Stefan Nemanja, rodonačelnik vladarske loze Nemanjića delima je bio daleko od slike sveca kao žele da ga prikažu, ali je izvesno bio spretan državnik koji je zaslužan za formiranje prve srpske države u Srednjem veku. On je bio, kako je to istakao njegov sin, Stevan Prvovenčani, „skupljač izgubljenih delova svog otačastva, a i obnovitelj“.
Do tada se uređenje uslovno moglo nazvati državom. Pre svega je to bio savez plemena bez dublje ideje o državnosti.
Kao i ranije Srbija je zavisila od volje velikih zemalja, u slučaju Stevana Nemanja, Vizantije i Ugarske.
Poreklo
Porodica Stefana Nemanje vodi poreklo iz Zete. Rođen je 1113. godine u Ribnici, današnja Podgorica i bio je najmlađi od četiri sina srpskog vlastelina Zavide. Nemanjina porodica bila je u rodbinskim vezama sa vladarima Raške, po muškoj i vladarima Zete po ženskoj linji. U trenutki Nemanjinog rođenja otac Zavida se sklonio/prognan u Zetu zbog sukoba oko prevlasti u Raškoj. Podataka o ocu je jako malo. Nemanja je prvobitno kršten u katoličkoj crkvi jer u to vreme nije bilo pravoslavnog sveštenika u okolini. Po očevom povratku u Rašku on se ponovo krstio po istočnim pravoslavnim hrišćanskim običajima.
Prema dostupnim informacijama Nemanjina mladost je bila veoma burna. U svojoj oblasti, u koju su spadale Podgorica, Ibar i Rasina do Morave, on je počeo svoje prvo administrativno-političko delovanje.
Treba istaći da je već tada u porodici postojala tradicija uzajamnog progonjanja i nepoverenja. Otimanje o vlast bila je redovna pojava pa i sam Nemanja nije bio izuzetak. O tome svedoči da je iako najmlađi, upravo on bio taj koji je kasnije zavladao Srbijom. Zbog toga, očekivano bio je omrznut među braćom.
S početka Nemanja je vodio provizantijsku poliitku s obzirom na snagu Vizantije. Tako se i desilo, a prvi uspon doživeo je zahvaljujući caru Manojlu. Car je, čuvši za Nemanju pri svom dolasku u Niš oko 1162/1163. godine pozvao mladog vlastelina i poklonio mu kao večnu baštinu oblast Dubočica kod Leskovca. Na taj način car Manojlo je hteo da utiče na tadašnjeg srpskog vladara Desu, koji je učestvovao u ugarskim dinastičkim borbama i održavao bliske odnose sa vtamošnjomlastelom.
Povezane vesti
Desa je ostao bez titule 1165. a umesto njega Carigrad je za velikog župana Raške imenovao Tihomira Zavidovića, najstarijeg brata Stefana Nemanje. Zavida je imao četiri sina: Tihomira, Stracimira, Miroslava i Nemanju.
Stracimir je držao područje oko Zapadne Morave, Miroslav Hum, dok je Stefan Nemanja držao područje oko Ibra, Toplice i Dubočice. Nemanja je bio oženjen Anom sa kojom je imao tri sina, Rastka, Stefana i Vukana Nemanjića te ćerke Vuku, Devu i Efimiju.
Nemanja je bio ljut jer ga car nije proglasio za župana i okreće se ka Ugarskoj. Tihomirova vladavina nije dugo trajala jer je vizantijski car ponovo proglasio Desu za velikog župana. Taj turbulentni period obeležili su ratovi u kojima su učesvovali Mleci, Franci, Ugari i Vizantinci.
Raška je tokom ratova ispunula svoje obaveze prema Vizantiji, ali je zbog toga došlo do ustanka u zemlji, a baš tada iako se na njega kao protivnika Vizantije na površinu izbija Stefan Nemanja.
Car Manojlo je lično došao da ga uguši ustanak, a velikog srpskog župana Desu uhvatio je i poveo u Carigrad kao roba, jer je ovaj i dalje održavao veze sa Mađarima. Desu je ponovo zamenio Tihomir, koji je sa braćom uhvatio Nemanju i bacio ga u tamnicu.
