Šta kažu neurolozi: Čemu služe snovi?

Ljudi se takođe trzaju tokom spavanja: naši se mišići skupljaju kako bi napravili male, oštre pokrete, a naše zatvorene oči trzaju se u fenomenu poznatom kao brzi pokreti očiju ili REM (rapid eye movement). Obično tokom REM sna imamo najživopisnije snove, piše The New Yorker.

Neuronaučnici odavno imaju objašnjenje za naše somnolentne trzaje, prenosi Index.hr. Tokom REM sna, kažu, naša su tela paralisana kako bi nas sprečila da "izvedemo" svoje snove. A trzaji su pokreti koji se provlače "kroz pukotine". Oni su ostaci snova - spoljašnji nagoveštaji unutrašnje drame.

O čemu sanjaju fetusi?

Odrasli ljudi provedu samo oko dva sata svake noći u REM fazi sna. Ali fetusi su do trećeg tromesečja u REM-u oko 20 sati dnevno. Istraživači koji koriste ultrazvuk mogu videti kako im oči "lete" napred-nazad - i čini se da im se celo telo trza. Kad majka oseti da se njeno dete rita, to može biti zato što ono spava. Rođena deca nastavljaju sprovoditi neuobičajenu količinu vremena u REM-u, često spavaju 16 sati dnevno i sanjaju osam.

Ove su se činjenice Blumbergu sve više činile čudnima. Kod odraslih su snovi izdanci budnog života - imamo iskustva, a zatim ih sanjamo. Ali fetus u materici nije imao nikakvih iskustava. Zašto provoditi toliko vremena u REM-u pre nego što imate o čemu da sanjate?

Prema dominantnoj teoriji, trzajuće oči pacova navodno su u snovima posmatrale krajolik iz snova. Ali mladunci pacova bili su stari samo nekoliko dana, kapci su im još uvek bili zatvoreni i nikad ništa nisu videli. Pa zašto su im se oči - i brkovi, udovi i repovi - trzali stotine hiljada puta svaki dan?

Blumberg je odlučio da testira teoriju o "ostacima" sna. Hirurški je uklonio korteks pacova - područje mozga uključeno u vizuelne slike i svesno iskustvo, odakle se verovalo da snovi potiču - ostavljajući netaknutim samo moždano deblo, koje kontroliše podsvesne telesne funkcije. Usnuli mladunci nastavili su da se trzaju isto kao i pre. "Nije bilo šanse da je trzanje bilo nusprodukt snova", rekao je Blumberg.

Sada, u svojim šezdesetim godinama, Blumberg je rukovodilac Odseka za psihologiju i nauke o mozgu na Univerzitetu Ajova. Poslednjih 20 godina proveo je proučavajući senzomotorni razvoj - proces kroz koji se mozak deteta povezuje s telom. Istraživači senzomotorike dugo su zanemarivali trzaje.

"Ako su vam još od Aristotela govorili da su to 'ostaci snova', zašto biste to dovodili u pitanje?" rekao je Blumberg. Ali, zapravo, nauka o snovima bila je daleko od potvrđene. Frojdovci su verovali da snovi sadrže potisnute želje izvučene iz mračnih uglova psihičkog života; mnogi su ih neuronaučnici videli kao nasumično brbljanje mozga.

Misterija snova

Neke teorije sugerišu da snovi učvršćuju naša sećanja, druge da nam pomažu da zaboravimo. Uz trzaje, Blumberg je identifikovao novu nit u misteriji sanjanja. Da li je povlačenjem te niti mogao da razotkrije celinu?
Vekovima je način na koji razmišljamo o snovima oblikovao način na koji razmišljamo o umovima. U noći 10. novembra 1619. Rene Dekart je sanjao da tetura ulicom progonjen duhovima. Desna mu je strana bila slaba, a vihor ga je silovito zavrteo na levoj nozi. Šepajući je prošao pored čoveka za kojeg je iznenada shvatio da ga poznaje, a zatim se okrenuo da razgovara s drugim čovekom, koji mu je rekao da pođe da vidi gospodina N, koji ima nešto da mu da. Dekart je znao šta - dinju.

Manje uporni mislilac mogao je u ovom snu da vidi žudnju za dinjom. Ali, Dekartu se činilo da njegova živopisnost sugeriše jasnu razliku između tela i uma - u snovima telo leži uspavano dok um radi slobodno. Danas naučnici često naglašavaju sličnu razliku, ali između tela i mozga, a ne uma, kao nekad.

Ovu ideju poduprla je rana nauka o spavanju. Kada su dva naučnika sa Univerziteta u Čikagu Eugen Aserinski i Natanijel Kleitman 1953. godine otkrili REM fazu sna, shvatili su da tu fazu prate iznenađujuće visoki nivoi aktivnosti u mozgu - kao da se mozak koji sanja probudio, dok je telo ostalo da spava.

Sledećih su godina američki naučnik za spavanje Vilijam Dement i francuski neuronaučnik Mišel Džuve primetili da, kada mačke uđu u REM, gube sav mišićni tonus. Isto važi i za ljude, što je rezultat, otkrio je Žuve, inhibitornih signala koje mozak šalje kičmenoj moždini i koji parališu telo. Kad ova paraliza ne uspe, rezultira poremećajem REM ponašanja, u kojem ljudi mogu govoriti, udarati, pa čak i ponašati se nasilno u snu.

Kad potraje, doživljavamo "paralizu sna", u kojoj se budimo nesposobni da se pomerimo. Kad sistem radi kako treba, napisao je Žuve, uživamo u "paradoksalnom snu" - naši mozgovi oživljavaju divlje vizije dok nam se telo nepomično nalazi među čaršafima.

Istraživači su pokušali da utvrde može li paralizirano telo uticati na mozak koji sanja. Upumpavali su miris peperminta u nos spavača, nadajući se da će stvoriti mirisne snove, ali bez učinka. Otvarali su oči sanjarima i pokazivali im razne predmete - džezvu za kafu, maramicu, ironičan natpis "Ne uznemiravaj" - retko ko je prijavio da ih je sanjao.

Mozak manje reaguje na senzorne informacije tokom REM sna, zbog čega nas čak ni budilnik koji zvoni ne može probuditi.

Možda smo sve gledali pogrešno

Do kasnih 70-ih godina pojavila se ideja o potpunoj "input-output blokadi" između tela i mozga tokom REM sna. Alan Hobson, pokojni psihijatar Medicinskog fakulteta na Harvardu, sugerisao je da su snovi konstruisani kada korteks tumači nasumične signale iz moždanog debla kao signale iz spolajšnjeg sveta. "Sanjanje više nije misteriozno", rekao je tad Hobson.

Pa ipak, teorija nije mogla da objasni zašto sanjamo ono što sanjamo ili zašto osećamo ono što osjećamo kada to sanjamo. U sledećim decenijama naučnici su osporili, revidirali, pa čak i odbacili Hobsonovu teoriju, ali su uglavnom zadržali njenu temeljnu pretpostavku o prekinutoj vezi između mozga i tela.

"Skupljao sam videosnimke raznih životinja koje spavaju", prepričava Blumberg. Njegova zbirka uključuje majmune, mlade golubove, pauke skakače i ovce. Tu su i drhtave antene medonosnih pčela i uzvrpoljene šake kengura.

U jednom videu hobotnica koja spava kaleidoskopski prelazi iz jedne kamuflaže u drugu dok se mišići koji kontrolišu njene kromatofore prolaze ispod njezine kože. Videozapisi potvrđuju prividnu univerzalnost trzanja: ne samo da se mnoge životinje trzaju u REM-u već to počinju i pre nego što se rode.