Kako psi uče, traže, spasavaju i rizikuju život za nas: Iskusni dreser o čovekovom najboljem prijatelju

Kako je ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić rekao, kofer sa telom su pronašli policijski pas Aki Maki i njegov vodič Vladan Kovačević, bez kojih bi, kako je dodao, potraga trajala verovatno duže.

Zanimljivo je da je Aki Maki bio kućni ljubimac Kovačevića kada je bio štene, a posle osam meseci postao je vlasništvo MUP. Kako je Kovačević izjavio za RTS, imaju već pet godina zajedničkog rada i života i odlučio je da ga, nakon završetka službe udomi.

Aki Maki je deo policijske brigade, u kojoj ima više od 60 pasa, od kojih je više od 40 radno aktivno.

U srpskoj policiji najzastupljenije rase su, prema onome što se može pronaći na internetu, belgijski ovčari (malinoe), nemački ovčari, labradori i nemački kratkodlaki ptičari.

Pitali smo MUP da nam da precizne podatke o svojim policijskim psima, kako ih biraju, dresiraju, koliko traje obuka, na koji način tragaju i koliko su vezani za vodiča, ali, nažalost, nismo dobili odgovor.

Ali nam je zato na sva ta pitanja odgovorio Miroslav Tomić, koji se zajedno sa suprugom Mihalom, u okviru njihovog Kinološko-sportskog kluba Agility Bečmen, bavi obukom pasa. Iza njih je i mnogo takmičenja u agilitiju i IGP kinološkom sportu, kao i brojni uspesi i nagrade.

Miroslav, koji se nekoliko godina intenzivno bavio obukom i pripremom pasa za policijske svrhe, za portal N1 kaže da je pre oko 12 godina policiji poklonio psa, kao i da je sa svojim prvim psom išao u policiju na Bežanijskoj kosi, gde su odradili pola kursa i na polaganju bili prvi. Navodi da je to bio njegov početak u ovom poslu, u koji je, kako kaže, ušao sasvim slučajno, pre 20 godina...

"Imao sam svog ljubimca koga sam hteo da treniram i tako sam počeo da se bavim i dresurom pasa i sportovima sa psima", navodi naš sagovornik.

Tragači

O tome da li postoje rase koje imaju predispozicije da budu tragači u policijske i spasilačke svrhe, Miroslav navodi da su to svakako ovčarski psi, neke lovačke rase, odnosno većina pasa koji imaju jako dobar njuh, što je, ističe, presudno, pored istrajnosti.

Spominje slučaj rase labrador čiji njuh radi i pod vodom, i ako su obučeni u svrhe istraživanja, mogu da nanjuše, na primer, izmet kita u okeanu, kako bi ga istraživači pronašli i na osnovu njega otkrili čime se kit hrani.

Selekcija se pravi još dok su psi u samom leglu, a kada se radi o radnim, odnosno službenim psima, tu najčešće spadaju belgijski i nemački ovčari, kao i cunjavci - labrador, labrador retriver i drugi, navodi Miroslav.

Kaže da rasa nije toliko bitna, "koliko je bitno da mi od malih nogu vidimo da li taj pas ima izražen njuh".

I postoje različiti vidovi testiranja štenaca, to jest malih mladih pasa, gde se na osnovu tih testova može utvrditi kakva je njihova predispozicija, kolika je izraženost tog njuha, kolika je upornost, takođe jako bitna, ističe.

"Vi možete imati pse koji imaju jako dobar njuh, ali u principu, koliko je bitan njuh, toliko je bitna i istrajnost kod pasa. Naravno, to se u većini slučajeva postiže treningom i upornim radom, da bismo došli do nekog, ne postoji ništa savršeno, ali do približno savršenstva", pojašnjava Miroslav.

Dodaje da postoje psi koji rade različite vrste pretraga - na narkotike, oružje, eksploziv...

"Poznajem jednu devojku iz Nemačke koja ima nemačkog ovčara koji radi pretragu mikro SD kartica za mobilne telefone. Ona radi u zatvorima. Angažovana je od države, i onda kada zatvorenici izađu napolje, ona ide i pretražuje njihove prostorije", priča on.