Osveta protiv braće
Iz tog zatvora Nemanja se spasao, neki kažu uz pomoć Mađara i odmah krenuo u osvetu protiv braće. Bio je uspešan zbog čega je car sa pojačanjem, protiv Nemanje poslao Tihomira. Bitka se desil na Kosovu kod Pantina. Pobednik je bio Nemanja dok se Tihomir udavio u Sitnici.
U to vreme Nemanja je bio okrenut Ugarskoj Vizantinci su ga opisivalikao drskog nezajažljivog i nepouzdanog. Nemanjin sin i biograf, Stevan Prvovenčani, opisujući očevu mladost, pisao je da su ga braća zamrzela jer je sve radio na svoju ruku. Ne postoji puno dokaza šta se dešavalo, kako je Nemanja od vizantofila postao ugrofil, a zatim se ponovo okrenuo Vizantiji.
Nemanja je zatim napao, vizantijskog vazala, kneza Zete Radoslava i tom prilikom pripojio svojoj zemlji deo tadašnje Zete i Neretvljansku oblast. Ubrzo u sukob ulaze Mletačka republika i Vizantija. Pošto je Mletačka flota zabležila početne uspehe Stefan Nemanja se krenuo Veneciji. Mleci su sledeće zime bili desetkovani nepoznatom epidemijom. Nemanja je u dogovoru sa Mađarima napadao vizantijske posede po Moravskoj dolini. Kada je Ugarska ostala bez kralja, a novi vladar bio je po volji Vizantije, Srbija je ostala usamljeni protivnik moćnoj carevini.
Pohod Vizantije na Srbiju i uplašeni Nemanja
Godine 1172. započeo je pohod Vizantije na Srbiju koji se završio Nemanjinim porazom. Uplašeni Nemanja se povukao u planine i porčio caru da želi da se pokori što je ovaj prihvatio.
Predanje kaže da je pred Manojla došao gologlav i bosonog, s golim rukama do lakata, konopcem o vratu, podnoseći caru mač nudeći da s njim uradi što hoće. Pred carem Nemanja je pao na kolena i molio za oproštaj. Car se smilovao, ali ga je ipak povede sa sobom u Carigrad gde ga je neko vremen držao kao zatočenika.
Povezane vesti
Car Manojlo Komnin je vratio Nemanju na položaj velikog župana, a njegovoj braći je potvrdio njihove udeone oblasti – Stracimiru oko Zapadne Morave i Miroslavu Zahumlje. Po povratku, Nemanja se okrenuo učvršćivanju centralne vlasti, a Tihomirovog sina i naslednika Prvoslava je primorao da se odrekne vladarskih pretenzija u njegovu korist.
Nemanja je u skladu sa svojim vazalnim obavezama, redovno slao pomoćne odrede u vizantijske vojne pohode. Ali to nije dugo trajalo.
Na unutrašnjem planu, Stefan Nemanja se okrenuo učvršćivanju vlasti u zemlji. Sazvao je 1176. godine Sabor protiv bogumila u Raškoj, nakon čega se, uz pomoć vojske, surovo obračunao sa sledbenicima ovog učenja, koje je smatrano jeretičkim. Bogumili, reformska hrišćanska struja sa Balkana, zalagali su se za skormnost kao u ranohrišćanskom periodu, pokazujući izrazito protivljenje crkvenom sjaju i bogatstva i učešća u spletkama dvorskog života. Bili su protiv uticaja Vizantije.
Na Saboru kod stare Petrove crkve u Rasu je odlučeno da da je pominjanje bogumila zabranjeno. Usledila su ubistva, spaljivanja, mučenja, otimanje imovine, a srećniji su bili prognani iz zenlje. Osim Stefana Nemanje, bogumile su ubijale i istočna i zapadna hrišćanska crkva.
Posle Manojla zaokret
Sledeći period obeležili su česti ratovi. Kada je iznenada preminuo car Manojlo, započela je borba za presto pošto je njegv sin Aleksej bio maloletan. Veštim spletkama na presto je došao Andronik Komnen, Manojlov rođak, koga su opisivali kao darovitog ali i pokvarenog i svirepog.
