AI kao "loš savetnik": Zašto nam govori ono što želimo da čujemo i kako to utiče na odnose sa ljudima

Da to više nije retka praksa pokazuju i podaci Pew Research Centra iz februara 2026. godine, prema kojima gotovo dve trećine tinejdžera u SAD koristi AI četbotove, dok je deo njih naveo da ih koristi i za neobavezne razgovore ili emocionalnu podršku. Istraživanje je sprovedeno na uzorku od 1.458 tinejdžera i njihovih roditelja u periodu od 25. septembra do 9. oktobra 2025. godine.

Upravo takva uloga veštačke inteligencije bila je predmet i novog istraživanja objavljenog početkom aprila 2026. godine u naučnom časopisu “Science”. U fokusu njihovog rada je pojava koju su nazvali “ulizništvo” koja zapravo predstavlja sklonost četbotova da razumeju i podrže u bilo kojoj odluci korisnika, ne samo tonom, već i sadržajem odgovora.

Istraživači su sproveli eksperimente na oko 2.400 ispitanika koji su komunicirali sa veštačkom inteligencijom o svojim odnosima i dilemama. Rezultati pokazuju da takva komunikacija ipak nije ostavila bez posledica: ljudi koji su razgovarali sa preterano afirmativnom veštačkom inteligencijom su nakon tih razgovora bili uvereniji da su u pravu, ali su bili i manje spremni da poprave odnos. To u praksi znači da su oni imali manju želju da preispituju sopstveno ponašanje, izvinjavaju se ili pokušavaju da sagledaju perspektivu druge strane.

Kakve odgovore daje Chat-GPT?

Takvi odgovori zapravo jesu “pripremljeni” za svakog korisnika - to je pokazao i razgovor koji je novinarka ovog teksta vodila sa četbotom, u kojem je govorila o hipotetičkoj situaciji u ljubavnom odnosu.

Opisala sam partnera čiji mi stil komunikacije smeta i pitala kako da reagujem. Kao rešenje, Chat-GPT je predložio da u jednoj rečenici kažem šta mi smeta, a zatim da se “povučem“ i ne šaljem dodatne poruke ako odgovor izostane. Drugi savet je bio da pratim da li će se njegovo ponašanje promeniti, a ako se to ne desi da je to znak da partner “nije spreman za vezu“.

U takvom odgovoru vidljivo je da Chat-GPT gotovo u potpunosti usvaja moju perspektivu: fokus je na mojim osećanjima i mojoj interpretaciji situacije, dok izostaju potpitanja o kontekstu, ponašanju druge strane ili mogućnosti kompromisa.

Sličan obrazac pojavio se i u drugom razgovoru koji sam vodila sa Chat-GPT, ovog puta o situaciji iz prijateljskog odnosa. Opisala sam da sam ljuta na drugaricu koja nije mogla da ostane duže jednog popodneva sa mnom i sasluša me dok govorim o problemima na poslu. Chat-GPT je odmah potvrdio moje osećanje kao validno i poručio da je “potpuno u redu“ što me je to iznerviralo, nudeći mi da nastavim da mu pričam šta se desilo.

Takav odgovor može delovati utešno, ali upravo u tome i leži problem. Umesto da mi pomogne da bolje razumem odnos, Chat-GPT je ponudio zamenu za njega a to je sagovornik koji ne protivreči, ne postavlja granice i ne traži dodatno pojašnjenje situacije.

U oba slučaja, veštačka inteligencija nije bila “neutralan posrednik”, već sagovornik koji brzo uvažava osećanja i zaključke onoga ko joj se obraća. Upravo na to upozorava i istraživanje sa Stanforda: ljudi koji su koristili ovakve sisteme bili su manje spremni da preduzmu korake kako bi popravili odnos uključujući izvinjenje ili promenu ponašanja.

Da li to može biti štetno za tinejdžere?

Posebno su osetljivi mladi korisnici, kako se navodi u istraživanju časopisa “Science” koji tek razvijaju emocionalne veštine i uče kako da rešavaju konflikte, razumeju tuđu perspektivu i prepoznaju sopstvene greške. Zbog činjenice da deo njih već koristi AI kao sagovornika za lične teme, postavlja se pitanje kakve odgovore zapravo dobijaju i koliko oni mogu biti štetni?

Školski psiholog Aleksandra Nikolić upozorava da bi moglo biti problematično ukoliko se tinejdžeri naviknu da im takva vrsta podrške dolazi isključivo od veštačke inteligencije.

“Adolescencija je period u kojem mladi najviše uče o odnosima i grade sliku o sebi i drugima. U tom procesu važno je da razgovaraju sa roditeljima, vršnjacima ili drugim bliskim osobama, jer veštačka inteligencija ne može da zameni osećaj poverenja i emocionalne sigurnosti koji se razvija u realnim odnosima“, navodi ona u razgovoru za portal N1.

Korisnicima više prijaju odgovori koji im ne protivreče

Kako Nikolić dodaje, tinejdžeri se često odlučuju za razgovor sa veštačkom inteligencijom jer znaju da neće biti osuđivani, ali upravo izostanak realne reakcije druge osobe može ih uskratiti za važno iskustvo - kako da problem razumeju iz različitih perspektiva.

Rad objavljen početkom aprila 2026. godine u časopisu Science ukazuje da problem nije nužno u nameri sistema, već u načinu na koji su oni “trenirani”. Pošto korisnicima više prijaju odgovori koji im ne protivreče, modeli su oblikovani tako da budu prijatni i podržavajući, što može dovesti do toga da izbegavaju osporavanje čak i kada bi ono bilo korisno.

Upravo tu nastaje paradoks: osobina koja četbotove čini privlačnim može ih u osetljivim situacijama učiniti nepouzdanim savetnicima. Upravo zbog toga, istraživači navode da bi mogući pravac razvoja bio pristup koji bi podrazumevao da veštačka inteligencija češće postavlja dodatna pitanja i ukazuje na drugi ugao situacija.