Kaže i da je u poslednje vreme najaktuelnija pretraga lica, kako nestalih, tako i mrtvih.

"I onda, u zavisnosti od toga kakvi su psi, kakvih predispozicija, radi se određena selekcija za određene pretrage", navodi MIroslav.

Kako se uči pas da nešto traži

Učenje psa da nešto traži ne mora da se bazira na mirisu, već ga, ističe Miroslav, učite da traži igračku.

"To je cela poenta priče. Postoje razne priče da, ako pas traži narkotike, da mu se daju narkotici. To su totalno priče laika. To uopšte ne funkcioniše tako. Znači, to su sve psi koji imaju izražen plenski nagon. To znači da im je jako izražen nagon za hvatanjem plena. Ali taj nagon za hvatanjem plena, mi to prebacimo u igru sa psom. Sve što se kreće, to malim štencima bude jako zanimljivo. Uzmemo, recimo lopticu na kanapu, i tu lopticu vučemo u različitim smerovima, ili to može da bude štap i kanap i neka trakica", pojašnjava Miroslav.

Kaže i da se u profesionalnom radu sa psima koriste trakice koje su, u stvari, parčići kože, posebno napravljeni da pas može da juri tu kožu i da je uhvati, i tako se razvija i pojačava nagon za plenom.

"Kasnije, mi taj plen, kada već pas bude jako, jako otvoren i željan tog plena, krijemo. Znači, u početku, to može da izgleda tako što se pas zadrži za okovratnik, to već pričamo sad o nekoj fazi gde pas ima četiri-pet meseci, pridržimo ga malo za okovratnik, bacimo mu tu lopticu koju on vidi u početku da ona odlazi od njega, to mu pojačava taj nagon da je stigne, da je uhvati. I, idealno je ako je to neka malo viša trava, i onda pas vidi lopticu koja odlazi u određenom pravcu, ali ne vidi na kraju gde se ona nalazi. Kada pustimo psa, on za tim plenom kreće, počinje da traži, zna otprilike gde je ta loptica pala, i tu se razvija i pojačava nagon za traženjem", navodi on.

Kasnije, dodaje, dolazi se u fazu, gde ne mora da se baci predmet, već se ubacuje komanda "traži".

"Nakon toga, u zavisnosti od toga koliko je pas jakog nagona, za koje potrebe nam treba, vrši se selekcija i jedan vid specijalizacije, gde pas ide u određenom pravcu. Znači, da li će to biti narkotik, da li će to biti eksploziv, oružje, novac, osobe... U principu, kada se traže određeni mirisi, kao što su to narkotik, eksploziv i tako dalje, onda se u stvari kasnije te loptice koje smo mi koristili da otvaramo nagone psa, sada koriste sa tim mirisom", kaže Miroslav.

Navodi da se loptice stavljaju u posebne posude, gde upiju mirise i onda se stalno bacaju, te pas konstantno traži taj miris.

Nagrađivanje psa

Miroslav dalje priča o aktivnim i pasivnim načinima obeležavanja da je pas pronašao nešto.

"I ranije se koristilo to da pas oblajava. Kada nađe miris, a ne može da dođe do mirisa, onda on počinje da oblajava. I onda smo mi sigurni da je on pronašao taj miris. Tada ga nagradimo drugom lopticom, za koju nije bitno da li ima taj miris ili ne, ali, naravno, on ne može uzeti tu igračku. Tako da on kasnije, kada pretražuje, recimo, automobil u kome sumnjamo da postoji nešto, da li narkotik ili šta već, ne može da dođe do te loptice koja miriše na taj narkotik, ali on zna da kad pronađe miris te loptice, da će dobiti drugu lopticu", navodi on.

Sve u svemu, dodaje, ima različitih vidova nagrađivanja psa, neko se to čini hranom, "ali, u principu, kada se otvara taj plenski nagon, onda je dosta bitno da ta nagrada bude jaka, da to bude eksplozija oduševljenja kod psa, da bi on i sledeći put imao tu volju da pretražuje".