Mađari su zajedno sa Mlecima odmah krenuli u rat, kao i bosanski Kulin ban. Nemanja je želeo da oslobodi Srbe od uticaja Vizantije i da proširi svoje teritorije. U prilog tome su išle činjenice da Vizantinci nisu imali velike snage na Zapadnom Balkanu, a deo se zbog dinastičkih borbi odmetnuo od Carigrada.
Mađarska i srpska vojska potisnula je Vizantince iz moravske doline i prodrli su do Sofije, opljačkavši Beograd, Braničevo, Ravno, Niš i samu Sofiju. Mađari su tu prekinuli ratovanje i vratili se natrag, a Nemanja je ostao da dalje ratuje za svoj račun.
Najveća osvajanja
Glavna Nemanjina osvajanja izvršena su u ovo vreme, od 1183-1190. godine, ali ne postoji tačna hronologija. Izvesno je da je osvojio Zetu, zajedno sa Skadrom i Bokom Kotoroskom. U Kotoru je sazidao i svoj dvor.
Koristeći haos i smene na prestolu Vizantije na našem delu Blakana su se nastavila ratovanja. Nemanja je neuspelo napao Dubrovnik s mora, a Stracimir je pokušao da osvoji Korčulu.
Nemanja ponovo napada Dubrovnik, ovog puta s kopna. Grad nije osvojen, ali je potpisan ugovor o miru. Dubrovčani koji su u tom trenutku bili vazali Sicilije, tim ugovorom su dobili slobodnu trgovinu po raškoj državi, pravo ispaše na Nemanjinom području i iskorišćavanje šume. Humljani su zauzvrat dobili pravo slobodne trgovine u Dubrovniku.
Normanska ofanziva
U leto 1185. krenuta je i velika normanska ofanziva protiv Vizantije, koja je posredno pomagala i Nemanjinim uspesima. Normani su osvojili Drač i Solun i pripemali su se za napad na Carigrad, ali to se nije desilo zbog manjka organizacije i veće želje za pljačkom.
Za to vreme u prestonici se desio novi prevrat. Car je postao Isak Anđel dok je Andronik uhvaćen, mučen i ubijen. i u strahovitim mukama ubijen. Bio je to znak da se Bugarska pobuni i odvoji od Vizantije, koja je pokušala da uguši ustanak.
Bugari su ušli u savez sa plemenom Kumani i sa Stefanom Nemanjom, koji je osvojio Niš i prodro u timočku dolinu. Tu je zauzeo i porušio gradove Svrljig, Ravno kod Knjaževca i Koželj. Vizantija nije uspevala da uguši bugarsku pobunu, pa se stoga ponovo zbližila sa Ugarskom, ženidbom cara sa ćerkom kralja Bele. Interes Stefana Nemanje je bio da zadrži osvojene teritorije i najverovatnije je sve vreme pomagao Bugare.
Krstaši dolaze
Na nemire na Balkanu uticalo je i krstaški rat koji je proglašen pošto je sultan Saladin osvojio Jerusalem. Stefan Nemanja je želeo da ostvari dobre odnose sa nadolazećom vojskom Fridriha Barbarose. Poslati su izaslanici u Nirnberg sa porukom da je car dobro došao.
Kako je Nemanja došao s njim u vezu ne može se pouzdano tvrditi. Prema knjizi „Istorija Srba“ autora Vladimira Ćorovića, deluje da je posrednik bio istarski krajiški grof i titularni vojvoda Hrvatske i Slavonije, Bertold Andeks. Nemanjin brat Miroslav pregovarao je s njim da za svog sina Toljena uzme Bertoldovu kćer.
Nemanja i Fridrih sreli su se u Nišu kada je Barabarosa prolazio sa vojskom. Ipak do saradnje nije došlo jer je caru Fridrihu u interesu bio pre svega mir sa Vizantijom s obzirom da je na putu do Jerusalema morao da prođe kroz dobar deo Vizantije.
Ipak, posle sukoba Vizantinaca i krstaša u Bugarskoj, Fridrih je prihvatio pomoć Srbije i Bugarske koji su „ispratli“ krstaše do Trajanovih vrata, odnosno granice Trakije i Makedonije.
