Učiteljlica osnovne škole "Sveti Sava" iz Beograda Verica Hrastinski ceo radni vek provela je u toj školi, a puni hodnici đaka, kolega i rukovodstva škole pozdravili su je aplauzom i na taj način ispratili u penziju.
„Verujte mi, još uvek gledam na sat da l’ će zvono, da l’ ću da zakasnim na posao“, započinje priču sada već učiteljica u penziji Verica Hrastinski.
Tog dana, kada su je đaci iznenadili svojim gestom, učiteljica je došla u školu zbog papirologije oko penzije. Opisujući šta se zapravo dogodilo tog dana kaže da nije ni slutila šta su joj đaci pripremili jer se prethodno sa kolegama, na neki način, već oprostila.
U hodnicima i stepeništima osnove škole „Sveti Sava“ na Vračaru našle su se generacije od prvog do četvrtog razreda, odeljenje VII 2 (poslednje odeljenje koje je u celosti izvela), rukovodstvo škole, mlade kolege.
„Čujem galamu u hodniku i moju decu kako su ustreptala. Sve nakon toga je nešto najlepše što sam doživela. Na kraju, jedan prvačić nosi crtež i viče ‘gde je Vera, hoću da joj predam crtež’“, priseća se učiteljica.
Izvor videa: Privatna arhiva
Ideja da se bavi pedagoškim poslom kaže oduvek je bila u njoj.
„Mislim da od kako sam pošla u školu da sam želela da budem učiteljica. I ponovo da se rodim, ponovo bih bila učiteljica. To nije posao, to je život“, kazala je sagovornica portala N1.
I dok se i dalje privikava da, kako kaže, ne prispava na čas, misli na decu.
„Deca su deca. Decu su neiskvarene duše, ona su poštena. Deci iz očiju vidite sve – tugu, radost, ljutnju, strah. Kad bi svi sačuvali dušu deteta, ovaj svet bi bio srećan“, ističe učiteljica.
Četvrtake koje je sada izvela, kaže, uzela je pre dve godine. Nije želela da uzme prvake da ne bi ostali bez učiteljice.
Učiteljica Verica Hristinski ceo svoj radni vek provela je u osnovnoj školi “Sveti Sava” na Vračaru. Pre toga, kao apsolventkinja, radila je u Velikoj Kladuši u Bonsni i Hercegovini. Osnovnu školu završila je u rodnom selu Tulež kod Aranđelovca, nakon čega se seli u Beograd i završava srednju školu i Pedagošku akademiju.
„Prosvetne radnike danas više niko ništa ne pita“
Osvrćući se na period kada je počela da radi u prosveti i sada, primećuje razlike. Kako kaže, nekada je bilo mirnije i nikada se informacije nisu dobijale „danas za sutra“ kao što je to danas slučaj.
„Nekada su se više slušali saveti starijih učitelja. Takođe, nekada kada sam bila početnik, sve predloge i inicijative koje smo imali slali smo Ministarstvu prosvete. Ponekad se nešto i usvajalo, sad se ne usvaja ništa. Odluke se donose naprečac, bez konsultacija sa svojom bazom, sa školom. Ovo poslednje što smo čuli da se školska godina prekida 6. juna saznajemo na nastavničkom veću iz medija. Izvinite, ali prvo su trebali da saznaju prosvetni radnici, a ne mediji. Prosvetne radnike danas više niko ništa ne pita“, objašnjava učiteljica.
Sve to, kako kaže, utiče na uznemirenost, na brigu. To da ne dobijamo pravovremene informacije, a one koje i dobijemo su izuzetno konfuzne. Tada, smatra učiteljica, prosvetni radnici ne znaju šta da prenesu roditeljima, a tako se gubi poverenje roditelja u prosvetne radnike, a ne u one koji donose odluke. Samim tim, dodaje, odgovornost je još veća.
Brige ostaju van učionice
Sa druge strane, učiteljica je tokom svog decenijskog rada sa decom od njihovih roditelja zahtevala samo jednu stvar – da joj ne prenose ružne informacije pre časa već da sačekaju da se nastava završi.
„Svoje brige ostavim kod kuće, a sve ostale ispred vrata učionice. U učionicu ulazim i posvećujem se deci. Hoću da budem raspoložena, hoću da budem nasmejana. Ne radim sa predmetima, radim sa malenim živim bićima kojima moram apsolutno da se posvetim“, ističe naša sagovornica.
„Roditelji su naši najveći saradnici. Sa njima treba uspostaviti saradničke odnose. Prihvataju oni savete, daju predloge, a spoj porodice i škole je najvažniji u ovom trenutku“, smatra učiteljica.
Za svoje učenike, od petog razreda više nije učiteljica nego Vera.
„Prethodnih dana obilazila su me moja deca. U grupama, dolazili su studenti, generacije koje sam izvela. Jednom mi se desilo da sedimo suprug i ja u kafiću i prilazi momak, moj Stefanović. Tad sam bila sitnija. Ustajem da se pozdravim, a on me podiže u vazduh i viče ‘moja učiteljica’. Pa da l’ ima nešto lepše od toga?“, priseća se učiteljica.
„Bili ste nam majka, baka, tetka, učiteljica“
Pored lepih, kaže da je bilo i onih manje lepih situacija u radu sa decom.
„Imalo je trenutaka kada sam patila zajedno sa decom, proživljavam sa njima njihove traume. Deci treba pokloniti dušu, da bi vam dušu dali. Još čuvam njihove tajne, koje su i dan danas sa mnom. Oni kad odlaze kažu mi ‘bili ste nam i majka i baka i tetka i učiteljica’. Treba stvoriti takvo poverenje“, smatra ona.
Najvažnije je biti iskren prema deci naglašava naša sagovornica i dodaje:
„Uvek sam osećala potrebu da im dam objašnjenje zašto nešto tražim, zbog čega nešto tražim. Ako kritikujem, zbog čega kritikujem. Nijedan problem nisam rešavala tako što bih ga ostavljala za sutra. Kod dece ne treba odlagati, ni sa roditeljima ni sa decom. Problem se rešava čim nastupi.“
Penzionerske dane, učiteljica Verica Hristinski planira da provodi radeći sa decom. Kako kaže, mora da ostane u kontaktu sa decom, slažući albume i uspomene.
„Mogla sam ja pre dve godine da odem u penziju ali nisam želela. Da mi ponude još deset goidna, dokle god mogu da hodam, radila bih sa decom“, zaključuje sagovornica portala N1.
Komentari ()
Vidi sve komentare