"Kod pasivnog načina markiranja (oblajavanja) psi ne laju, već samo gledaju u pravcu mirisa, što je u poslednjim godinama mnogo bolji način, jer u slučaju pronalaska ne dovodi do panike ljudi, posebno na aerodromima, u velikim tržnim centrima, jer aktivnim načinom lajanjem se može stvoriti panika kod ljudi, što svakako nije dobro", kaže Miroslav.

Šta je još važno?

Važni su i klimatski uslovi, atmosferske prilike, dodaje.

"U zavisnosti od vetra, recimo, ako duva vetar sa jedne strane, mi idemo sa suprotne strane u susret vetru, jer će nam tako mnogo, mnogo više nabaciti miris ka psu. Jer ako idete niz vetar, onda taj miris odlazi od psa", objašnjava Miroslav.

Prema njegovim rečima, ima tu hiljadu stvari koje profesionalci koriste, ali najbitnije su humanost i motivacija.

Pojašnjava kako funkcioniše to sa motivacijom - "pas je željan igre s tom lopticom i on traži tu lopticu. Kod pretražnih pasa, radi taj princip da lopticu koju pas treba da traži, krije čovek koga pas vidi".

"I on zna da kad bude pronašao čoveka, da će dobiti igračku. I to tako počinje da vi sad držite psa i pomoćnik odlazi sa igračkom koju vidno pokazuje psu, pas počinje da laje želeći da dođe do te igračke, vi ga zadržavate, na taj način pojačavate njegovu želju, i onda u jednom momentu ga pustite. Naravno, pas se nauči da oblajava, i on kada dođe do tog čoveka, on počinje da laje, tražeći lopticu. U početku nekoliko puta zalaje, dobije igračku. Kasnije se uči da to oblajavanje dugo traje. Jer vi možete da nađete čoveka bez svesti, koji ne može da odreaguje. Pas je možda dalje od vas, treba vam vremena da stignete i vidite da li je pronašao nešto ili ne. Znači, ta istrajnost i upornost su jako bitne", ocenjuje.

Dodaje, kada se radi posebno o psima tragačima, to je 100 posto motivacioni trening, kao i da je humano i svrsishodno, jer pas ni u jednom momentu nije primoran da nešto radi, "to je samo želja da on pronađe tu neku igračku i da se igra s njom".

Ističe bitnost motivacije sa blagom dominacijom.

"Vi morate da imate psa koji je jako motivisan, ali koji mora da zna šta sme, šta ne sme. Jako je bitno da kada ode da radi ne bude previše socijalan sa drugim psima. Znači, njega ne treba da interesuju drugi psi. On kad ode da radi, sad dođe još pet pasa tu, on bi kao išao da se igra. Ne, ne možeš da se igraš, moraš nešto da radiš. To je blagi vid dominacije", navodi i dodaje da, s druge strane, kada je motivacija jaka, psi kako se približavaju poligonu za rad, oni su jako uzbuđeni, "neki od njih čak počinju da laju zato što znaju da se tu podiže energija, tu je neka akcija".

Takođe, ukazuje da ima pasa koji su radili pretragu pet, šest mirisa - narkotici, eksploziv, oružje...

"To su psi koji imaju jako dobar karakter, jako su otvoreni za rad i nemaju problem da sad traže samo jednoličan miris, tako da se koriste za više stvari. Takođe, imate pse koji se koriste za pretragu, i pored toga rade obezbeđenje, znači, odbranu i napad. To su tzv. dual psi, to su sve jako socijalni i socijalizovani psi, no u slučaju potrebe, recimo na aerodromima, imate dual pse koji rade pretragu prvenstveno, ali u slučaju da se desi neki problem, mogu da se koriste u zaštiti lica i objekata", navodi Miroslav i dodaje da se najviše kao dual psi koriste belgijski i nemački ovčari.