Vizantinci opet napadaju
Krstaši i Vizantinci ipak sklopiše mir 1190. godine što je značilo invaziju Carigrada na Srbiju i Bugarsku. Bugari su odbili napade, a godinu dana kasnije Stefan Nemanja i njegova vojska potučeni su negde na Moravi. Zemlja je opljačkana, a spaljen je i vladarski dvor u Kuršumliji. Ipak, Nemanja je nastavio borbu pošto se povukao u planinske delove Raške. I to mu se isplatilo.
Želeći da prekine rat, car Isak je odlučio da se nagodi. Dobar deo Nemanjinih osvajanja ostalo je u Srbiji, poput Zete, Kosova s Lipljanom i Metohije do blizu Prizrena. Vizantija je pre svega želela da razdvoji Srbe i Bugare i da zadrži glavna mesta moravskog puta, poput Niša i Ravnog. Kako bi obezbedio jači uticaj car Isak je ugovorio, da njegova bratanica Jevdokija se uda za srednjeg Nemanjina sina Stevana, koji će naslediti oca na prestolu.
Ojačani Nemanja
Ovakav razvoj pokazali su da je Nemanja ojačao. Sa Zetom, Nemanja je proširo srpsku oblast na moru, a novim osvajanjima pomerio je srpske granice iz brdskih predela u tri velike susedne doline: u moravsku, kosovsku i metohijsku. Treba dodati da je bio u rodbinskim vezama sa bosanskom dinastijom, a da je sa Bugarima i dalje održavao dobre odnose. Ovim mirom završeni su osvajači pohodi Nemanje koji se već bio u osmoj deceniji života
Hrišćanstvo
Nemanja se 1195. godine odrekao prestola. Za njegova naslednika došao je srednji sin Stevan. Stevan je bio vizantijski zet što navodi da je u pitanju politička odluka. Najstariji sin Vukan dobio je na upravu Zetu s Trebinjem, Hvasno i Toplicu Stefana Nemanje. Treći, najmlađi Nemanjin sin, mezimac Rastko, otišao je u jesen 1191. ili 1192. godine u ruski manastir i zamonašio se pod imenom Sava.
Pošto se odrekao prestola Nemanja se, zajedno sa ženom, zamonašio u Rasu, u crkvi Sv. Petra i Pavla, pa se onda povukao on u Studenicu odakle je pratio razvoj događaja, dok je žena zamonašena kao Anastasija bila je u Bogorodičinom manastiru kod Kuršumlije.
Kada je video da novi car Vizantije a blagonaklonošću gleda na Stevana, Nemanja je iz Studenice napustio zemlju i ostatak života proveo u Svetoj Gori, uz sina Savu.
U jesen 1197. godine došao je monah Simeon na Atos i tu proživeo nešto više od dve godine. U sporazumu sa svetogorskom opštinom i sinom Savom, a po dozvoli cara Aleksija, podigao je Nemanja 1199. na severnom delu Svete Gore manastir Hilandar, „koji će služiti za primanje ljudi od srpskoga naroda“, kako je navedeno u carevoj hrisovulji.
Hilandar je postao najaktivniji srpski manastir Srednjeg Veka, rasadnik crkvene kulture i pismenosti vizantijskog tipa, i mesto za dobro obrazovanje monaha. Osim Hilandara Stefan Nemanja ostaće upamćn i po zidanju zadužbina. U pitanju su crkva Svetog Nikole u Kuršumliji, manastiri Đurđevi Stupovi i Studenica.
Zaveštanje
Nemanja je uspeo da značajno proširi teritoriju a svojim političkim i vojnim delovanjem podigao je ugled Srbije. Tokom njegove vladavine uspeo je da umiri česte sukobe Zete i Raške. Tome treba dodati i činjencu da su u Zeti živeli Albanci, a katolička crkva je imala jak uticaj. Okrenuo je svoju zemlju ka istočnom hrišćanstvu, a da pri tome nije progonio katolike. Osnova srpske srednjevekovne države postala je Raška, koja se nalazila u središtu srpskih oblasti. Počela je najduža vladarska era jedne porodice u Srbiji.
Komentari ()
Vidi sve komentare