne prašta grešku. Vrlo je kompleksan i sad mi je jasno zašto se više ljudi popelo na Everest nego na Denali, tako da jednostavno - takav je kakav je", priča on za N1.

Ono po čemu je još specifičan uspon na ovaj hladni vrh je i to što planinari nemaju nikakvu pomoć, odnosno zavise isključivo od sebe.

"Pa to je drugi nivo, bukvalno, znači, sve je na vama, odluke, kad dođete mrtvi -umorni, posle 10 sati pešačenja uzbrdo na minus 20, sve sami u snegu ukopavate, postavljate šator, raspremate se, uzimate sneg, kuvate, jedete, to traje onda još dva-tri sata dok i sami sebe ne namirite, nema šerpasa, nema kuhinje, nema infrastrukture... Nema da vam oni obezbede sve, nema da oni vode računa o prognozi, o tome kad se koji dan penje, kad se ne penje, što je sve na vama, sve... Da ne pričamo o pukotinama, o plavom ledu koji je tvrđi od betona. Znači, gomila nekih stvari koje dodatno otežavaju i zahtevaju ceo set veština, tako da stvarno je vrlo specifičan i poseban", kaže Nikolić.

Što se tiče njihove ekspedicije, navodi da je njih troje krenulo u ovaj smeli poduhvat, a da se dvoje popelo na vrh. Međutim, dan posle njih popeo se još jedan planinar srpske nacionalnosti koji živi u Beču. On se popeo u sklopu druge, međunarodne ekspedicije. "Tako da nas se na kraju, ipak, popelo troje", ponosno kaže.

Nikoliću i Miloševu je bilo potrebno 17 dana do vrha, jer su morali da pauziraju šest-sedam dana zbog oluje. Kako Nikolić navodi, da nije bilo nje, trebalo bi im 11 dana.

"Sve između 10 i 20 dana je normalno za Denali. Takve su i procene u zavisnosti od vremena, a ukupno smo 20 dana bili izolovani na glečeru, mimo sveta i civilizacije. Posle smo se u dva dana spustili skroz do baznog kampa, gde je pista u snegu i gde avion sa dve velike skije sleće. Prespavali smo tu i ujutru je došao avion po nas, tako da smo se nakon 20 dana vratili u civilizaciju", priča.

Dodaje - nije da nisu očekivali oluju i mećavu koja ih je zaustavila baš u trenutku kad je trebalo da se popnu na vrh, kad su dostigli određenu visinu da ga osvoje.

Ocenjujući da je to koliko dobro, toliko i loše, pojašnjava da je dobro za aklimatizaciju, ali je loše što su bili na ivici sa hranom, što je onda i mentalno teško izdržati.

"Bilo je na ivici da li hoćemo ili nećemo, jer jednostavno niko u kampovima nije mogao da dobije dodatnu hranu ili da mu neko ostavi, jer svi smo bili blokirani. Obično kad se neko popne na vrh ostavlja onda hranu drugima, a ovako niko nije planirao toliko dugo nevreme i to je bio problem, naravno, usput sa procenom pukotina, prelaska, odseka, da li sa skijama, da li sa derezama, to je jedna velika igra kao šah, jedan ozbiljan. Tako da daleko od toga da je bilo lako, naravno da nije ni približno, bilo je tih problema, ali nije da nismo očekivali, imali smo neki odgovor na to... Nismo mogli poslednjih par dana nešto raznovrsno da jedemo ili da imamo klasične, jake obroke, ručak, večeru, i to što nam je ostalo, to smo delili i jeli šta god da je. Ali, Bože moj, nije nešto što nam se prvi put dešava i što je nenormalno za planinu", ukazuje.

I spust je bio težak

Dodaje i da im je spust bio veoma težak, "vrlo nezgodan, jer sanke idu ispred, bez obzira na tu neku kočnicu, prevrću se..."

"Pa prevrću i nas, tako da je spust vrlo, vrlo težak i, da kažem, osetljiv. Vrlo lako, čovek može da se povredi, a tu su opet pukotine i sve ostalo... Makar nismo imali problema sa lavinama, jer nije bilo toliko padavina kad su bile te oluje, više je bio izuzetno jak vetar, koji je vrlo opasan, pogotovo gore na tim odsecima", upozorava.

Na pitanje kakvi su bili uslovi za penjanje u maju, kaže da je razlika između maja i juna ta što je maj hladniji, ali ima manje padavina i manja je šansa da se otvaraju pukotine.

Navodi da se može reći da su imali standardnu godinu, sa nekim oscilacijama i ekstremima.

"Jun je topliji, lakše se podnosi hladnoća, ali se češće otvaraju pukotine i ima mnogo više padavina, koje mogu dovesti do lavina. Tako da i maj i jun, imaju svoje i "za" i "protiv". Nama je ispalo onako kako statistika i govori, nije bilo nikakvih anomalija. Zato smo poneli ozbiljniju, kvalitetniju, bolju opremu za taj minus i ispostavilo se kao ispravno, na kraju krajeva. Evo sad nam ljudi javljaju da je palo baš puno snega i da je opasno zbog lavina i da se ne može na gore", priča.