Koliko traje obuka

Na pitanje koliko u proseku traje obuka jednog službenog psa, kaže da je to individualno, odnosno da neki psi za par meseci dostignu vrhunac, a nekim psima je potrebno čak godinu dana.

"Ali, u principu, da bi pas bio u službi, mora da prođe dug period, gde se on razvija, gde se radi na pojačavanju intenziteta, gde se čeka da on postane i zreo i stabilan", ističe.

Navodi i da uvek ima ometajućih faktora.

"Ako radite sa mužjakom, ometajući faktor može biti ženka u teranju. Tako da mi nikad ne znamo na terenu sa čime ćemo se susresti. Zatim, pas mora da bude jako stabilnog karaktera, da nema strahova, da bude neustrašiv, da ne sme da se plaši zvukova, klizavih površina, pogotovu kad se rade ruševine, neki malo zahtevniji tereni", priča Miroslav.

Dodaje i da su psi njegovih prijatelja učestvovali u pretrazi ruševina posle zemljotresa u Turskoj i Albaniji, i da su bili jako uspešni u pronalasku stradalih. Ali i potomci njegovih pasa rade pretragu.

"Pored pasa mojih prijatelja, koji su aktivni kako u takmičenjima, tako i u realnim potragama, moram pomenuti jednu kujicu iz našeg odgoja koja je sa svojim vlasnikom Vladimirom Koraćem pronašla dva utopljenika, lavežom obavestila svog vlasnika i uspeli su da ih spasu", navodi.

Dodaje da je Vladimir zaposlen u rudnicima Kostolac, ali je van svog posla profesionalni ronilac, instruktor ronjenja i neko ko se ne eksponira, a spasao je više od 20 osoba.

"Njih dvoje bukvalno žive na vodi, na brodu, veliki su ljubitelji Dunava i vode generalno, i pas nije treniran, ali ima izuzetan odnos sa svojim vlasnikom i kroz igru je naučila da izvuče iz vode osobu, tako da je to i primenila u realnoj situaciji. Na njih smo posebno ponosni", ističe Miroslav Tomić.

Ali, za to je, ponavlja, bila potrebna stabilnost.

"Kad radite ruševine, to je veoma opasno, pogotovu posle zemljotresa, gde imate dodatne potrese, gde vi možete biti ugroženi, gde pas može biti još ugroženiji od vas. Tu je jako bitan faktor procene, da vi budete svesni da li smete da pustite psa", kaže Miroslav.

Ukazuje i da su važni gabariti psa, kao i da su manji psi fleksibilniji, eksplozivniji, oni uvek mogu da budu uspešniji u ruševinama, nego neki ogroman pas, jer on ne može da se zavuče svuda i ne može svuda da se popne.

U svakom slučaju, ističe da je proces da biste obučili psa usko specijalizovanog za nešto dug, "ali kada volite životinje, kada radite nešto s ljubavlju, onda to nije problem".

"Radni vek" psa

Na pitanje koliko traje "radni vek" jednog psa angažovanog na terenu, kaže da je to jako individualno i zavisi od rase.

Kada se radi o belgijskom i nemačkom ovčaru, procenjuje da su oni sa godinu i po do dve zreli i u ozbiljnom procesu rada, sposobni da izvršavaju ozbiljne zadatke, i da mogu da budu u službi do osam godina, možda i više, ali da to zavisi od genetike, načina ishrane i treninga.

"Ako vi maksimalno posvetite pažnju psu i ako on ima sve što mu je potrebno u njegovom životu, onda i taj njegov radni vek može biti dosta duži", ukazuje.

Vodič i pas

Smatra da je idealno da službeni pas ima jednog vodiča, jer se tako postiže maksimalni rezultat, ali se dešava, pogotovu kad su to vojni ili policijski, da ih ima i više.

"Nije isto kada pas odrasta uz vas, kada ga poznajete, kad znate njegovo ponašanje, promene ponašanja, jer i one nekada mogu da ukažu da je pas na nekom tragu", zaključuje Miroslav Tomić.