U penziji ste i ne želite da vam novi posao bude čuvanje unuka: Treba li osećati krivicu?

Psiholog Bojana Ranković govorila je o tome šta penzija znači za različite ljude, da li je to vreme kada ćemo konačno uživati i raditi sve što nismo do sada.

Da li je to konačno vreme kada ćemo se posvetiti sebi, ili ćemo ipak imati obavezu oko čuvanja unuka. A šta ako nismo u stanju da čuvamo unuke u onoj meri u kojoj deca od nas očekuju, da li treba da osećamo krivicu?
Da li možemo da "ostanemo normalni" nakon više od 45 godina radnog staža?

Psiholog Bojana Ranković kaže da postoje ljudi koji mogu da budu dobro nakon toliko godina radnog staža i to su uglavnom ljudi koji mnogo vole svoju profesiju i oni imaju veliki stres kada odu u penziju.

"Odlazak u penziju je velika promena u životu, to je velika životna prekretnica pa kao i svaka životna prekretnica može da postane i životna kriza. Koliko god deluje primamljiva činjenica da ćete sada da radite sve što niste, ostaje to vreme za ono što ste oduvek sanjali da radite, a posle nekog vremena shvatite da morate i neke navike da promenite, pa sa prolaskom vremena, stalno treba da smišljate neke aktivnosti kojima ćete to vreme da ispunjavate i da ne zaboravimo, mnogim ljudima je socijalni život upravo na poslu tako da se dešava da posle nekog vremena kada su u penziji ljudi dožive da se osećaju beskorisno ili usamljeno i onda to proizvodi neke loše emocije", objašnjava Ranković.

"Ne zaboravimo da profesija čini dobar deo našeg identiteta i kada prestane profesionalno angažovanje vi imate utisak da nešto nedostaje. Profesija je i jedan deo društvenog statusa, a sve se to gubi odlaskom u penziju. Naročito za ljude koji su navikli da na poslu imaju socijalne relacije, oni ostanu sami kada su u penziji. Ti ljudi su podložniji takozvanom postpenzionom sindromu koji je jedan depresivan i pomalo anksiozan sindrom koji dolazi nakon odlaska u penziju", kaže psiholog.

Bojana Ranković kaže da mnogi ljudi kada odu u penziju dobiju novu radnu obavezu da čuvaju unuke, "kad već sede kod kuće". Ona objašnjava da čuvanje unuka nikako ne sme da bude radna obaveza već da bake i deke mogu da uživaju s unucima i da se igraju s njima, ali ne da im to bude nova radna obaveza.

Da li bake i deke treba da se osećaju krivim ako ne mogu da preuzmu obavezu čuvanja malog i zahtevnog deteta?

"Bake i deke ne treba i ne mogu da budu zamena za roditelje, oni treba da budu neko ko njihov život čini bogatijim, da se s njima igraju da ih nešto nauče, ali ne da im budu zamena za roditelje. Sem toga to može da bude opasno. Prisustvovala sam jednoj nemiloj sceni u parku kada je jedan deka trčao za svojim unukom, bilo je jako sunce, njemu je pozlilo i on je pao u nesvest. Em je dete doživelo traumu, mi jesmo svi ustali da pomognemo, te na razne načine nije pametno da bake i deke preuzimaju celodnevnu brigu o deci. Razumem onaj deo da je finansijski to mnogo lakše, ali bake i deke ne treba da se osećaju krivim ako nekad kažu ne mogu, idem sa svojim prijateljem u pozorište", zaključuje psiholog Bojana Ranković.