Što se vremenskih prilika tiče, kaže da im je jedno veče bilo minus 40 i da je to bilo najekstremnije.

"Regularne temperature su uveče od minus 20 do minus 30, kako kad, i to je nešto potpuno normalno za Denali, a u toku dana ume da bude pretoplo, jer je sunce izuzetno jako, belina... Ekstremi su, znači pretoplo je, da bi uveče čim krene malo da zalazi sunce, iako ono nikad ne zađe, u neki sumrak, bude nenormalno hladno. Vrlo brzo se menja temperatura, a u šatorima dok je sunce u toku dana, to je efekat staklene bašte i onda je isto vrlo, vrlo toplo. Tako da je ekstrem u svakom smislu", navodi.

Pored lavina i pukotina, nastavlja, posebna opasnost je plavi led koji je kao beton.

"Tu, derezi i cepin teško šta mogu da urade, i onda kad se uđe na te odseke, neće dereza i cepin da drži baš najbolje. To je jedna stavka, druga stavka su eksponirani ti grebeni, gde je širina možda metar, metar i po, sve zajedno do grebena, sa leve i desne strane su ambisi od po 2.000 metara. Tu čovek nema pravo na grešku, da se oklizne ili izgubi kontrolu, ili da ide tim putem kad je izuzetno jak vetar. Zato kad je vetar na Denaliju nigde se ne ide gore po visini, jer bukvalno može da vas odnese vetar - da vas ne nađu nikad", kaže.

Dodaje da su opasnost i promrzline.

"Baš taj dan kad smo izašli na vrh, Belgijanci su imali ozbiljne promrzline, iako su u isto vreme kad i mi otprilike bili gore, ali napravili su tu, po meni, početničku grešku - da skidaju i one najtanje rukavice. To je zlatno pravilo - makar te tanke rukavice se uopšte ne skidaju, perjane, one velike - može, ali ne smete biti goloruki nikako", navodi.

Sagovornik portala N1 navodi da tamo nadležni reaguju jedino ako je nekom život ugrožen. "Za sve ostalo Amerikanci ne reaguju. Da li su promrzline, da li je povreda, da li je umor, tu se ne reaguje, sve je na vama. Ili ćete se oporaviti, ili ćete morati da se spuštate dole sami. Jedino ako vam je život ugrožen, oni reaguju i tu je kraj", navodi.

Koliko traju pripreme?

Na pitanje koliko traju pripreme za jedan ovako ozbiljan poduhvat, kaže - skoro godinu dana.

A one, ističe, podrazumevaju "test opreme, simulaciju uslova u toku zime, treninge snage, kondicione treninge, bicikl, trčanje, planinarenje, rad na tehnici, spasavanje i izvlačenje iz pukotina, hodanje na vertikalama, skijanje, hodanje na skijama, ukopavanje, spavanje u šatoru, ali prvenstveno treninzi snage i kondicije, jer vučete skoro 50 kilograma - 30 kilograma na sankama što je zakačeno za pojas i nekih 20 kilograma u rancu".

Imajući u vidu trajanje ekspedicije na Denali i uložene napore, kaže da su izgubili na kilaži između sedam i 10 kilograma.

Živim sa planinama

Ovaj razgovor je vođen telefonski iz Knjaževca, pošto je Nikolić proveo ceo dan na Staroj planini, samo par nedelja posle ovako ozbiljnog izazova na Aljasci.

Kako kaže, mnogo vremena provodi na planinama, sigurno nekoliko meseci godišnje, i dodaje da se samo time bavi.

"Živim sa planinama, tako je isto i kod Igora (Miloševa), i on je često na planini i provodi jako puno vremena, jednostavno smo vezani za sve planinske sportove", ukazuje.

Kao motiv navodi da je to ono što voli da radi i što ga ispunjava.

"Ma koliko da je neki put teško, ako spojite i ljubav i zadovoljstvo i posao i da obučavate ljude i da vodite ture i da organizujete manifestacije u planini, koliko god da ste umorni, lepo vam je da radite nešto što volite", poručuje.

Živi od organizacija i vođenja tura, planinarskih manifestacija, obuke ljudi.

Upitan koliko je interesovanje kod nas za sve to, kaže da je sve veće, "pogotovo od korone, kad su ljudi shvatili da treba da budu aktivni i da je u prirodi odgovor na mnoge bolesti i na stresove".

"U poslednjih par godina to je drastično skočilo, sve više ljudi iz različitih miljea se pridružuju svima nama i lepa je stvar da se i deca bude i roditelji postaju svesni, pa su i deca sad aktivnija. Imaju ti kampovi sa decom i to je divna stvar", zaključuje ovaj strastveni planinar.